STEFANO VERNOLE: U Rimu i Parizu su moguće revolucije kao što su bile u Tripoliju i Damasku

STEFANO VERNOLE: U Rimu i Parizu su moguće revolucije kao što su bile u Tripoliju i Damasku

6 juna 2014

Italian policemen attempt to stop Alcoa Inc's workers as they protest against their dismissals from employment in front of the Ministry of Employment building in RomePonovo smo sa Stefanom Vernoleom, vicedirektorom italijanskog časopisa Evroazija, sa sedištem u Modeni, i autorom nekoliko knjiga o Kosovu. Povod za razgovor je nova Vernoleova knjiga Prljava igra na Balkanu sa predgovorom Aleksandra Dorina.

Naše prvo pitanje se odnosi na stvarne ciljeve organizatora protesta i državnog puča u Ukrajini. Posebno nas zanima vaše mišljenje o ulozi Vatikana, budući da situacija neodoljivo podseća na početak dezintegracije Jugoslavije, priznanje katoličkih republika Slovenije i Hrvatske od pape Vojtile, gde smo suočeni sa fanatičnim ekstremizmom unijatskih i grko-katoličkih manjina u većinski pravoslavnoj zemlji.

— Ništa se novo ne dešava, nažalost. U jednom članku koji je objavljen još 2004. na sajtu Evroazija upozoravao sam na opasnosti situacije u Ukrajini. Primer dezintegracije Jugoslavije je bio pred očima. SAD koriste „nacionalističku“ kartu oduvek formirajući se kao imperijalna struktura koja je davno rešila vlastiti problem separatizma i nacionalizma krvavim gušenjem pobune konfederalnih južnih država (i to je opravdala navodnim „ratom protiv ropstva“). U Vašingtonu su odlično savladali geopolitičku lekciju divide et impera anglosaksonskog porekla i primenjuju je dosledno posvuda. Korišćenje etničkih i religioznih manjina jeste deo ovog projekta, koji, nikako ne čuvajući legitimne kulturne različitosti i bogatstva, upravo radi u korist novog svetskog poretka Džordža Buša ili, još bolje, Soroša.

Savez sa Vatikanom je sasvim prirodan u ovom kontekstu jer u ovom istorijskom momentu veći uticaj katolicizma znači i jači uticaj zapadnjaštva u zemljama koje se još opiru totalnoj dominaciji. Od Vojtile naovamo ništa se nije promenilo, naprotiv. „Papa slavo“ (slovenski papa) je imao izrazito atlantistički vektor, i svako njegovo delovanje bilo je upereno protiv Evroazije, rusofobno i antislovensko u svakom pogledu. Tako je i danas. Zato bi odseći Ukrajinu od Rusije značilo razbiti u paramparčad ruski projekat Evroazijske unije i stvoriti nepremostivu geopolitičku barijeru između Moskve i Evrope. Takođe, ne smemo zaboraviti da se ruska flota nalazi baš u Sevastopolju, na Crnom moru, u blizini naftovoda prijateljstva (Odesa‒Brodi), koji je i glavna arterija transporta ruskog i kazahstanskog goriva prema Evropi. Preko Crnog Mora će teći i 900 km of-šor deonice Južnog toka, još jednog strateškog projekta povezivanja Rusije i Evrope.

Moje je skromno mišljenje da se suočavamo sa dva fundamentalna problema: prvi je nedostatak stvarnog suvereniteta u Evropi, posebno vojnog tipa, te konsekventno plaćanja danka SAD. Takođe, jačanje i širenje NATO sprečava prirodno geostrateško spajanje Rusije i Evrope. Drugi je problem nedostatak dalekovide strategije u samom Kremlju. Nakon poznatih događaja 1999. Rusija je morala da elaborira dugoročni projekat suprotstavljanja nadolazećoj anlantističkoj „plimi“ ili, bolje rečeno, cunamiju. Tačno je da je Putin bio jako uspešan u spasavanju Rusije i da je podario zemlji ponovno dostojanstvo, ali je isto tako tačno da još nije uspeo da stvori duhovno-kulturno-politički ruski pokret, koji bi bio u stanju da se frontalno suprotstavi Zapadu. Istovremeno, Rusi još uvek ne produbljuju učešće u alternativnim strukturama Šangajske organizacije, Ugovora o kolektivnoj bezbednosti i projektu Banke BRIKS. U tome su Kinezi daleko uspešniji i rade dugoročno.

Što se Ukrajine tiče, odgovor se čini lak i jednoznačan, ali nije tako u praksi: podeliti zemlju na dva dela prema kulturno-istorijskim linijama, istok Rusiji, zapad Poljskoj. Međutim, zasad postoji rizik permanentne destabilizacije libanskog tipa. Posle Gruzijske krize i rata 2008. Moskva je morala da izvuče pouku; sada će biti teže naći miroljubivo rešenje za ukrajinsku krizu jer se Janukovič nije pokazao na visini istorijskog zadatka. Sporazum Kijeva sa SAD i EU, kompromis koji je ostvaren zalaganjem Berlina kako bi se prekinula neprijateljstva nije nešto što može zadovoljiti Ruse jer ništa još nije definitivno rešeno.

Šta možete reći o perspektivi novog nacizma u Ukrajini, u Siriji, u Hrvatskoj? Nije li on prirodni proizvod pada Berlinskog zida i sporazuma Vojtila–Regan? „Nacisti“ islama, glavoseče i najamnici takođe su mobilni, mogu lako dobiti prekomandu u Sandžak, Kosovo, Ukrajinu… Već se govori o premeštaju 5.000 Mudžahedin i Kalk terorista u Rumuniju, na samoj ukrajinskoj granici. Takođe, hoćemo li uskoro imati saudijske džamije posvuda u Evropi, kao preduslov novih „proleća“?

— Ne bih olako koristio etikete „fašista“ i „nacista“ jer bivaju često zloupotrebljene radi kriminalizacije upravo onih koji se opiru novom svetskom poretku (Lukašenko, Čavez, Kastro, Asad, pa čak i sam Putin biva često etiketiran kao fašista). Radi se o poređenju koje je uobičajeno u ambijentima levičara, koji, često sa najboljim namerama, predviđaju određene fundamentalne aspekte, iznad svega to da se radi o spoljnoj agresiji SAD na Evroazijski kontinent, a nikako unutrašnjoj (iako se američka okupacija kontinenta skoro „podrazumeva“, kao neki „datodifatto“ status). Dakle, danas pominjati fašizam ili nacizam, desnicu i levicu jeste beskorisno pred fundamentalnom činjenicom: vojna, ekonomska i kulturna okupacija evropskog kontinenta od strane sile (SAD), koja teži da spreči po svaku cenu ujedinjenje Evroazije. Posledica ove okupacije, koja ostaje polazna činjenica svake političke akcije, jeste upravo i korišćenje takozvanog „islamskog fundamentalizma“, fenomena koji je sasvim funkcionalan potrebama NATO i američkim geopolitičkim doktrinama haosa. Treba podsetiti da Evropa, čije se širenje ostvaruje radi stvaranja sanitarnog kordona oko Rusije, ostaje ipak ljuti ekonomski konkurent SAD (sam slučaj Snouden je jedan od primera), tako da jeste sasvim prioritetno stvarati konstantne nemire i u samoj Evropi.

Što se Arabije tiče, iako se govorilo o određenim neslaganjima u samoj kraljevskoj familiji, mislim da neće doći do ozbiljnih nesuglasica između Rijada i Vašingtona. Italija mora da spreči dalje finansiranje džamija na vlastitoj teritoriji od strane Arabije, i posebno Katara (još jednog bliskog saveznika SAD), treba po svaku cenu sprečiti investicije ovog opasnog emirata u Evropi, o kome je sjajno pisao Alesandro Latanzio u knjizi Katar.

Mnogi u Evropi još nisu izvukli pouke iz Libije i Sirije (dve najstabilnije države Bliskog Istoka) i ne shvataju da bi ono što se dogodilo i što se događa u Damasku i Tripoliju moglo ubrzo da se ponovi u Parizu ili Rimu. Svakako, dokle god Italija bude poslušna i potčinjena NATO, možda neće doći do ozbiljnijih sukoba, ali pošto će autonomija Evrope ubrzo postati pitanje samog fizičkog opstanka kontinenta, nažalost, nije isključen libanski scenario i u Italiji.

Recite nam više o metodama koje se već uhodano koriste: poznati klišei o svakoj vladi koja nije po volji angloameričkoj plutokratiji, o putinofobiji i histeričnim napadima na svakoga koji se protivi. Ima li izgleda da se izbegne globalizacija bede kao logična posledica novog totalitarizma zapadnog tipa? Ima li Evropa snage da se izbori sa narkomafijom, divljom imigracijom, razaranjem tradicionalne kulture?

— Slobodan Milošević je napravio mnogo pogreših koraka, ali je u jednom bio svakako u pravu: zapadno društvo je najgori totalitarizam koji je istorija ikada upoznala, čak u odnosu i na najžešći nacizam. Radi se o totalno kriminalnom sistemu jer se bazira na ilegalnoj trgovini drogom, oružjem i decom i prihodi ove ilegalne trgovine idu staroj bankarskoj vlasti; govorimo o sistemu u kojem je sprovedena nemilosrdna kontrola nad sredstvima masovne komunikacije, o sistemu koji je čak i Aleksandar Zinovjev žigosao kao diktatorski režim mnogo gori od onog sovjetskog.

Iako su socijalni rezultati takvog sistema poražavajući: totalna egzistencijalna neizvesnost, život od danas do sutra, ekonomski i porodični kolaps svake jedinke, porast depresije, samoubistava, narkomanije, dealfabetizacije, mentalna i kulturna katastrofa, ovaj isti sistem, „najbolji od mogućih“, biva kontinuirano reklamiran i eksportovan putem vojnog ili finansijskog nasilja.

Bogu hvala, u Kini, Rusiji, Indiji, Brazilu, Venecueli još nisu uspeli da nametnu ovaj model i ove zemlje spremaju kontraofanzivu, za koju će trebati što više koordinacije. Upravo je borba protiv droge iz Avganistana, okupiranog od SAD koji je preplavio narkoticima tržišta Rusije, Kine i srednje Azije, jedan od prioriteta Šangajske organizacije za saradnju. Moraće se ići ka konkretnim vojnim akcijama radi suzbijanja pretnji terorizma, separatizma i ekstremizma koji kontinuirano dolaze iz zona koje kontroliše Pentagon. Sam predsednik Karzai već otvoreno vodi dvostruku igru, namigujući evroazijskim silama, dok su SAD prinuđene da se dogovaraju sa talibanima.

Molimo vas da nam objasnite političku i ekonomsku situaciju i Italiji. Kakva će biti uloga evroskeptičnih, antagonističkih pokreta ubuduće u Italiji? Tu prvenstveno mislimo na Ligu Nord, koja je sklopila savez sa Nacionalnim frontom Marin Lepen.

— Što se tiče Italije, i vrapcima je jasno da je ona okupirana još od daleke 1943. Sam pokojni predsednik Frančesko Kosiga je izjavio pred upokojenje da su svi predsednici države, vlade kao i ministri unutrašnjih dela bivali postavljeni na funkciju od strane američke ambasade u Rimu. Kralj je očigledno go; dok su ranije bila nužna selektivna ubistva da bi se disciplinovali razni matei, moroi ili kraksi, kasnije se prešlo na naručene, upozoravajuće likvidacije (Masimo D’Antona), kako bi se „ubedio“ Masimo D’Alema na nužnu intervenciju u Jugoslaviji.

Danas je drugačije; u slučaju Gadafija bio je dovoljan jedan telefonski poziv Berluskoniju u kabinet. Ako Enriko Leta neće, evo nama Matea Rencija na talasu neviđene medijske halabuke i propagande koja će ga i potopiti ukoliko ne bude dosledno i bespogovorno sledio direktive Vašingtona. Kristalno je jasno da je EU totalno neodgovarajuća i da je ona sama najveći neprijatelj onoga što bi Evropa trebalo da bude. Za sada je zaista teško prognozirati autentično revolucionarne scenarije, svakako se ne možemo vratiti dobroj staroj liri, ali i sa evrom smo zapali u ćorsokak.

2011-10-15-rome-clashesLiga Nord je dobro shvatila i prevela ovaj narodni sentiment (koji je već iskoristio Bepe Grilo u demagoške svrhe) i može imati u tome dodatnu vrednost na eventualnim izborima, ukoliko povrati izgubljeno poverenje usled skandala vezanih za familiju Bosi.

Usled skandala familije Bosi, važno je shvatiti šta stvarno želi Nemačka, čiji je evropeizam sumnjiv, i koja bi lako mogla da predloži evro na dva koloseka, što bi osudilo jug Italije na dalje propadanje jer bi samo sever Italije (tj. region industrijski i produktivni) mogao da uđe u hipotetički nemački evro prve klase. Uopšte nije slučajno da su baš u Švajcarskoj (naciji modelu za Ligu Nord) pobedili na referendumu oni koji žele da ograniče useljavanje u Švajcarsku, kao i da se Liga Nord sprema za evropske izbore zajedno sa Nacionalnim frontom Marin Lepen i drugim konzervativcima iz Evropske unije (koji su svakako manje ozbiljan partner za Ligu Nord i mogu joj naneti štete). Drugi, izuzetno značajan element, jeste snažna podrška Rusije Ligi Nord, koja insistira na zajedničkim, tradicionalnim vrednostima. Rusi su pustili Berluskonija niz vodu i ova podrška Ligi nije za potcenjivanje.

Molimo vas da nam date i komentar povodom protesta u Bosni. Režira li se novo, „balkansko proleće“, kojem je cilj ukidanje Republike Srpske? Mislite li da određene islamske grupacije iz Bosne i Raške oblasti (Novi Pazar) mogu biti upotrebljene za ponovnu destabilizaciju Balkana i Srbije?

— Čini mi se da je balkansko područje, od pada Berlinskog zida do danas, bilo i previše „čačkano“ i destabilizovano, zbog čega ne verujem u skorašnje značajne potrese. Previše krvi je dosad proliveno. Najnovije finale ove krvave i sramne ujdurme je nation building kosovarskog tipa, koji sam pokušao da opišem u svojim dosadašnjim knjigama.

U poslednjoj knjizi Eks-Jugoslavija, prljava igra na Balkanu (anteo izdanja 2013) rezimiram sva najbitnija događanja na Kosmetu od 2008. do danas. Smatram da je konflikt na Kosmetu jedan od mnogih zamrznutih sukoba prisutnih u Evropi i da neće biti rešen dokle god Rusija i SAD budu nastavljale da se suočavaju indirektnim putem, bez definitivne pobede ijednog bloka.

Zaista se divim herojskoj borbi i otporu Srba sa Kosova i Metohije, onima koji su formirali Republiku severa u Mitrovici, ali i onima koji žive u očajnim uslovima enklava, okruženi Albancima i natovskom bodljikavom žicom. I pored popustljivosti sadašnje srpske vlade prema pritiscima iz Brisela, sumnjam da će doći do eskalacije sukoba i do otvorenog rata na Kosmetu, barem ne u kratkom roku. Svakako, islamističke trupe pod komandom Turske, Katara i Saudita mogu biti svakog momenta aktivirane i dovesti do haosa ne samo u Raškoj već i na celom Balkanskom poluostrvu. Ipak, i ovde ima poteškoća; Turska, koja je bila najznačajniji sponzor salafističkog terorizma u Siriji, sada se prividno kaje, i može, ukoliko Erdogan preživi spoljne pritiske, da se odluči za ponovno preispitivanje svoje šizofrene spoljne politike. Rijad i Doha su u sukobu povodom egipatske krize i Moskva je to vešto iskoristila, zadobijajući ulogu protagoniste u rešavanju bliskoistočne krize. Vraćajući se na Srbiju i na moju poslednju knjigu, moram reći da nikada nijedna zemlja nije pretrpela ono što ste vi dosada izdržali. Samo po pitanju Kosmeta; treba napomenuti bezbrojne „prljave igre“ EU, NATO, Izraela, onu Euleksa, koji su predano radili, svi skupa, na etničkom čišćenju pravoslavnog stanovništva, pokrivali trgovinu organima Srba, falsifikovali zvanična dokumenta, finansirali narkomafiju… Sve je ovo dokumentovano u mom istraživanju, za koje je predgovor napisao čuveni Aleksandar Dorin. Posebno ističem članke o Crnoj Gori, koji su pravi biser i koji će vam otkriti neverovatne činjenice o povezanosti raznih mafija, tajnih službi, vlada. Žalosti me činjenica, iscrpno opisana od strane srpskih kolega Slobodana Antonića, Đorđa Vukadinovića i Miše Đurkovića, da je crnogorski klan ponovo dominantan u Srbiji, kroz novu atlantističku garnituru na vlasti. To će biti pogubno za srpske interese u čitavoj regiji.

Što se tiče „bosanskog proleća“, ono se čini samo bleda reprodukcija arapskog: promeniti sve kako se ništa ne bi zaista izmenilo. Pozitivno je da dosadašnje manifestacije nisu ozbiljnije uzdrmale Republiku Srpsku, mada treba napomenuti da su atlantisti uspeli da istovremeno izazovu nemire u Kairu, u Karakasu, u Sarajevu, u Kijevu. Očigledno im nije prijao poraz vehabitskih plaćenika u Siriji. Čini mi se da su balkanski narodi umorni posle godina i godina prevara i manipulacija i mislim da čak ni ekonomska kriza neće biti u stanju da ih pokrene prema novom krvoproliću.

Recite nam nešto o trenutnom stanju bilateralnih odnosa Srbije i Italije. Kako se oni mogu unaprediti? Postoji li realna mogućnost prirodnog saveza između Italije, Srbije i Rusije u budućnosti?

— Prijateljstvo između Italije i Srbije je istorijska realnost, i to sam dokumentovao u prvom delu moje knjige. Srbija je često gledala na Italiju kao na uzor, i danas Srbi vide Italijane kao najbolje prijatelje. Što se geopolitičkog nivoa tiče, odnos nije tako jednostavan i prirodan: dok srpska vlada još uvek uspeva da vodi multivektorsku spoljnu politiku, sličan pokušaj Berluskonija se razbio o libijske stene i sada imamo znatno redukovanu autonomiju vođenja spoljne politike, zahvaljujući iznad svega prisustvu NATO u zemlji. To i Srbija može da iskusi, pošto ima direktno antlantističko mešanje na teritoriji Kosmeta. Ipak, mnogo toga može biti učinjeno na kulturnom nivou: naše dve nacije imaju predivnu civilizacijsku baštinu i identične strateške interese. U Italiji već dejstvuje udruženje srpsko-italijanskog prijateljstva, koje pokušava da poboljša odnose, uprkos hroničnom nedostatku fondova i opštem nepoznavanju Srbije u Italiji. Takođe postoji snažan ekonomski impuls što se tiče italijanskih privrednika zbog niza povoljnih okolnosti; niska cena rada uz visoku stručnost, bescarinski pristup evroazijskom tržištu, kao i odlična komunikacija između Srba i Italijana. To uopšte nije slučaj između u Italijana i drugih naroda bivše Jugoslavije, gde postoje značajne kulturne barijere i razlike.

Od ovih momenata treba poći u pravcu budućeg savezništva koje će biti ostvareno kada se buduća konfiguracija planete na kojoj živimo bude izmenila u korist multipolarnog sveta. Do tog momenta, obe nacije će biti podvrgnute nestabilnostima uzrokovanim spolja. Naše dve nacije imaju izuzetan geopolitički značaj i kontrola nad njima ostaje zalog buduće pobede ili poraza u svetskoj bici za Mediteran.

(Geopolitika, razgovarao: Srđan Novaković)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Katarina says:

    Greška, razgovarao je Srđan Novaković.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *