Странпутице Тимотија Леса

Stranputice Timotija Lesa

16 januara 2017

zeljko-cvijanovic 545

Piše: Željko Cvijanović

Uprkos nikad većim otporima i ometanjima iz Sarajeva i nekih zapadnih centara, proslavu 25-godišnjice Republike Srpske, srpski narod na Centralnom Balkanu dočekao je sa nikad većom nadom u regionalne reflekse nastupajućih globalnih promena. U delikatnom trenutku, kad su promene izvesnije od njihovih ishoda, RS i njen lider Milorad Dodik unutar celog nacionalnog korpusa imaju nezamenljivu ulogu. Naime, jasnom artikulacijom interesa i njihovom tvrdom odbranom Srpska i Dodik prekinuli su bezmalo dve decenije srpskog ćutanja i povlačenja ne samo pred zapadnim silama, već i regionalnim rivalima. Teško da se tu može govoriti o incidentu; reč je o nezaustavljivom procesu, još daleko od svog vrhunca.

Prkoseći protivnicima, Dodik često pominje mogućnost izdvajanja Srpske iz BiH, ukoliko Bošnjaci nastave majorizaciju nad Srbima. U jednom od poslednjih intervjua, međutim, tu pretnju je uozbiljio, govoreći da „postoji jedna sjajna ideja o kojoj smo nedavno mogli da čitamo“ – „da se RS izdvoji i napravi zajednicu sa Srbijom“. Uz pripajanje četiri srpske opštine na severu Kosova i vraćanje „srpskog predznaka Crnoj Gori“, kaže Dodik, „to sve bi nam dalo dugoročno rešenje za stabilnost Balkana“.

„Sjajna ideja“ koju pominje Dodik je tekst nekadašnjeg britanskog diplomate Timotija Lesa, objavljen pod naslovom Disfunkcija na Balkanu 20. decembra u američkom časopisu „Forin afears“.

Na prvi pogled, Lesova ideja mogla bi da izgleda kao nova i primamljiva. Ali samo na prvi pogled. Jer ovaj plan prekompozicije Centralnog Balkana nije deo novih vetrova, koje u zapadnim centrima razduvavaju ojačane kontraelite. Les je bivši službenik Forin ofisa koji je radio i u britanskom konzulatu u Banjaluci i deo je liberalnih „starih elita“. On je, dakle, stari, a novo u njegovom planu je model zadržavanja opadajućeg uticaja SAD u regionu i osujećenja rastućeg ruskog, što Les i ne krije. Krije, međutim, nešto drugo: nastupajuće promene – posebno ukoliko dođe do saradnje SAD i Rusije u borbi protiv islamističkog terorizma, što izgleda kao prva tačka saglasnosti Putina i Trampa – teško da će netaknutim ostaviti regrutne centre, poput Tetova, Prištine i Sarajeva, ili logističke i tranzitne punktove, poput Zagreba i Podgorice. Kad se to dogodi, mnoge države koje su SAD stvarale na Balkanu devedesetih pokazaće se još više kao propale (failed states), dok će Srpska i posebno Srbija, ako ne podlegnu iskušenjima u prvoj polovini godine, dobiti priliku da budu prave oaze regionalne stabilnosti.

Lesova ideja je sakrivanje pištolja koji se puši i utapanje propalih država, celih ili u komadima, stabilnijim celinama. S druge strane, on nastoji da spasi uticaj SAD, posebno u okvirima hrvatske i albanske celine. Nastoji da ih „ogradi“ novim granicama i spase ih dolazeće oluje, zato što pravilno predviđa da su i albanski i hrvatski faktor u opadanju. Isto tako, Srbima je u Dejtonu odgovaralo „ograđivanje“ interesa u Bosni, kad su i sami bili u opadanju. Radi se, međutim, o tome da se Srbima danas otvaraju nove karte, s kojima bi, umesto o novom „ograđivanju“, mogli o sebi da razmišljaju kao o glavnom lokalnom kreatoru promena na Centralnom Balkanu.

To defanzivno „ograđivanje“ problematično je i utoliko što gubitkom Preševa Srbija ostaje bez strateške veze s Makedonijom i Grčkom na centralnobalkanskoj vertikali. Isto tako, pripajanjem Srpske u Bosni dobija teško branjivu granicu i očajne Bošnjake zafarbane u ćošak, vruće pripremljene da budu jedino što im je preostalo – hrvatska pešadija.

Bošnjaci su ostali bez saveznika, dok Lesova ideja pokazuje da su njihovi dojučerašnji zaštitnici rešili da ih još jednom žrtvuju zarad spasavanja svog uticaja. Zbog toga, veoma brzo, možda već tokom ove godine, Bošnjaci će biti prisiljeni da redefinišu svoju politiku iz devedesetih i uđu u dijalog sa Srbima. Srbi bi, naravno, na svojim zapadnim granicama pre svega trebalo da brinu za Srpsku, ali ne bi smeli da gube interes za celu Bosnu, utoliko pre što Bošnjaci, bez saveznika koji ih već ceo vek huškaju na Srbe, u osnovi jesu deo „srpskog sveta“.

Ne treba zbog toga biti arogantan, niti graditi velikodržavne ambicije i sanjati aneksiju Bosne. Ali se ne treba ni „ograđivati“. Umesto toga, nastupajuću krizu u regionu Srbija bi morala da iskoristi najpre za očuvanje svog mira, stabilnosti i jačanje suvereniteta, a odmah zatim i za formiranje kulturnog modela, koji bi baštinio kontinuitet 19-vekovne Srbije. Uz promenu ekonomskog modela, koji će politički biti moguć do kraja 2017, Srbija bi već za desetak godina mogla da postane ne samo mesto najvećeg rasta u okruženju, već i najpoželjnije mesto na Balkanu. To može biti formula i budućeg ujedinjenja Srba i model budućeg dijaloga sa Bošnjacima, Makedoncima i Crnogorcima.

„Ograđivanje“ i crtanje granica, čak i kad je opravdano, jednostavniji je, ali neizvesniji put, jer stvara konflikte i krize. Širenje uticaja jedne poželjne zemlje plodotvornije je, nekonfliktno, i nije bez značaja da je Srbija, prvi put posle sto godina, u prilici da tako nešto realizuje. Ima u tome na koga da se pozove: dovoljno je da sledi poruke koje joj je o kulturi i prosveti ostavio mudri Stojan Novaković. Svakako bolji izbor od Timotija Lesa.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Kulak says:

    Srbija mora braniti svoj teritorijalni integritet i suverenitet u međunarodno priznatim granicama,znači sa Kosovom i Metohijom u sastavu Srbije.Srbiji je potreban politički,ekonomski i vojno obavezujući savez sa sve jačom Rusijom.Sa zapadnim zemljama Srbija treba razvijati ekonomsku suradnju ako je to u interesu Srbije.Srbi u Republici Srpskoj,kao i Srbi u Crnoj Gori i Srbi u Hrvatskoj i njihovi nacionalni intetesi moraju za Srbiju biti prioritet.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *