Што је дозвољено Conchiti, није дозвољено Montenegriti

Što je dozvoljeno Conchiti, nije dozvoljeno Montenegriti

18 maja 2017

Piše: Aleksandar Pavić

Prođe ova Pesma Evrovizije bez Montenegra u finalu… A da li je drugačije pa moglo?

I što bi to trebalo da nas zanima?

Ako ništa drugo, zbog (pre)očigledne simbolike.

Jasno je da je bilo bitno tempirati pojavu montenegrinske Conchite, takođe poznate pod imenom Slavko Kalezić, na ovogodišnjoj Pesmi Evrovizije sa očekivanim pristupanjem Montenegra NATO-u. Kud boljeg načina dokazivanja pripadnosti euroatlantskoj porodici naroda i narodnosti od legitimisanja najmlađeg člana posredstvom – bradatog muškarca u suknji? Kud efektnije demonstracije imperativa promene svesti? Tu su se obe strane prepoznale.

Ono što sirotom Slavku niko nije saopštio je da je on bio predviđen tek kao topovsko meso (istina, virtuelno, dok su, nažalost, mnogi zdravi i pravi crnogorski momci predviđeni za ono pravo). Dakle, bilo je bitno pokazati svijetu da Montenegro – pripada! I belong! I da ta dična nova tvorevina „hrabro“ pravi definitivan otklon od istorije, identiteta i duhovne vertikale koja je omogućila prostoru i ljudima koji su ga držali da opstanu tokom viševekovne otomanske najezde i ne utope se u osvajačkom moru. I više od toga: da steknu slavno ime, nesrazmerno teritorijalnoj veličini i brojevima. Da nadahnu ne samo domaće, već i strane pesnike svojim podvigom. Da podstaknu velikog engleskog pesnika Tenisona da usklikne:

„O najmanji od naroda! Tvrda stijeno tvrđeg kraja!

Prijestolje od slobode, ti velika Crna Goro!“

No, šta je junačka prošlost borbe protiv ratobornih azijatskih hordi naspram povlađivanja briselskim metroseksualcima. Eto pravog junaštva! Jer, zajednička težnja i zajednički projekat Briselovaca i zvaničnih Montenegrina jeste – raskid sa slavnom prošlošću.

No, u svemu tome, nikako nije bilo predviđeno da tamo neka Montenegrita, poput Conchite tri godine pre – pobedi na multi-kulti-metro-gej žurci zvanoj Eurosong. Toga siroti Slavko nije bio svestan – da će njegova uloga biti samo epizodna.

Pesma Evrovizije je parada banalnog, ali politički korektnog i pažljivo režiranog i usmerenog kiča, što znači da i tu postoje neka pravila.

Dakle, Conchita Wurst, bradati biološki muškarac čije je pravo ime Thomas „Tom“ Neuwirth, je, pod jedan, bar umeo da peva, pod dva, poticao je iz „pristojne“ zapadne zemlje (Austrije) i, pod tri, bio, ako ništa drugo, prvo bradato „žensko“ koje se pojavilo u takmičenju.

Montenegrita nije ispunjavao nijedan od ovih uslova. Polom se mogao očekivati.

Džaba Slavku upoznavanje, slikanje i pevanje sa Conchitom pre takmičenja, i svi „njeni“ saveti. Džaba njegovo (samo)poređenje sa Beyoncé. Džaba napadno nabacivanje novom Vavilonu: “U grijehu možemo biti poput jednog“, ili seksualna „svestranost“: „Budi moja Bonnie, iskombinirat ćemo Clydea“.

Jednostavno, Brisel bradatim „ženama“ iz Montenegra ne veruje…

Makar i promenili/e pol – kako to pesnički nedavno predskaza Matija Bećković, povodom dičnog glasanja o pristupanju Montenegra NATO-u.

Šta je poruka? Dobrodošli u klub – sedite pozadi!

Na to je spala nekadašnja Crna Gora, „srpska sparta“, a današnji pretendent na njeno nasleđe – Montenegro.

Nekad je kružila anegdota da Crnogorci u stroju nisu hteli da, posle prvog, uzviknu „drugi“, „treći“, itd. već isključivo „prvi do prvog“! Njihovi antipodi, Montenegrini, su, pak, srećni što su dobili priliku da u NATO stroju, uvek, ali baš uvek budu – poslednji do poslednjeg. Derivati derivata. Najbleđe kopije originala.

Ako treba, i u suknji.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *