STRAVIČAN PODATAK: U Srbiji godišnje nestane 1.500 ljudi

STRAVIČAN PODATAK: U Srbiji godišnje nestane 1.500 ljudi

3 avgusta 2014

Kidnapovanje - DeteIstog dana kad je nestala petnaestogodišnja Tijana Jurić iz Subotice, pola sata posle ponoći, nedaleko od sportskog centra „Rata“ u Bajmoku, nestala je i samo godinu dana starija Katarina Zarić iz Kule, koja je otišla oko 18 sati na rođendan u Kostolac, sa kog se nije vratila.

I dok su cela nacija, srpska i mađarska policija, prijatelji i rođaci tražili Tijanu uživo i preko društvenih mreža, Katarinina majka je prijavila njen nestanak tek posle tri dana. Ubrzo posle toga devojčica je nađena kod druga, u centru Požarevca.

Svake godine u Srbiji bude prijavljen nestanak, u proseku, oko 1.500 ljudi. Dnevno ih nestane nekoliko, u različitim mestima. Najveći broj vrlo brzo se vrati sam ili ih pronađe policija. Neki ipak završe kao žrtve trgovine ljudima, dok se sudbina pojedinih ne sazna nikad.

Prema podacima MUP, tokom 2012. godine prijavljeno je 1.300 nestanaka. Pronađeno je 1.276 osoba, među kojima su i neke čiji je nestanak prijavljen ranijih godina. Lane se oko 1.450 ljudi nije vratilo kući. Za stotinak se još traga.

Najveći broj nestalih su ili maloletnici ili stare i senilne osobe koje se izgube, pa ne umeju da se vrate kući, a često ne znaju ni da kažu ko su i gde stanuju. Tu su i psihički bolesnici, usamljenici i suicidne ličnosti, deca iz razvedenih brakova, begunci iz neuspelih porodičnih zajednica, preljubnici, nesrećnici koji žele da počnu život iz početka, kockari ogrezli u dugovima ili privrednici kojima su zelenaši već namakli omču oko vrata… Svaka četvrta nestala osoba mlađa je od 14 godina.

Među nestalim, najčešće odbeglim tinejdžerima, dominiraju devojčice, uzrasta 15-16 godina. Deca beže zbog loših ocena ili velikog broja neopravdanih časova, zbog neuzvraćene ljubavi, razvoda roditelja, porodičnog nasilja, u romskoj populaciji veoma često zbog udaje. Takođe beže iz domova i ustanova socijalne zaštite, i ove prijave čine otprilike polovinu svih prijavljenih. Neki nestanu na samo nekoliko sati, a drugi na nekoliko dana, obično do osam. Većina se, ipak, vrati kući, a roditelji, presrećni što su ih našli žive, zaboravljaju i na kaznu i na ocene. Najčešće beže na polugodištu, kraju školske godine ili u vreme novogodišnjih praznika i kriju se kod vršnjaka. Najmlađe dete čiji je nestanak iz škole prijavio otac išlo je u prvi razred. Na kraju se ispostavilo da ga je majka odvela u jednu od bivših jugoslovenskih republika.

Za razliku od tinejdžera, u populaciji od 30 do 50 godina češće nestaju muškarci nego žene – neki zbog pića, neki zbog ljubavnice, a neki zbog propalog biznisa. Razlog nestanka starijih od 50 su najčešće bolest i nemaština. Jedan broj bude pronađen mrtav, najčešće izvrše samoubistvo. Neke nađe policija, a druge lovci – ili obešene o drvo ili polurastrgnute, blatnjave i ulepljene lišćem. Najteže su potrage za utopljenicima, koji su slučajno upali ili namerno skočili u reku da prekrate muke. Njih vodene struje mogu da odnesu daleko, pa potraga traje danima, nedeljama, pa i mesecima. Pojedina tela završe na rumunskoj obali Dunava, a katkad su u takvom stanju da ih je nemoguće identifikovati, pa bivaju sahranjeni kao NN lica.

Ima slučajeva kada odbegli ne žele da iko sazna da su pronađeni i gde su. Tako je jedan otac prijavio nestanak dvoje punoletne dece. Posle nekoliko godina potrage policija ih je preko Interpola pronašla u jednoj stranoj zemlji, ali su oni odbili ne samo da se vrate, već su zahtevali da se ocu ne otkrije ništa o njima, pa čak ni činjenica da su živi. Ovaj čovek i dan-danas traga za svojim potomcima.

Najbliži obično nikad ne odustaju od potrage. Tako je prethodnog meseca navršeno četiri godine od kad je nestao Slobodan Joksović iz Kule, koji je 10. jula 2010. pošao na „Egzit“ i nije se vratio. Ne zna se čak ni da li je stigao do festivala. Njegovi roditelji, sestre i tetka kod koje je živeo, traže ga i dan-danas. Otac Rajko, kako priča, kad god pođe u Novi Sad, luta ulicama ne bi li mladića ugledao.

Policija, pak, pronađe 90 odsto nestalih. Ipak, od 1990. do 2006. godine, bez traga je „u zemlju propalo“ više od 1.000 ljudi – 123 dece, oko 300 žena i 680 muškaraca, pokazuju evidencije MUP. Od 2006. do jeseni 2011. godine ukupno je zabeleženo 10.373 nestanka, od čega 611 ljudi nije pronađeno.

Prošle godine na specijalizovan broj za nestalu decu (116000) primljeno je 110 poziva, ukazuje Elena Krsmanović, koordinatorka za odnose sa javnošću organizacije „Astra“ za borbu protiv trgovine ljudima. Najveći broj ovih prijava odnosio se na problem nestalih beba, ali je prijavljeno i 12 nestanaka dece: jedna otmica, dvoje dece se izgubilo, a devetoro je pobeglo od kuće. Neki nestanci povezani su i sa trgovinom ljudima.

Astrini“ podaci pokazuju i da je od početka godine identifikovano 86 žrtava trgovine ljudima, od čega njih 75 kao žrtve radne eksploatacije. Naravno, nije se svima izgubio trag, ali o nekima najbliži izvesno vreme nisu imali informacije. Za prvih šest meseci ove godine „Astra“ SOS telefon zazvonio je 1.329 puta, a zvalo je 205 ljudi. Preko ove linije identifikovano je 15 novih žrtava „trefikinga“.

– O konkretnom slučaju nestale Tijane Jurić ne mogu da iznosim nikakve detalje, ali je važno da se u slučajeve nestale dece uključi što veći broj aktera, računajući i građane i medije, kako bi šanse da se nestalo dete pronađe bile što veće – kaže Elena Krsmanović.

PODACI NA “FEJSBUKU“

Društvene mreže su idealne za zloupotrebu, upozorava Mitar Đurašković, koordinator MUP za borbu protiv trgovine ljudima:

– Mladi nisu dovoljno svesni da je sve što okače na „Fejsbuk“ informacija nekome ko je zlonameran i nije im pravi prijatelj, iako im je poslao zahtev za prijateljstvo. Među njima je popularno da imaju po 5.000 prijatelja i da prihvataju zahteve za prijateljstvo i od onih koje ne poznaju. Ako ne biste sklopili prijateljstvo sa svakim na ulici i podelili sa njim intimne informacije i slike, ne radite to ni sa nekim na „Fejsbuku“!

Preko društvenih mreža trgovci ljudima lako dolaze do podataka o svojim žrtvama, procenjujući ko ima neki problem, ko je nezaposlen, želi da ode u inostranstvo a nema para, ko ima porodične probleme…

RATIŠTE KAO IZGOVOR

Pojedinci ne žele da budu pronađeni jer su, u stvari, iz raznoraznih razloga pobegli od starog života. To je naročito bilo „popularno“ tokom 1995. i 1996. godine kada su navodno odlazili na ratište, da bi nestali u nepoznatom pravcu. Bilo je slučajeva da su „nestali“ u stvari nestajali u drugoj religiji ili sekti.

(Novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *