Сукоб најпре може да заустави моћ српске државе

Сукоб најпре може да заустави моћ српске државе

24 априла 2017

Пише: Жељко Цвијановић

1.

Ако још неко мисли како је серија претећих и добро циљаних наступа албанских лидера још једна услуга влади у Београду, која Александру Вучићу омогућује да Србијом влада држећи је у страху од рата – не верујем да је таквим још могуће помоћи. Ни опасност од рата ни од обојених протеста ниједног момента у Србији нису биле фиктивне (друга је ствар што су властима отварале простор за манипулацију). Елем, после свега видети то искључиво као простор у коме Вучић обмањује грађане јесте пад у онај део лимба где Господ не разликује покварењаке, који причају да претње ратовима служе да се не говори о животним проблемима, од политичких идиота, који верују и по улицама извикују управо то што покварењаци причају.

2.

Није остало превише простора за недоумице: ланчана албанска вербална агресија и реакције на њу биле су толико прецизне да се по њима може навијати сат и предвиђати догађаји. Албански лидери, најављујући национално уједињење, искакали су ове недеље један из другог као бабушке – од највећег до најбруталнијег – од Едија Раме, преко Хашима Тачија, до Јонуза Муслиуа. Хајде да видимо шта су њихове поруке?

Прво, нема одустајања од Велике Албаније, ни међу Албанацима ни у западним центрима који су их до сада помагали и куражили. Друго, у овој фази њено стварање одвијаће се на рачун Србије и Македоније, док ће Грчка и Црна Гора за сада бити поштеђене. То што Епир неће бити диран, јесте цена да би Грчка – иако разваљена политиком штедње, озбиљна војна сила – остала по страни. Биће поштеђен и Улцињ како би остала да функционише Јадранска трилатерала, која политички и војно преко Црне Горе повезује Албанију и Хрватску, главне актере антисрпске осовине. Важност те везе говори да се на Западу не рачуна само са албанским ударом на Србију и Македонију већ на неку врсту прозападног балканског савеза. У њему ће главне улоге имати Хрватска и Албанија, за њом следи натоизована Црна Гора и уцењене (да би остале неутралне) Грчка и Бугарска као сведоци о томе шта је остало од Балканског савеза од пре сто година и, наравно, о пуној дезинтеграцији балканског православног елемента.

3.

За то време Дитмир Бушати, шеф албанске дипломатије, је у Вашингтону, где је своје саговорниике подсетио да је Албанија исто оно што је била кад је пре 105 година формирана – „бедем“ руском утицају на Балкану. И зато су тројица америчких амбасадора у региону – Кајл Скот (Београд), Грег Делави (Приштина) и Доналд Лу (Тирана) – реаговали на ланчану албанску вербалну агресију тек пошто је преексплицитно наступио Муслију тврдећи да Прешево, па чак и Ниш, припадају „Косову“ и Албанији. Наравно, ниједан дипломата није осудио суштину тих изјава, него су их назвали „неопрезним“ и „не баш пажљивим“, с тим што је Делави осудио и у исту раван довео „неопрезне изјаве о уједињењу“ и „претеране реакције које подривају стабилност“, а које се ваљда приписују Србима.

Ствар је јасна: амбасадори добро знају колико је драстична ствар коју, са благословом САД, Албанци спремају. Тако нешто чак ни они неће јавно ободрити, али ће једва чекати да подрже и прогласе неминовношћу промену на терену – нову реалност до које би требало те драстичне ствари да доведу.

Огласили су се и Руси, оптужујући Албанце да дестабилизују Балкана под окриљем НАТО. Изјаве албанских функционера добро су дошле Москви – оптуженој у западним медијима да дестабилизује Бакан – да се види ко је тај ко стварно регион дестабилизује (САД) и коме је стало до његовее стабилности (Русија). Ћутање министарстава иностраних послова у Атини, Подгорици и Софији само су показала позицију осталих заинтересованих фактора. Сви су заузели стране. А Србија?

4.

Албанске претње нису се само показале озбиљнијим него пре. Оне су она врста политичких порука које није могуће анулирати контраизјавом, будући да то нису ствари које Албанци поручују народу у Србији. То ће рећи да Србија за почетак – да би уопште чула, могла да мисли и адекватно одговори на ово што јој поручују Рама, Тачи и Муслију – мора да изађе из постизборног диксурса, који се исцрпљује у тривијалностима у односу на оно што се над њом надвило.

Део домаће опозиције и део организације протеста прецизно је усмераван на то да важније за јавни простор буде да ли се окупило триста или 30 хиљада демнонстраната него то што САД наоружавају Тачија десантниом хеликоптерима. Проблем је кад у такав дискурс упадне сама власт, по чему се протести и опозицоне акције могу сматрати успешним, а сад што опозицији нису донели ништа, чини се да није ни било у плану да јој донесу.

Србија ће можда ускоро ратовати. Нове албанске претње промениле су ситуацију утолико што тешко да је остао простор за ону конструктивну регоналну политику Србије, која непрестано окреће други образ и нуди сарадњу и пријатељство. Ако Србија у будућности избегне рат, то неће бити због њене такве политике, већ само због тога што би противници могли да је процене сувише опасном и сувише ризичном за њихове амбиције. А то опет значи да, осим драматичног заокрета у односима Москве и Вашингтона, сукоб може да заустави само моћ српске државе да се за кратко време припреми за рат – од модернизације и наоружавања војске до психолошке и материјалне припреме становништва.

5.

Чак и ако не буде у моћи да спречи рат, за Србију неће бити без користи да га одложи колико год је то могуће. Наиме, земља је за протеклих 20 година до те мере девастирана – и материјално, и војно, и економски, и психолошки – да ће јој сваки дан за који могне да одложи сукоб повећати шансе у часу кад до њега дође.

Међутим, нове албанске претње и расположења њихових спонзора донекле мењају ову политичку рутину. Наиме, у реду је да Србија настави да избегава сукоб, али нема више простора да то може да ради средствима и методама који јој на било који начин смањују борбену снагу. У та средства и методе убрајају се даљи политички уступци на Косову и Метохији. Будући да су албански преговарачи, сасвим у духу њихове ратне тројке, најавили да наставак преговора условљавају тиме да Србија призна Косово, то би утолико требало да за Београд буде лакше. Све остало биће теже.

(Стандард)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u