СТРАШНА ИСПОВЕСТ ОЦА КОМЕ СУ НАТО БОМБЕ УБИЛЕ СИНА: Познао сам га само по патици!

STRAŠNA ISPOVEST OCA KOME SU NATO BOMBE UBILE SINA: Poznao sam ga samo po patici!

25 marta 2016

bombardovanje-620x330To je bilo dete kakvo se više ne rađa. Samo su mi javili da ga nema – priča Mirko iz varošice Murino, koju je NATO zasuo sa 17 bombi.

Murino, Crna Gora. Malo, gotovo zaboravljeno mesto. Niko nije slutio da će se upisati u crnu istoriju, tokom NATO agresije na Jugoslaviju. Šest civila, od čega troje dece poginulo je kada je zasuto bombama. Mirko Knežević je tada izgubio sina (13).

„To je bilo dete kakvo se više ne rađa. Bog ga je obdario bio svim i svačim, nikad bolestan nije bio. A onda, samo sam čuo da ga više nema. To me toliko pogodilo, da ni sam ne znam kako opstajem“, kaže nam Mirko, koji je 17 godina zavijen u crno, sa ranom za sinom, koja ne prestaje da boli.

Danas bi Miroslav imao 30 godina, da se tog kobnog dana, na meti NATO napada nije našlo jedno malo, nikom krivo i dužno mestašce u Crnoj Gori.

„Ti su avioni prolazili svakakog dana, niko nije obraćao pažnju, niti se nadao da će se ovo desiti. Čuli smo preko štampe da će da gađaju samo vojne ciljeve, a oni gađaše naše civile u Murinu. Nenajavljeno“, govori Mirko, a svaka reč mu oplakuje sudbinu koja ga je snašla.

„Nisam bio tu, došao sam uveče, nisam ni znao da mi je dete poginulo. Bila je straža na Murine, jedan kilometar udaljeno, rekli su mi da mi dete nije poginulo, nego je sklonjeno kod nekoga u šume. Tražili smo ga, ali ga nismo našli“, seća se kobnog dana.

 

Onda ga je vojna komisija odvezla za Berane, gde je saznao da mu je sin (13) u mrtvačnici.

„Poznao sam ga samo po patici“

„To je teška priča, kao u najgorim filmovima, ne dao Bog nikome da doživi što sam ja doživeo, ali šta mogu. Sve je sprženo bilo, samo jedna noga zdrava, nisam mogao da ga prepoznam, samo po patici. Sve je bilo unakaženo, ni glave, ni ruku, ni nogu, samo jedna je ostala sačuvana. To je stvarno, ne daj Bože, ali se borimo nekako“, priča za SrbijuDanas nesrećni čovek.

Lako je moglo da se desi da Miroslav ne pogine, smatra Mirko, ali se sudbina poigrala.

„Bio je sa decom na košarci, preko mosta, kad su pale borbe upozorenja u Žanjici (obližnje mesto). On je pretrčao preko mosta, ali je prodavnica bila na samom kraju mosta, a tu su bile neke učenice sa kojima je išao u školu. Vrištale su, kao da su predosećale. Ostao je sa njima da vidi šta se dešava, zašto vrište toliko i u tom momentu je pala bomba i sve troje pobila. On je mogao da pretrči, da se spasi da nije bilo tih devojčica“, tvrdi Mirko.

To su bile Julija Brudar (10) i Olivera Maksimović (13). Njih su sa Kosova poslali u ovo selo, da ih zaštite od haosa koji je tamo vladao. Kobnog dana su krenule u prodavnicu – htele su da pripreme kolače za svoje, koji su sa KiM trebalo da dođu u posetu.

„Krivlji od NATO pakta“

Mirko ne krivi samo NATO, već i državu, i sa njom se i tuži:

„Najcrnje bih rekao o Đukanoviću, crnji mi je nego NATO. On je naš čovek koji radi protiv svog naroda crnje nego oni. Previše smo ogorčeni na njega – kaže nam ovaj očajni otac, koji tvrdi da država nije uradila ništa da spreči pogibiju, da ih obavesti, ali ni svih 17 godina kasnije nije preduzela ništa“, nisu dobili nikakvu nadoknadu.

„Nije bilo sirena! Jeste u Plavu, ali nismo mi to čuli. Mi smo toliko puta bili u Plavu, i tog dana je on (Miroslav) bio sa nama u Plavu. Meni je majka bila bolesna, i morao sam da idem da joj odnesem lekove, a on je produžio sa društvom na Murinu. Niko se nije nadao ovom zlu. Ja pitam ove u Plavu što se ne sklanjaju, kažu: ma neće nas. Navikli smo se bili na sirene…“

Nema utehe

„Teško mi možemo to da prebolimo, nikakve utehe nema. Ja sam u 82. godini, žena 65. godina. Dve kćerke i sin su mi u Podgorici. To me održava, inače, ne znam kako bismo opstali. Miroslav je, kaže, bio maza, miljenik kuće, miljenik svih.“

„Posle 9 godina smo ga dobili, troje smo dobili jedno za drugim, a onda njega posle 9 godina. On je bio za sve, dete kakvo se ne rađa.“

Čak 17 bombi bačeno je krajem aprila na ovu varošicu, i time uništilo živote njenih meštana zauvek.

(J.Pantović / A.Krunić / Srbija danas)

KOMENTARI



3 komentara

  1. UROS says:

    SRBIJA SE SPREMA ZA 27.MART! Organizovan dolazak iz drugih gradova! - U nedelju, 27. marta u 14 časova na Trgu Republike zakazan je veliki narodni miting protiv NATO okupacije sa zahtevom za hitnim raspisivanjem referenduma o saradnji sa NATO paktom. Predviđeno je da se nakon okupljanja krene u šetnju ka RTS u cilju probijanja medijske blokade i zahtevima za uključenje u nacionalni dnevnik. DA USTANE SRBIJA! Organizovan prevoz iz sledećih gradova: Novi Sad – 064 928 32 30 Šabac – 064 8587328 Ruma – 064 1265893 Kragujevac – 062545852 Valjevo, Lajkovac i Lazarevac – 069 524 3575 Kraljevo – 069 5416182 Niš i Leskovac – 062 1147807 Požarevac –064 459 8849 Smederevo – 063 382288 Za više informacija: 064 33 82 863 http://zavetnici.rs/?p=5197

  2. SRBIN says:

    NATO na Srbiju izvršio više vazdušnih napada, nego na Avganistan, Libiju, Irak i Siriju ZAJEDNO! Na osnovu statistike koju je uradio David Kilcullen, ispada da je Srbija daleko opasnija od terorista IGIL i Al Kaide zajedno. Naime, prema zvaničnim podacima NATO, za 78 dana bombardovanja u akciji Operation Allied Force, Alijansa je izvršila tačno 19 484 vazdušnih napada na teritoriju Srbije, ubivši pri tom između 1200 i 2500 ljudi (zvanična potvrda broja žrtava nikada nije data). Tokom bombardovanja Avganistana je zvanično (za nešto manje od tri meseca) obavljeno 6500 vazdušnih napada, nad Libijom (tokom 215 dana) 9700, a tokom bombardovanja Iraka i Sirije zajedno 2 796 napada. Ukupno uzevši, na ove četiri arapske zemlje u kojima se, kako zvanično tvrde, sile Alijanse bore protiv terorista, je izvršeno 18 996 avionapada, dakle tačno 488 manje nego na jedinu evropsku zemlju koja je bombardovana nakon Drugog svetskog rata. Ne zaboravimo, reč je o istoj onoj Srbiji koja je bila na strani saveznika u oba svetska rata. O Srbiji koja je slobodu od nemačkih monstruma u Velikom ratu platila izgubivši između 1 100 000 i 1 300 000 stanovnika, što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva zemlje, odnosno oko 60% njene muške populacije. I, naravno, reč je o istoj onoj zemlji koja je pobedu nad nacistima platila životima više od 500 000 Srba. Zanimljivo je prisetiti se da, uprkos ovako masovnom i dugotrajnom bombardovanju, ni jedan jedini vojnik Alijanse nije zakoračio na Kosovo i Metohiju dok se i poslednji srpski vojnik, pod političkim pritiskom, nije povukao sa ovog dela teritorije Srbije. Pretpostavljam da su Srbi zaslužili ovakav tretman zbog svog herojskog istorijskog nasleđa. Narod je možda zaboravio, ali stanovnici Bele kuće tačno znaju čija se zastava, jedina u istoriji Amerike pored američke, vijorila na kupoli tog zdanja. Kao što i vlastodršci Francuske znaju u čast čije vojske su zvonila zvona Notr Dam, a stanovnici Downing Street 10 pamte zarad čije pobede su zvona Big bena neprekidno zvonila 24 sata. Ili su Srbi naprosto ovo krvavo bombardovanje zaslužili zbog činjenice da su čak dva puta u mračnom XX veku razrušili velike, zlokobne carevine i prekinuli nemačke snove o vladavini svetom. Na pragu izgradnje novog nemačkog carstva, ne mogu da se ne setim stare arapske poslovice koja kaže da se stvari koje se dogode jednom ne moraju nikada više ponoviti, ali da, kada se nešto dogodi dva puta, mora da se dogodi i treći put. Ja ne znam da li je ta arapska poslovica tačna, ali mora postojati jak razlog zbog koga su za Evropu, u poređenju sa bombašima samoubicama koji nemilice ubijaju ljude po aerodromima, metroima i na ulici, Srbi toliko zastrašujuća pretnja.

  3. pravda says:

    EU=NATO=Fasisticka organizacija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *