Stranci u Vladi

Stranci u Vladi

18 avgusta 2013

predrag-simicPiše: Predrag Simić

Vest da bi stranci mogli dobiti važna mesta u rekonstruisanoj vladi Srbije izazvala je dosta komešanja u javnosti iako, sama po sebi, i nije velika novost. Stranci su i do sada bili prisutni u srpskoj vladi i, primera radi, malo ko bi mogao prigovoriti savetima Mikulaša Dzurinde, tvorca slovačkog privrednog čuda, koji je savetovao dosadašnju potpredsednicu vlade. Stranci su i u prošlosti bili prisutni u srpskim vladama: Francuzi su poslali Ipolita Mondana, prvog ministra i reformatora srpske vojske, iz Nemačke je došao Georg Vajfert, osnivač i dugogodišnji guverner Narodne banke, stranci su bili uticajni u politici, privredi i kulturia, istini za volju, ni velikan srpske politike, Nikola Pašić, nije bio „čistokrvni Srbin”. Štaviše, dolazak stranaca govori o kosmopolitizmu Srbije u nekim svetlijim trenucima njene istorije.

Stranci mogu da pomognu ali ne mogu da nadoknade jasne ciljeve i politički konsenzus u zemlji u koju su pozvani jer njihovo znanje može biti korisno samo ako je ona spremna da ih prihvati i pruži im prostor. Svoj kosmopolitizam nekadašnja Srbija dugovala je eliti koju je od 1839. školovala u inostranstvu i koja je vodila u prelomnim momentima njene istorije krajem 19. i početkom 20. veka. Okosnicu građanskog društva u međuratnoj Srbiji činilo je oko 30.000 bivših francuskih đaka i još toliko ruskih imigranata koji su došli posle Oktobarske revolucije i ostavili veliki trag u njenoj kulturi, umetnosti i nauci. I Titova Jugoslavija je na vrhuncu svoje moći šezdesetih godina prošlog veka dosta dugovala Fulbrajtovim stipendistima koji su, između ostalog, iz SAD doneli modernu organizaciju privrede. Seća li se još neko da su tadašnje „lokomotive razvoja” u Srbiji poput „Ineksa”, „Geneksa”, JAT-a, EI ili „Zastave” pravljene po uzoru na američke korporacije? U mnogo čemu, Srbija i ostale bivše jugoslovenske republike i danas počivaju na temeljima koje su „fulbrajtovci” postavili šezdesetih godina.

Građanski rat u Jugoslaviji je prekinuo ovu vezu. Međutim, čak i uoči rata deo tadašnjeg srpskog društva bio je spreman za Evropu. Među prvim projektima TEMPUS (Trans European Program for Mobility Studies) u Istočnoj Evropi, dva su došla na Beogradski univerzitet zahvaljujući Institutu za međunarodnu politiku i privredu, Fakultetu političkih nauka i Pravnom fakultetu u Beogradu. FPN je i u ratnim uslovima uspeo da organizuje prvi semestar pre nego što su ga sankcije prekinule. Zahvaljujući profesoru Žan-Žozef Mutonu iz Nansija pravnici su nastavili i pod sankcijama. Njihovi tadašnji polaznici su i danas vodeći srpski stručnjaci za evropske integracije. Da li je poznato da se prvi dokumentacioni centar EZ/EU u Istočnoj Evropi i još uvek najveći na prostoru bivše Jugoslavije nalazi u Beogradu? I da su prva saznanja o evropskim integracijama slovenački i hrvatski političari stekli upravo u njemu? I da prve inicijative o evropskoj integraciji Srbije posle 2000. nisu došle od političara DOS-a nego od nevladinih organizacija u koje su se sklonili stručnjaci proterani s univerziteta i instituta tokom rata?

Slovenija, a posle nje i Hrvatska su, pripremajući se za ulazak u EU, školovale svoje mlade stručnjake na Evropskom koledžu u Brižu, Londonskoj ekonomskoj školi, Evropskom univerzitetskom institutu u Fijezoli, Centru za studije evropskih integracija u Bonu i drugim školama koje pripremaju evropsku političku elitu. Negde u trenutku u kome se Srbija danas nalazi, uoči pregovora sa EU, i jedna i druga su već imale oko 400 stručnjaka koji su bili jezgro njihovih pregovaračkih timova. Crnu Goru političke podele nisu sprečile da u svoj tim za pregovore sa EU uključi i vladine i nevladine organizacije i stvori konsenzus oko ulaska u EU. Iako Srbija u poslednjih desetak godina nije učinila ništa slično, zahvaljujući onima koji su vodili Kancelariju vlade Srbije za odnose sa EU u Briselu se povoljno ocenjuje njen stručni kapacitet za pregovore kada i ako jednom počnu.

Evropske integracije su predmet studija na fakultetima u Srbiji ali je broj srpskih studenata u inostranstvu relativno mali i uglavnom zavisi od mogućnosti njihovih porodica i njih da obezbede sredstva za studije na prestižnim stranim univerzitetima. Ako se vrate, čeka ih nostrifikacija diploma iako je srpski visokoškolski sistem prihvatio Bolonjsku deklaraciju o visokom obrazovanju. Kada preskoče i tu prepreku čeka ih pitanje za koju partiju će da glasaju. Evropske integracije i drugi savremeni sadržaji i dalje teško nalaze put do osnovnih i srednjih škola u Srbiji. Čak i danas srpske prosvetne vlasti od nastavnika i autora udžbenika istorije očekuju da osnovce nauče o sukobu bugarskog egzarhata i srpske crkve u Makedoniji krajem 19. veka ali ne i o evropskim integracijama i osnovama savremenog sveta, a nedostatak tih znanja se teško nadoknađuje na fakultetima. Najveća prepreka ulozi znanja u srpskoj politici, međutim, i dalje je famozna „politička podobnost” zbog koje i danas mnogi talentovani diplomci sa srpskih univerziteta lakše dolaze do posla u inostranstvu nego kod kuće.

I verovatno zbog toga su Srbiji danas potrebni stranci.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *