Сукоб најпре може да заустави моћ српске државе

Sukob najpre može da zaustavi moć srpske države

24 aprila 2017

Piše: Željko Cvijanović

1.

Ako još neko misli kako je serija pretećih i dobro ciljanih nastupa albanskih lidera još jedna usluga vladi u Beogradu, koja Aleksandru Vučiću omogućuje da Srbijom vlada držeći je u strahu od rata – ne verujem da je takvim još moguće pomoći. Ni opasnost od rata ni od obojenih protesta nijednog momenta u Srbiji nisu bile fiktivne (druga je stvar što su vlastima otvarale prostor za manipulaciju). Elem, posle svega videti to isključivo kao prostor u kome Vučić obmanjuje građane jeste pad u onaj deo limba gde Gospod ne razlikuje pokvarenjake, koji pričaju da pretnje ratovima služe da se ne govori o životnim problemima, od političkih idiota, koji veruju i po ulicama izvikuju upravo to što pokvarenjaci pričaju.

2.

Nije ostalo previše prostora za nedoumice: lančana albanska verbalna agresija i reakcije na nju bile su toliko precizne da se po njima može navijati sat i predviđati događaji. Albanski lideri, najavljujući nacionalno ujedinjenje, iskakali su ove nedelje jedan iz drugog kao babuške – od najvećeg do najbrutalnijeg – od Edija Rame, preko Hašima Tačija, do Jonuza Musliua. Hajde da vidimo šta su njihove poruke?

Prvo, nema odustajanja od Velike Albanije, ni među Albanacima ni u zapadnim centrima koji su ih do sada pomagali i kuražili. Drugo, u ovoj fazi njeno stvaranje odvijaće se na račun Srbije i Makedonije, dok će Grčka i Crna Gora za sada biti pošteđene. To što Epir neće biti diran, jeste cena da bi Grčka – iako razvaljena politikom štednje, ozbiljna vojna sila – ostala po strani. Biće pošteđen i Ulcinj kako bi ostala da funkcioniše Jadranska trilaterala, koja politički i vojno preko Crne Gore povezuje Albaniju i Hrvatsku, glavne aktere antisrpske osovine. Važnost te veze govori da se na Zapadu ne računa samo sa albanskim udarom na Srbiju i Makedoniju već na neku vrstu prozapadnog balkanskog saveza. U njemu će glavne uloge imati Hrvatska i Albanija, za njom sledi natoizovana Crna Gora i ucenjene (da bi ostale neutralne) Grčka i Bugarska kao svedoci o tome šta je ostalo od Balkanskog saveza od pre sto godina i, naravno, o punoj dezintegraciji balkanskog pravoslavnog elementa.

3.

Za to vreme Ditmir Bušati, šef albanske diplomatije, je u Vašingtonu, gde je svoje sagovorniike podsetio da je Albanija isto ono što je bila kad je pre 105 godina formirana – „bedem“ ruskom uticaju na Balkanu. I zato su trojica američkih ambasadora u regionu – Kajl Skot (Beograd), Greg Delavi (Priština) i Donald Lu (Tirana) – reagovali na lančanu albansku verbalnu agresiju tek pošto je preeksplicitno nastupio Musliju tvrdeći da Preševo, pa čak i Niš, pripadaju „Kosovu“ i Albaniji. Naravno, nijedan diplomata nije osudio suštinu tih izjava, nego su ih nazvali „neopreznim“ i „ne baš pažljivim“, s tim što je Delavi osudio i u istu ravan doveo „neoprezne izjave o ujedinjenju“ i „preterane reakcije koje podrivaju stabilnost“, a koje se valjda pripisuju Srbima.

Stvar je jasna: ambasadori dobro znaju koliko je drastična stvar koju, sa blagoslovom SAD, Albanci spremaju. Tako nešto čak ni oni neće javno obodriti, ali će jedva čekati da podrže i proglase neminovnošću promenu na terenu – novu realnost do koje bi trebalo te drastične stvari da dovedu.

Oglasili su se i Rusi, optužujući Albance da destabilizuju Balkana pod okriljem NATO. Izjave albanskih funkcionera dobro su došle Moskvi – optuženoj u zapadnim medijima da destabilizuje Bakan – da se vidi ko je taj ko stvarno region destabilizuje (SAD) i kome je stalo do njegovee stabilnosti (Rusija). Ćutanje ministarstava inostranih poslova u Atini, Podgorici i Sofiji samo su pokazala poziciju ostalih zainteresovanih faktora. Svi su zauzeli strane. A Srbija?

4.

Albanske pretnje nisu se samo pokazale ozbiljnijim nego pre. One su ona vrsta političkih poruka koje nije moguće anulirati kontraizjavom, budući da to nisu stvari koje Albanci poručuju narodu u Srbiji. To će reći da Srbija za početak – da bi uopšte čula, mogla da misli i adekvatno odgovori na ovo što joj poručuju Rama, Tači i Musliju – mora da izađe iz postizbornog diksursa, koji se iscrpljuje u trivijalnostima u odnosu na ono što se nad njom nadvilo.

Deo domaće opozicije i deo organizacije protesta precizno je usmeravan na to da važnije za javni prostor bude da li se okupilo trista ili 30 hiljada demnonstranata nego to što SAD naoružavaju Tačija desantniom helikopterima. Problem je kad u takav diskurs upadne sama vlast, po čemu se protesti i opozicone akcije mogu smatrati uspešnim, a sad što opoziciji nisu doneli ništa, čini se da nije ni bilo u planu da joj donesu.

Srbija će možda uskoro ratovati. Nove albanske pretnje promenile su situaciju utoliko što teško da je ostao prostor za onu konstruktivnu regonalnu politiku Srbije, koja neprestano okreće drugi obraz i nudi saradnju i prijateljstvo. Ako Srbija u budućnosti izbegne rat, to neće biti zbog njene takve politike, već samo zbog toga što bi protivnici mogli da je procene suviše opasnom i suviše rizičnom za njihove ambicije. A to opet znači da, osim dramatičnog zaokreta u odnosima Moskve i Vašingtona, sukob može da zaustavi samo moć srpske države da se za kratko vreme pripremi za rat – od modernizacije i naoružavanja vojske do psihološke i materijalne pripreme stanovništva.

5.

Čak i ako ne bude u moći da spreči rat, za Srbiju neće biti bez koristi da ga odloži koliko god je to moguće. Naime, zemlja je za proteklih 20 godina do te mere devastirana – i materijalno, i vojno, i ekonomski, i psihološki – da će joj svaki dan za koji mogne da odloži sukob povećati šanse u času kad do njega dođe.

Međutim, nove albanske pretnje i raspoloženja njihovih sponzora donekle menjaju ovu političku rutinu. Naime, u redu je da Srbija nastavi da izbegava sukob, ali nema više prostora da to može da radi sredstvima i metodama koji joj na bilo koji način smanjuju borbenu snagu. U ta sredstva i metode ubrajaju se dalji politički ustupci na Kosovu i Metohiji. Budući da su albanski pregovarači, sasvim u duhu njihove ratne trojke, najavili da nastavak pregovora uslovljavaju time da Srbija prizna Kosovo, to bi utoliko trebalo da za Beograd bude lakše. Sve ostalo biće teže.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *