Sukob Amerike i Rusije u Srbiji

Sukob Amerike i Rusije u Srbiji

19 jula 2014

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

1.

Pokušajmo da zamislimo ozbiljnog srčanog bolesnika koji ceo dan živi uredno: vežba, šeta u prirodi, jede salate i laku hranu, uzima lekove, i sve to u nameri da popravi svoje stanje i produži život. Kad padne noć, međutim, naš srdačni bolesnik udari po slanini, piću i cigaretama, valjda pun poverenja da je tokom dana kupio bar malo života više nego što ga, kad se smrkne, potroši.

2.

Ako načas zanemarimo njegovu funkciju šefa delegacije za odnose sa Srbijom u Evropskom parlamentu, Eduard Kukan možda govori upravo o našem bolesniku, tvrdeći da Srbija igra „vrlo osetljivu ulogu“, „kao da hoda po žici na visini od 200 metara bez zaštitne mreže“. Njegova zapitanost – „to je igra za koju ne znam da li je moguća“ – naravno, retorička je.

Istina, Kukan se pojavljuje kao zastupnik briselskih struktura, nameran da opomene Vučića da i Evropa i Rusija nije moguća opcija, usput ga vešto denuncirajući kako „nam je svima dao uveravanja da će se potruditi da ta saradnja (sa Rusijom; prim, aut.) ne pređe nivo preko koga bi mogla da nanese štetu ambicijama Srbije da uđe u EU“. Kukan je, međutim, u važnoj stvari u pravu: Srbija u ovom momentu vodi dva suprotstavljena procesa, i, koliko god argumenti da drugačije trenutno nije moguće imali smisla, ona svoje meko prizemljenje na ta dva koloseka ne može imati.

3.

Koliko je američko protivljenje Južnom toku ili tome da Rusi rekonstruišu srpske vozove i pruge, već je sve rečeno. Ako su Amerikanci i Britanci bili protiv toga i trudili se da ne eksplodiraju – možda samo zbog toga što u Evropi imaju i mnogo većih problema od Srbije – najavu o zajedničkoj vežbi srpskih i ruskih vazduhoplovnoh snaga, i to u Srbiji – koju nije imao da dogovori ko drugi nego Putin i Vučić u Moskvi – morali su da dožive kao čisto zavitlavanje. Zajednička vežba srpskih i ruskih pilota, na kojoj će Srbi leteti na čemu? Na zmajevima? Ili na ruskim migovima? Koji će se posle vežbe uredno vratiti u Rusiju, a onda će naši piloti ono što su vežbali na migovima da ponavljaju ponovo na zmajevima? Ili će sve to da izgleda malo drugačije?

Istovremeno, kakvi god da su srpski mediji, oni nisu mogli da zaobiđu ukrajinsku temu, koja Srbiji vraća sećanja na 1999, ali više ne na onaj način forsiran poslednjih deceniju i po o „mračnim 90-tim“, već kao poruku koja u javnu svest zaobilaznim putevima utiskuje uverenje da šansu ima samo onaj ko se brani i da ratni ciklus od početka 90-tih nije nešto što se, kako nas uče, završava pomirenjem, već pobedom i porazom. Rečju, Rusija u srpskoj narodnoj svesti nije manje nego ranije „beskrajni plavi krug, a u njemu zvezda“, ali jeste mnogo više sasvim konkretna opipljiva alternativa.

4.

Sa druge strane, Srbija ubrzava proces integracije, ne toliko u zapadne vrednosti koliko u zapadne interese. Upravo to je smisao onoga što se danas u medijima pojavljuje pod imenom „reformi“. Iako nisam sklon da ceo zakon o radu proglasim katastrofalnim, ima on i dobrih mesta, kao uostalom i „reforme“, gde je izvanredno vredan deo sređivanje javnih kompanija, u osnovi sve to predstavlja pečat za jedan novi smisao i rada i ekonomije. Oni, prema srpskim „reformama“, nisu više pokretači društva vođeni principom blagostanja kroz proizvodnju novih vrednosti. Umesto toga, centar rada i privrede postaje poslodavac – kapitalista, čija motivacija se predstavlja kao jedini pokretač privrede.

Otuda srpske „reforme“ i štednja nemaju kao isključiv cilj spasavanje budžeta od pucanja, već novu preraspodelu profita. Da bi se poslodavac motivisao da radi i zapošljava, njemu je dozvoljeno da u krizi, kada nivo profita generalno pada, povećava svoje margine i na račun radnika, koji će dobijati manje, pa i na račun države, koja sa svoje strane motiviše poslodavca velikim subvencijama. Najvažniji dometi takvog modela jesu dramatičan pad potrošnje (šta ćemo kad i penzioneri prestanu da plaćaju komunalne račune?), rasprodaja resursa na kojima je moguće bazirati obnovu i eliminisanje elementarne vitalne snage stanovništva, koje odbija da se umnožava, kome se skraćuje životni vek, i kome život gubi svaki smisaoni sadržaj, o čemu je ove nedelje sjajno pisao Nebojša Katić.

Naravno, taj proces kao eliminacija svake mogućnosti da građanin pruži otpor (ili da ga pruži isključivo podstaknut kontrolisanim medijima), kao, ne manje, eliminacija sposobnosti države da prepozna svoj interes i rezon sopstvenog opstanka, jeste finale kolonijalne korporativizacije Srbije.

5.

Šta to znači? Da Srbija danas svojom saradnjom sa Rusijom jača principe nacionalne države (Južni tok kao državna energetska infrastruktura i osnov nove industrijalizacije, ojačavanje železničke isto tako državne infrastrukture, naoružavanje i jačanje vojske, rad na nacionalnom i građanskom samopoštovanju…), ali i da, ne manje, ostvaruje korporativnu kolonijalizaciju (deindustrijalizacija, prodaja prirodnih i privrednih resursa, dramatično smanjenje potrošnje i pauperizacija stanovništva, ojačavanje građanskog i nacionalnog samoprezira…).

Rečju, ono što danas vidimo kao ideološki i konceptualni temelj narastajućeg svetskog sukoba, u Srbiji teče kao dva paralelna procesa, koji se štaviše jednovremeno ubrzavaju.

6.

Pa ipak srpsko čudo ima svoje granice, i one se danas vide po tome što, sa jedne strane, vladu za izmene zakona o radu optužuju stranke neoliberalnog usmerenja, koje bi, naravno, usvojile isti takav, pa i gori, dok je, sa druge strane, sve više pritiskaju proruski suverenisti iako se ta vlada za saradnju sa Rusijom otvorila više nego ijedna pre nje u poslednjih 15 godina. Naravno, ovde nije reč o tome kako te dve grupe vladu optužuju bez osnova, već o tome da ona, intenzivirajući dva pomenuta procesa – prvi, kao nešto što joj je neophodno, i drugi, kao nešto što je drži van konflikta sa zapadnim zemljama – generiše tačku društvenog i političkog sukoba u zemlji i istovremeno ga sprečava svojom mogućnosti da zahvati tako široko provodeći suprotstavljene procese.

7.

Kad bi vlast sve to mogla da kontroliše, to bi je činilo velikom. Ali ne može, jer su moćni spoljnji zagovorici i jednog i drugog koncepta na kraju svojih nada da će dobiti koliko im treba i na početku svoje skepse da neće. Njihov prelazak na drugi režim videćemo po tome što se protivrečni procesi neće više odvijati paralelno, već će početi da se seku i međusobno isključuju.

Kad bi vlada sa svim tim mogla da izdrži do zime ili proleća, kada se kriza u Ukrajini možda neće završiti, ali će se njen pobednik znati, to bi je činilo čedom Fortune. Ono, međutim, što je čini opasnom jeste velika mogućnost da se spotakne jureći na oba koloseka. Sa šansama srčanog bolesnika, koji pijan juri po trenažnoj traci sa cigaretom u zubima. I tu je Kukan u pravu videći Srbiju na žici. Ali na nama nije da mislimo o tome da se tako može poginuti, već o tome može li se drugačije preživeti.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *