Странпутице регионалне политике

Stranputice regionalne politike

1 novembra 2015

Dragomir Andjelkovic 3843Piše: Dragomir Anđelković

Od kada smo, posle 5. oktobra 2000. godine, upali u zamku evro-integracija i sa njom skopčane retorike, neprekidno nas sa svih strana bombarduju pričama o prioritetnoj potrebi za unapređenjem odnosa sa susednim zemljama i značaju tzv. regionalne saradnje. A ona je usiljeno predstavljana, nalik samoj EU, kao neka vrednost iznad svih vrednosti. Drugim rečima, kao nešto čemu Srbija treba da se podređuje, makar žrtvovala svoje interese u korist drugih, a ne kao – što je normalno te odvajkada bilo svrha regionalne i svake druge saradnje – puko sredstvo da nekoj zemlji bude bolje. Kako nam je poručivano (a i dalje se to čini samo malo tiše): „Regionalna saradnja i razvoj dobrosusedskih odnosa su ne samo prirodna potreba, već i ugovorna obaveza Srbije prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju“. Što znači da po mišljenju EU fanatika i lobista – pošto je Beograd potpisao SSP za nas nema višeg interesa nego da samopregorno služimo Briselu i njegovim pionima u našem regionu koji su u evroatlantskom modelu hijerarhije među državama bolje pozicionirani od nas.

UGLEDANJE NA EU?

Svi mi okupljeni oko „Pečat“-a dobro znamo kolike su sve to, posmatrano iz srpskog ugla, nacional-mazohističke besmislice i već decenijske stramputice srpske politike. No, novonastala realnost pokazuje koliko je sve nakaradno i iz perspektive proklamovanih EU vrednosti. Jedna od EU integrativnih formula glasi: „Proces stabilizacije i pridruživanja predstavlja regionalnu strategiju EU za Zapadni Balkan a jedan od najznačajnijih političkih uslova jeste pojačana saradnja svih država u regionu po modelu koji je karakterističan za EU“. I šta sada kada se vodeće a bogami i neke periferne članice Unije, u vezi sa kulminacijom migrantske krize, svađaju – kako to naš kaže (još iz vremena kada nije postojala opskurna „politička korektnost“) – „kao Cigani“? Da li da se ugledamo na njih?

Ili da se ponašamo kao poslednji EU fanatici te da se zaklinjemo u „evropske vrednosti“ od kojih dižu ruke i oni koji su ih osmislili i propagandno upakovali? Ništa od toga (iako oficijelni Beograd, nažalost, ima čudnu sklonost ka povremenom ispoljavanju simptoma poslednjeg). Vreme je da Srbija „batali“ priče o EU stilizovanoj regionalnoj saradnji (gde se sarađuje da bi se zadovoljio Brisel a ne nešto postiglo za sebe), i da njoj energično pristupi sa stanovišta svojih državnih i nacionalnih interesa. To znači da naš aktivan pristup saradnji sa susednima mora da se temelji na (1) zaštiti interesa srpskog naroda u regionu; i (2) borbi za ekonomske i (geo)političke prioritete Republike Srbije. U svetlu toga da vidimo gde sada grešimo, kuda nas to vodi i, konačno, šta nam je činiti.

KOMŠIJSKA SERVILNOST

Naš narod je u mnogim zemljama u okruženju Srbije izložen šikaniranju i asimilaciji. U Albaniji nema pravo ni na svoja nacionalna imena i prezimena, a kamoli više od toga. U Hrvatskoj nad preostalim Srbima – i pored toga što je ta zemlja obukla navodno belo EU ruho – lebdi neoustaška senka. Kolika je ona slikovito svedoči i to da je tokom Vučićeve posete Zagrebu i tamošnjoj srpskoj crkvi, naša malobrojna prisutna omladina pobegla u neki njen najmračniji kutak kada je videla kamere. Kako su mladi zagrebački Srbi objasnili: „Nema nama ovde više života ako naši poznanici vide da smo bili u pravoslavnom hramu“.

Takva atmosfera se sistematski stvara u Hrvatskoj. I šta Srbija preduzima? Na međunarodnom planu ne baš mnogo, ali pitanje je da li i može znatno više. Hrvatska je i dalje miljenik opskurnih evroatlantskih struktura koje su zajedno sa njom sprovele genocidnu akciju „Oluja“, a Srbija i da hoće nema mnogo poluga kojima bi samostalno mogla nešto da postigne. No, zato na unutrašnjem planu možemo mnogo više. Ako Hrvatska zlostavlja srpsku manjinu te gazi naše državne interese (od ekonomije do politike), zašto smo mi i dalje maksimalno otvoreni za njen biznis te po mnogim drugim pitanjima kooperativni? Ako Zagreb sa nama neće da sarađuje na osnovu poštovanja bar minimuma naših interesa, i te kako možemo da bolno i to kontinuirano uzvratimo. Međutim, osim na mah, to ne činimo. Zašto?

Nacionalno odgovoran pristup regionalnoj saradnji to zahteva, a posle toga, kada svi shvate da Srbija više ne robuje okupacionim stegama, možda se stvore uslovi za istinski obostrano korisnu kooperaciju. Sve što je rečeno za Hrvatsku važi i za druge zemlje, a pogotovo za Crnu Goru, gde se sprovodi tzv. identitetski genocid nad srpskim narodom.

IDENTITETSKI GENOCID

Vidimo šta se ovih dana dešava u Crnoj Gori. Autoritarni režim Đukanovića divljački primenjuje silu prema nezadovoljnim građanima, brutalno gazeći i njihova osnovna – kako to vole da kažu u evroatlantskom društvu kome Podgorica toliko teži – ljudska prava. Srbija koja sebe smatra „regionalnim liderom“ morala bi, radi stabilnosti i poštovanja demokratskih normi u svom okruženju, takvo ponašanje da osudi. I nije to pitanje mešanja u tuđa posla već zalaganja za poštovanje elementarnih civilizacijskih standarda.

Tim pre je Beograd dužan da reaguje (a to važi odavno) zbog gaženja prava srpskog naroda u Crnoj Gori, što je kulminiralo sa najnovijim pokušajem nasrtaja na SPC i njenu imovinu. Izmišljanje novog nacionalnog identiteta i jezika, jeste nešto degutantno i smešno. Ali ko voli neka izvoli. Problem je kada se Crnogorci svesni svog srpskog korena – a oni su većina – na razne načine diskriminišu kako bi podlegli navedenim i drugim elementima identitetskog genocida. Protivno evropskim standardima oni koji istrajavaju u svom srpskom opredeljenju potpuno su potisnuti iz državnih struktura, od policije gde ih ima tek par posto pa nadalje. Proporcionalno zastupljenosti u populaciji više ima deklarisanih Srba u hrvatskoj nego crnogorskoj policiji, a nedavno smo se podsetili kakvi neosuštaški vetrovi duvaju „lepom njihovom“. Toliko o položaju Srba i svestranog (duhovnog i materijalnog) srpskog nasleđa u Crnoj Gori.

ISLAMIZACIJA BALKANA

Da li zbog EU antisrpskog recepta „regionalne saradnje“ ili,  u poslednjem slučaju i više, usled raznih lično-partijski beogradsko-podgoričkih veza, Beograd ćuti ili tek konfuzno progovara. Neshvatljivo je da je tako jer se ne radi o nekoj sitnici zbog koje mogu da se prave „truli kompromisi“, već o politici koja gotovo da vodi žrtvovanju sopstvenog naroda na istorijskom i geopolitikom prostoru od prvorazrednog značaja. Oficijelna Srbija kao da ignoriše njegovu tragediju, odnosno njegovu herojsku aktuelnu borbu za nacionalno i građansko oslobođenje od „zelenaškog čitlučenja“. No, iako je sada rečeno najžalosnije što se dešava, nije to jedino što naša vlast na regionalnom planu neće da vidi a opasno je za naciju i državu.

Politika Berlina i Brisela prema migrantima je za nas i čitavu Evropu takođe katastrofalna. Polako preti da pretvori hrišćansku Evropu u muslimanski kontinent. Ne radi se tu o godinama ili čak i o nekoliko decenija, ali ako se ovako nastavi dobiće pre ili kasnije Notr Dam minare (ili više njih) kao što se nekada desilo sa konstantinopoljskim biserom Sv. Sofijom. U starim i novim članicama EU sve više je onih koji to uviđaju, odnosno bude se iz kome samodestrukcije. Međutim, umesto da se sa njima solidarišemo (što bi se pre ili kasnije pozitivno odrazilo i na našu borbu za Kosovo) mnogi u srpskoj politici duvaju u tikvu sa onima koji uporno, kao nesrećna kancelarka Merkel, rade protiv evropske autentičnosti. I još se nudimo da među prvima prihvatimo teret koji će nas u nekom trenutku odvući na dno identitetskog zatiranja. Valjda, kada u pogledu efikasnosti državnog sistema ili progresa ekonomije ne možemo da se izjednačimo za najboljim u EU, onda bar da dosegnemo šampionski status u najgorem, pa da se Balkan, za primer, prvi totalno odrekne svoje nacionalne i verske autohtonosti.

Toliko o našem zvaničnom odnosu prema migrantima a i najnovijem štetočinskom planu EU koji je naš državni vrh, izgleda, spreman da prihvati. Ako je on dobronameran, odnosno ako je grešio jer je bio uveren da će migracioni talas brzo preći preko nas i otići dalje, sada kada je nesumnjivo jasno da Berlin namerava da nam ostave veliki deo populacije sa Bliskog istoka koja je došla u Evropu, naš establišment mora da okrene drugi list i pozabavi se regionalnom saradnjom sa Mađarskom i drugim zemljama koje suverenistički i nacionalno odgovorno pristupaju problemu o kome govorimo. Neće mu zbog toga pasti kruna sa glave. U protivnom, zbog sujete ili iz ličnog interesa radi koga je spreman da žrtvuje nacionalni, svesno će saučestvovati u velikom antisrpskom, antievropskom i antihrišćanskom planu!

REGIONALNE KRIZE

Ne vidimo ili nećemo da vidimo još nešto. To je da se naš region destabiliše od strane nekih zapadnih sila po liniji prisustva ruskih i kineskih geopolitičkih interesa. Isti oni što tvrde da je Đukanović koji lomi kukove i kolena demonstrantima demokrata i legitimni vlastodržac, nastoje da sruše regionalne političare koji su se bar delimično otrgli kontroli Vašingtona i Brisela. Dodik se proglašava za faktor destabilizacije i već godinama aktivno se pomaže njegova opozicija kako bi ga srušila. Odnedavno slična sudbina je namenjena i Nikoli Gruevskom. Ili je makar tako bilo dok aktuelni makedonski premijer, izložen pritiscima zapadnog ideološkog aparata u Makedoniji i direktnim udarima spolja, nije počeo da reterira.

Skoplje se ponovo naglašeno, skoro teatralno, okrenulo priči o evroatlantskom savezništvu i požurilo je da po pitanju podrške Prištini da uđe u UNESKO pokaže spremnost da pokorno sledi politiku Zapada i po cenu udaljavanja od prirodnih saveznika kao što je Srbija. Delimično to ali još više i izgledan duži zastoj u vezi sa izgradnjom nekog ruskog magistralnog gasovoda na jugu Evrope (zamrzavanje Turskog toka posle propasti Južnog toka), odnosno u skladu sa tim gubitak dela geopolitičkog značaja koji je dobila Makedonija, možda omogući njenom premijeru da izbegne novi veliki udar. Da će Zapad podržavati opoziciju protiv njega – hoće, ali verovatno će to raditi sa mnogo manje energije jer su i Gruevski, i Makedonija za njega sada manje važni.

Za nas je cela stvar ipak i dalje bitna. Važno je da na njenom fonu vidimo da su sve velike krize na Balkanu, od komešanja u BiH, preko unutarmakedonskih tenzija i makedonsko-albanske napetosti, do povremenih talasanja na jugu centralne Srbije – produkt politike Zapada. On ih zakulisno generiše. Pošto naš region nije još potpuno okupiran (smešten u NATO) i u njemu se prelamaju ruski energetski i drugi interesi te planovi Kine da postanemo deo projekta „Novi put svile“ (sistem strateških transportnih koridora od Šangaja do srca Evrope) – što sve ugrožava anglosaksonsku dominaciju – Balkan se održava u stanju turbulencija i opasno se vrše poigravanja oko fitilja koji može da potpali to, kao mnogi na Zapadu misle, „bure baruta“.

AKTIVNA SARADNJA

Kako na sve to Srbija reaguje? Drži se po strani, sa izuzetkom dešavanja u vezi sa Republikom Srpskom. Tu smo odlučno pokazali da smo spremni da podržimo zapadnu srpsku državu. No, morali bismo biti mnogo aktivniji i na drugim područjima. Izgradnja magistralnog ruskog gasovoda ili kineskih putnih pravaca za nas je prvorazredan interes. Neverovatno je da se prema tome ponašamo kao da smo neutralna strana koja posmatra šta će se desiti. Baš to je prostor gde je bilo potrebno a i dalje nije kasno da se ispolji naša posvećenost regionalnoj saradnji. Beograd treba da bude lider koji bi se aktivno borio za realizaciju svih navedenih projekata i pokretao druge u regionu da to čine. Takođe, potrebno je da podržavamo sve legitimne vlade izložene nelegitimnim stranim i unutrašnjim udarima. Naravno, da ne bude zabune, tu ne mislim na slučaj Đukanovića. On nema nikakav legitimitet jer se njegova vlast zasniva na prevarama i manipulacijama.

Da se vratimo regionalnoj saradnji sa legitimnim vladama, sračunatu na međusobnu podršku očuvanju stabilnosti. Stranci preko svojih „petih kolona“ a i direktno rade na rušenju lidera koji su im  iz nekog razloga postali nepodobni (makar i samo zato što su suviše jaki što samo po sebi, i kada su ti političari kooperativni, smeta vodećim evroatlantskim centrima moći koji preferiraju nejake „partnere“ na periferiji). Zato nam je potrebna mnogo ozbiljnija regionalna saradnja sračunata i na kontriranju „narandžastim revolucijama“ od Banja Luke do Skoplja. One nisu stvar ni jedne zemlje pojedinačno i njene unutrašnje politike, već sredstvo spoljne meke agresije. Ko to ne shvata, makar ga danas tapšali u Briselu po ramenu, desiće mu se pre ili kasnije izrežirani „majdan“.

Da sa tim završim priču o našem pogrešnom pristupu regionalnim problemima i saradnji. Ovako i mi kao društvo, i oni koji ga vode, polako idemo u propast. Postmoderni okupatori žele na čelu Srbije one koji neće praviti greške ili trule kompromise kojima smo se bavili, već strukture koje su ideološki posvećene NATO integracijama, okretanju od Rusije, potpunom zatiranju Republike Srpske, priznanju Kosova … A takvih na našoj političkoj sceni ima (uključujući i vlast). Njima i njihovim mentorima moguće je suprotstaviti se samo aktivnim stavom i neskriveno nacionalno posvećenom orijentacijom. No, ovako kako se radi samo se odlaže, i to asimetrično lično-partijska i tek na nekim poljima nacionalna, propast. Srbija i dalje nema kapacitete, i pitanje je da li će ih ikada imati, da neposredno na globalnom planu zaigra ozbiljnije, ali na regionalnom to zasigurno može, a tako se, u novoj svetskoj konstelaciji snaga, sebi daje i mnogo veći globalni značaj, odnosno privlače se saveznici za rešavanje ranih problema. I zato je regionalna politika Beograda, i kada naizgled sa tim nema veze, bitna za odbranu Kosova i Metohije na nivou UN, unutrašnje stabilnosti Srbije i još mnogo toga drugog!

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *