Стање шока

Stanje šoka

25 januara 2017

milorad-vucelic-720

Piše: Milorad Vučelić

Blago ljudima koji su zbog svega što se dešava u svetu opušteni i zadovoljni, a šokirani su i zgroženi jedino i samo „prisustvom srpskih zvaničnika na proslavi Dana Republike Srpske“, srpskom politikom predsednika Srpske Milorada Dodika, izjavama predsednika Tomislava Nikolića i premijera Aleksandra Vučića da neće nikome, pa ni Albancima, dozvoliti da nesmetano i masovno ubija Srbe, saobraćanjem putničkog voza na relaciji Beograd – Kosovska Mitrovica, te samim izgledom voza koji krase slike najvećeg srpskog kulturnog blaga do koga inače kosovski Albanci toliko drže da zahtevaju da ih prime u UNESKO i da im ono konačno padne šaka. A i da ne pominjemo koliko je „region bio prestrašen“ i šokiran kada je po srpskoj poternici bio uhapšen Ramuš Haradinaj u Francuskoj.

Mogu li, kada i kako ovi ovako šokirani biti pošteđeni? Mogu, onda kada uopšte ne bude Srba i srpskog naroda, tek tada će izaći iz stanja šoka. To i toliko im zasada nikako ne možemo učiniti. Za utehu im ostaje da budu opušteni i mirni uz oružane pohode albanskih specijalaca sa sve teškim i lakim naoružanjem i oklopnim borbenim vozilima tobože u susret jednom jedinom vozu u kome se vidi teška vojna i agresivna provokacija i agresija. Dodatni spokoj njihovim tananim dušama uliva velika mogućnost da se sutra u iščekivanju da se izvrši „građanska transformacija albanske zajednice“ opušteno posmatra kako se pale i ruše Visoki Dečani ili Gračanica. A što i ne bi kada su već tako završili i Palmira i džinovski Buda. Srpskim vlastima bi se i u tim časovima neposrednog uništenja oštro zamerila svaka „grka reč“ a kamo li šta drugo. Sve je to deo onog univerzalnog obrasca po kome su moguća dva uporedna procesa po kojima iračke režimske snage uz pomoć Amerike „oslobađaju“ Mosul , a kako sirijske režimske snage uz pomoć Rusije „osvajaju“ Alep. Nema te neprilike za Srbiju u kojoj deo njene političke i medijske „elite“ ne vidi svoju priliku. Kretanje voza po šinama Srbije je žuti Goran Ješić uporedio sa provokacijom nacističke Nemačke na granici sa Poljskom 1939. godine. Povampirenje ustašluka u Hrvatskoj njih opušta jer im je „malo smešno“. Uopšte, u pravu su oni koji kažu: „Gde god Zapad, a zapravo SAD, doživi vojni ili politički poraz, stvar se smatra načelno i praktično propalom.“

No, i sa Zapadom, Trampovim izborom, stvari nisu baš najjasnije. U svom intervjuu nemačkom „Bildu“ i engleskom „Tajmsu“ novi američki predsednik je, pored ostalog, veoma oštro kritikovao Evropsku uniju, a naročito imajući u vidu nemačko neprikosnoveno vođstvo ove tvorevine. Odgovorila mu je, prepoznavši se, munjevito nemačka kancelarka Angela Merkel rekavši da je sudbina Evrope „u našim rukama“ i da se preostalih (posle bregzita) 27 članica „drže čvrsto zajedno, makar to dovelo i do pojedinačnih gubitaka“. Ostaje otvorenim pitanje šta znače ove reči nemačke kancelarke? Da li je reč o promeni koja bi značila izvesnu emancipaciju od interesa Amerike, ili je reč samo o netrpeljivosti prema Trampu, koja bi uzrokovala da EU nastavi politiku Klintonovih i Obame dokazujući tako lojalnost izbornim porazima poljuljanom evropskom i američkom establišmentu? Možda se otvara mogućnost da EU počne da dokazuje Americi da je „veći katolik od pape“. Ostaje da se vidi kakvo će to nasleđe baštiniti EU na čelu sa Nemačkom.

Dosadašnje „držanje zajedno“ pod vođstvom Nemačke u EU proizvelo je po Grčku tragične posledice. Ona je zahvaljujući nepokolebljivom stavu Nemačke gotovo pridavljena i dovedena do prosjačkog štapa. Nemačko vođstvo EU (ostaje da se vidi u kojoj je to meri bila politika Amerike) dovelo je dotle da je na teritoriji Ukrajine došlo do rata čiji je neposredni povod bila činjenica da je umesto ponuđenih neobavezujućih pregovora sa Briselom ova država odbila preko 20 milijardi evra ruske pomoći. Bilo je što je bilo, ali ostaje Bizmarkovo ledeno razmišljanje o tome kako oslabiti Rusiju: „Snaga Rusije može da se ugrozi samo razdvajanjem Ukrajine. Oni koji žele da do toga dođe ne samo da ih moraju razdvojiti već moraju da nateraju Ukrajinu protiv Rusije, nahuškaju dve dela istog naroda jednog protiv drugog i prisustvuju spektaklu gde brat ubija brata. Da bi se to ostvarilo, oni moraju da prepoznaju i obuče izdajnike u okviru nacionalne elite i, uz njihovu pomoć, promene savest jednog naroda do te mere da ovaj omrzne sam svoj rod a da to i ne primeti. Ostalo će učiniti vreme.“

Događaji koji su neposredno pred nama pokazaće se da li je ovde samo reč o nesumnjivom autorstvu programa jednog davnog pruskog kancelara ili je reč i o političkoj volji EU da taj program sprovede i realizuje. Da li je EU spremna da dokaže tu svoju promenu ukidanjem sankcija prema Rusiji? Da li će se Evropa konačno usredsrediti na strategiju koja bi počivala na osovini Pariz–Berlin–Moskva i koja bi sledila De Golovu vizuju Evrope?Da li će u ime te promene Nemačka i EU prestati da toleriše poluzvaničnu ili zvanično proustašku politiku u Hrvatskoj? Da li će biti spremna da obuzda velikoalbanski faktor na Balkanu? Da li je EU, pod nemačkim nesumnjivim vođstvom, spremna da sa mnogo više uvažavanja pristupi srpskom faktoru i interesima?

Da li je uopšte moguće da se države EU pridrže zajedno kada je u pitanju rešavanje emigrantske krize jer su pred tim iskušenjem pokazale više nego neslaganje? Da li EU uopšte ima ambiciju da se suprotstavi Sorošu i njegovim pogubnim planovima kada je u pitanju eskalacija izbegličke krize? Koliko će EU biti spremna da se uhvati ukoštac sa islamističkim terorizmom jer do sada tu nema niti na ovaj način može biti nekih većih rezultata.

U poslednjih deceniju i po u svim ovim pitanjima EU je pokazala bitne podbačaje. Pronaći svoje mesto u uspostavljanju nove ravnoteže u svetskim razmerama biće pravi izazov za Evropu. Na toj pozornici nepobitnu ulogu imaju Rusija, Kina i Amerika. Svi ostali su kandidati, pa i Evropa i Velika Britanija.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *