Стварање Курдистана!

Stvaranje Kurdistana!

12 februara 2016

dsc_9755 Misa Djurkovic 3Piše: Miša Đurković

Krajem prošle godine dobro obavešteni „Džeruzalem post” objavio je analitički članak pod nazivom „Hoće li 2016. biti godina Kurdistana?”. U procenama raznih američkih eksperata, pa i institucija, operiše se idejom da bi do 2030. mogla da nastane nezavisna kurdska država koja bi objedinjavala kurdsko stanovništvo iz sve četiri zemlje u kojima danas živi.

Kurdsko pitanje je već posle američke okupacije Iraka 2003. godine ponovo došlo u fokus. Nekad moćna Huseinova država, već tada je de fakto podeljena na tri dela. Na severu je nastao autonomni kurdski entitet, u kojem porodica Barzani drži sve poluge moći i vlasti. Bogata nalazišta nafte daju solidnu osnovu za izgradnju vojnih i političkih kapaciteta, pa se o iračkom Kurdistanu već može govoriti kao o realnosti. Predsednik ovog regiona Mahmut Barzani i njegova desna ruka sin Masud, vrlo mudro i pažljivo grade poziciju svog regiona, ne govoreći o nezavisnosti, ali je uz očuvanje dobrih kontakata sa svim velikim silama faktički razvijaju i pripremaju.

Nakon što su Francuzi, Britanci i Amerikanci 2010, uz pomoć Turske i Saudijaca, počeli da rasturaju Siriju, u moru novih vojnih i političkih faktora izronile su i kurdske organizacije. Uprkos političkim sukobima raznih frakcija, koji su povremeno prelazili i u oružane sukobe, sirijski Kurdi su uz faktički blagoslov Asadove administracije i podršku Amerikanaca oformili svoju teritoriju. Sećamo se velike uspešno okončane bitke za Kobane, grad koji su preoteli od IDIL-a. Američka podrška kurdskoj Partiji demokratskog jedinstva ovih dana izaziva oštre reakcije turskog predsednika Erdogana. Za njega je ova partija filijala Odžalanovog PKK-a, sa kojom je njegova država ponovo u ratu. Na čudan način, ova kurdska samouprava u Siriji ima podršku čak i Irana, jedine države čiji Kurdi u ovom trenutku nisu vojno aktivni.




Kurdsko pitanje kod Turaka razumljivo izaziva ogromnu nervozu. Najbrojnija i najradikalnija kurdska zajednica živi upravo u državi kojom Erdogan upravlja duže od petnaest godina. Za četiri godine navršiće se vek od potpisivanja mira u Sevru, kojim je počelo rasturanje Otomanske imperije. Kao deo ovog dokumenta predviđao se nastanak nezavisnog Kurdistana na teritoriji današnje Turske. Njegov nastanak zaustavio je silom oružja Kemal Ataturk pa je do potpisivanja mira u Lozani 1923. ideja o Kurdistanu skinuta sa stola. No, od tada do danas traje borba nemalog dela kurdskog naroda protiv države Turske, sa ciljem da se rešenje iz Sevra vrati na sto.

Kurdsko pitanje u međuvremenu je postalo moneta za razne unutrašnje igre u samoj Turskoj. Dugo se spekulisalo da turska vojska namerno podstiče sukobe s vojnim snagama Odžalanovog PKK-a svaki put kad ima problem sa civilnim vlastima svoje države. Ratni sukobi značili su i elemente vanrednog stanja u kojem bi vojska uvek mogla da nametne svoju volju i političarima. Erdogan i AKP su prva politička snaga koja je uspela da pobedi vojsku i da je bar institucionalno stavi pod kontrolu politike. No, posle neuspeha na junskim izborima, i AKP je, kao nekada vojska, pribegao upotrebi PKK-a. Država je, pod izgovorom borbe protiv terorizma, okončala prekid sukoba i započela vojne operacije u delovima naseljenim Kurdima. Kada je PKK odgovorio, počeo je pravi rat u kome turska vojska operiše i po gradovima, a hiljade ljudi je već moralo da napusti svoje domove. Između ostalog, i zbog toga, AKP je na novembarskim izborima dobio mnogo više glasova i uspeo da formira vladu. Prokurdska partija dobila je manju podršku, a PKK i ratna opcija ponovo su dobili prednost kod turskih Kurda.

Ovo Erdoganovo igranje vatrom plaši mnoge u Turskoj, a radikali ga čak optužuju da je kriptojevrejin, koji će na kraju ostaviti zemlju bez kurdskog dela. Na čitavom Bliskom istoku, posebno posle svih destabilizacija koje je američko „arapsko proleće” donelo, strahuje se od ideja o potpunom ratnom preuređenju postojećih granica. Veoma su „popularne” i raširene karte Velikog bliskog istoka, kakvu je još 2006. objavio američki obaveštajac Ralf Peters. Ova mapa kojom se nezvanično barata i u institucionalnim krugovima, predviđa formiranje nekoliko novih država, kao što su Baludžistan, Sveta islamska država i Kurdistan.

Broj Kurda procenjuje se na 25 do 30 miliona, što ih čini potencijalno veoma moćnim narodom – to je najveća nacija na svetu koja nema svoju državu. Tačno je, doduše, da su oni i dalje politički veoma podeljeni, da nema dovoljno povezanosti na osnovu koje bi danas neko mogao i da zamisli njihovo ujedinjenje. No, ako znamo kako su se velike sile kroz čitav protekli vek igrale kreiranja nacija i država, onda nije teško zamisliti proces koji bi za petnaestak godina od nepovezane mase ljudi mogao da stvori moćan pokret za objedinjavanje u Kurdistan.

Put do takvih rešenja po pravilu vodi preko novih ratova. Sva je prilika, dakle, da će se ova nezapamćena migracija stanovništva ka Evropi nastaviti i u narednom periodu.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Blaženi Alojzije says:

    Živio slobodni i nezavisni Kurdistan!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *