СТОГОДИШЊИЦА ЈЕДНЕ ПОСЕТЕ

STOGODIŠNJICA JEDNE POSETE

17 januara 2017

vladimir-dimitrijevic-4t

Piše: Vladimir Dimitrijević

RUSI I SRBI PRE STO GODINA

Godine 2016, u aprilu, navršila se stogodišnjica jedne dragocene posete: predsednik Vlade Kraljevine Srbije, Nikola Pašić, otišao je u Rusiju, da bi za Srbiju isposlovao što više pomoći u teškim danima posle albanske Golgote. U tom periodu, nastupila je velika kriza u odnosima između srbijanskog političkog i vojnog rukovodstva; slom koji je Srbija doživela posle združenog napada Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske izazvao je snažne napetosti. Prestolonaslednik Aleksandar je, u proleće 1916, s Pašićem krenuo u obilaske savezničkih prestonica, očekujući pomoć; zajedno su posetili Rim, Pariz i London, ali je, kako uočava istoričar Andrej Šemjakin, Pašić u Petrograd otputovao sam. To nije prijalo regentu, koji mu je u pratnju odredio Jovana Jovanovića-Pižona, s ciljem da premijera prati i izveštava Karađorđevića.

Iako je poseta pokrenuta na ličnu inicijativu Pašića, a on planirao da ostane samo pet dana, car Nikolaj Drugi je predložio svom starom poznaniku da, pored prestonice, poseti i Moskvu i Odesu, gde se formirala Srpska dobrovoljačka divizija, tako da je stari državotvorac u poseti ostao čitav mesec. Pašić je 18. aprila 1916. godine razgovarao sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sazonovim, koji je podržao sve njegove inicijative, uključujući i onu o kažnjavanju Bugarske zbog verolomstva. A dva dana kasnije, car Nikolaj odlikovao je Pašića jednim od najviših ruskih odlikovanja – ordenom Svetog Vladimira prvog reda. Već sutradan, car ga je primio u audijenciju, a zatim ga je pozvao na porodični doručak, na kome su, pored dvorskog osoblja i srbske delegacije, prisustvovali samo članovi carske porodice.

Jovan Jovanović Pižon je u svom dnevniku pod 23. majem 1916. zapisao:“Daju nam sve, kolikogod samo možemo apsorbovati…Ako pobedimo, Bugarska je propala…Car je rekao:“Ja sam Bugarsku iščupao zanavek iz svog srca“. Dobićemo Strumicu i desnu obalu Timoka i Bačku i Banat“.( 1, 299).

DVA NIKOLAJA: PAŠIĆ I ROMANOV

Car Nikolaj je upoznao Pašića, u to vreme ambasadora Srbije u Rusiji, još kao prestolonaslednik, 1893. godine. Duboko ga je poštovao, i govorio:“Pašić je stub zdrave politike Srbije“. Godine 1914, obećao je srbskom premijeru da će Rusija učiniti sve za Srbiju – i obećanje je, kad je Prvi svetski rat počeo, ispunio. U svoj dnevnik, 21. aprila 1916, car je zapisao da je porodica doručkovala sa „starcem Pašićem“. Andrej Šemjakin kaže: “Ono polufamiljarno „starik“ opet indirektno svedoči o pravom odnosu imperatorske porodice prema Nikolaju Petroviču, kako su ga obično zvali u Rusiji.“(2,201)

U njegovu čast, priređivani su svečani prijemi – 25. aprila čak trista ljudi ga je dočekalo u prestoničkom hotelu „Astorija“, a Petrogradsko društvo za pomoć Srbiji mu je uručilo 70 hiljada rubalja. U Moskvi je dočekan još svečanije. Gradonačelnik drevne prestonice, Čelnokov, izašao je pred njega sa hlebom i solju, a u hotelu „Metropol“ 29. aprila bilo je šesto zvanica. Jelovnik je bio „sveslovenski“: „slovenska čorba“, „moskovska supa“, „smuđ na češki način“, „srpska salata“, „poljski i hrvatski sos“. Dan pre toga, moskovska gradska vlast dodelila je Pašiću ikonu Svetog Đorđa i sto hiljada rubalja pomoći Srbima – stradalnicima. Pašić je priznanicu potpisao na ruskom, kao „Nikolaj Petrovič Pašič, ministar – predsedadtelj serbski“. Prilikom poseta ustanovama i fabrikama Moskve, Pašić je svuda oduševljeno dočekivan.

Od Moskovskog slovenskog komiteta Pašić je dobio četrdeset hiljada rubalja, a Moskovska zemska uprava je dala deset hiljada rubalja. U Kijevu je dobio dvadeset pet hiljada rubalja pomoći, a u Odesi – trideset hiljada.

Pašić je novac koji je dobio iz Rusije ostavio na štednoj knjižici, i zaveštao:“U slučaju moje smrti novac na ovoj knjižici predati predsedniku Narodne skupštine, sa željom, da Skupština reši, da se ovaj novac upotrebi za podizanje spomenika blagoupokojenom caru Nikoli II u znak zahvalnosti srpskog naroda. Nikola Pašić. 24. mart 1922. godine. U Beogradu“(2, 204)

PAŠIĆ I RUSIJA

Odnos Nikole Pašića prema Rusiji bio je odnos iskrene ljubavi i odanosti, ali nikad slepe pokornosti; u tom odnosu, Pašić je uvek imao na umu interese Srbije i srbskog naroda.

Pašić je, kao političar, bio izrazitelj osnovnih želja i stremljenja svog naroda. A taj narod je Rusiju svagda doživljavao kao svoju najiskreniju saveznicu i zaštitnicu, i nije želeo da slepo podražava Zapad, nego da ostane svoj na svome. Zato je Pašić kao vođa radikala bio za „modernizaciju bez vesternizacije“, i za naslon na Rusiju. U Rusiji je boravio još kao emigrant, pun revnosti u borbi protiv kralja Milana Obrenovića, koji se opredelio za austrofilsku politiku. Na početku svoje borbe, 1887. godine, u pismu jednom saborcu, Pašić je istakao da Bosnu i Hercegovinu i druge srbske zemlje pod vlašću Beča Srbija ne može osloboditi bez pomoći Rusije, ali da će Makedoniju moći sama da oslobodi, što se kasnije i desilo.

Poslanik Petrograda na srbskom dvoru, knez Trubeckoj, poredio ja Pašića sa kmetom (starešinom) velikog, ali siromašnog sela, koji se prema Rusiji odnosio kao prema bogatoj zemljoposednici. On je znao da gospođa ponekad može da svrati u selo, da se razljuti i izviče, ali i da je ljutina brzo prođe. Dok zemljoposednica praska, kmet ćuti i gladi bradu; čim se ona smiri, starac zna da će od nje dobiti i novca i svega drugog što je selu potrebno.

Ruski profesor prava, Pilenko, posetio je Pašića za vreme Prvog svetskog rata, i uočio: “Njemu dolaze kao ocu, i vrata njegovog kabineta svima su otvorena. On ne samo da je predsednik Vlade, nego je i prijatelj, s kojim se savetuju o svemu, čiji se glas uvažava.“(3,156)

Pašić je voleo Rusiju srbskom ljubavlju. Imao je ruske odevne predmete, dva samovara, čašice za votku, a beskrajno je voleo rusku literaturu, naročito Tolstoja. Unuku Katarinu krstio mu je ruski sveštenik, a ona se 1940. udala za kneza Tajmuraza Bagrationa – Muhranskog. Kada je umro, na grudi Pašićeve je položena ruska ikona Svetog Spiridona, a na opelu je, po želji supruge, pevao ruski hor.

RUSIJA I SRBI POSLE REVOLUCIONARNE  KATASTROFE

Propast Rusije u februaru i oktobru 1917. značila je pretežak udarac za Srbiju, od koga se ona, ni do danas, nije oporavila. Pašić, koji je do tada pre svega brinuo o ujedinjenju svih Srba, morao je, pod pritiskom Engleza i Francuza, da potpuno pristane na saradnju sa Jugoslovenskim odborom kojim su, u svojim interesima, rukovodili Hrvati na čelu sa Antom Trumbićem. Kako kaže Šemjakin: “Do Februarske revolucije, Pašić, koji je pretpostavljao da će na kraju rata Rusija moći da pred savezničkim državama pokrene austro-ugarsko pitanje u  celokupnom obimu istog (da li će opstati monarhija Habzburga, i, ako opstane, u kom vidu će to biti), i pri tom zaštiti životne interese Srbije, nije želeo da prima bilo kakve obaveze sa strane.“(3, 164). Ali, slom carske Rusije primorao je Pašića da prihvati zahteve Jugoslovenskog odbora, i da na novi, krajnje kompromisan, način rešava pitanje austrougarskog nasleđa. Tako je nastala, po Srbe tragična, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Čak i u vreme velike smutnje, Srbi nisu želeli da kidaju veze s Rusima, zasnovane na bratskoj ljubavi i poverenju. Pukovnik Dragutin Milutinović, bivši komandant srpske dobrovoljačke divizije, napisao je, avgusta 1918, u svom Memorandumu o učešću -intervenciji Srba u Rusiji da se, uprkos svemu, „mora napomenuti da se ne bi želelo s naše strane učešće u borbama protiv Rusa, pa makar to bila i crvena garda, jer su i to Rusi.“(4,129)

Ipak, sukobi su tragično produbljeni kad je Kominterna ustala protiv Kraljevine SHS kao versajske tvorevine, posle čega je ministar spoljnih poslova, Momčilo Ninčić, izjavio da je on „nekada bio pristalica priznanja SSSR, ali da se to sada mora na dugo odgoditi, jer se Kominterna trudi da u Jugoslaviji izazove nerede“.(4,162)

ZA JEDAN NAUČNI SKUP

Stogodišnjica pada carske Rusije pred nas postavlja zadatak da uznastojimo da napravimo naučni skup koji bi se bavio svim posledicama ovih događaja po rusko – srbske odnose: počev od stava Vlade Kraljevina Srbije, koja je odbila da prihvati boljševički prevrat, jer je on 1918. značio savez sa neprijateljskom Nemačkom, preko učešća Srba u revoluciji i kontrarevoluciji, stava Kominterne prema Kraljevini SHS koja je proglašena „monarhofašističkom“ tvorevinom koju treba razoriti na štetu Srba, Titove zloupotrebe srbske rusofilije u Drugom svetskom ratu, korišćenja tradicije srbskog slobodarstva radi sukoba sa Staljinom 1948. godine ( odgovor Informbirou dat na Vidovdan ), razaranja srbsko-ruskih kulturnih veza i vesternizacije jugoslovenske kulture, pa sve do tragičnih odnosa između Rusije i SR Jugoslavije za vreme Jeljcina i današnje vučićevske NATO – politike, koja laže o savezništvu sa Rusijom.

Ovaj skup mora da bude ozbiljan, temeljan, i da pošalje jasnu poruku: Srbija i Rusija treba da ponovo usklade ritmove svog istorijskog hoda u svetu koji se menja.  Neka Bog da podari da 2017. bude početak tog usklađivanja!

Srećna Vam Srbska Nova godina!  

UPUTNICE:

1. Nikola B. Popović: Srbija i carska Rusija, Službeni glasnik, Beograd, 2007.

2. Andrej L. Šemjakin: Sa Krfa u Rusiju: Nikola Pašić u Petrogradu i Moskvi 1916. godine, u zborniku: „Prvi svetski rat/ Srbija, Balkan i velike sile“, Istorijski institut, Beograd, 2015.

3. Andrej L. Šemjakin: Nikola Pašič, čelovek, politik, nacionalьnый lider, u zborniku  Listaя stranicы serbskoй istorii,    Moskva, Indrik, 2014.

4. Nikola B. Popović, Srbija i ruska revolucija 1917-1918, Zavod za udžbenike, Beograd, 2014.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *