Сукоб НАТО и ЕУ

Sukob NATO i EU

7 septembra 2021

Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg podržao je planove Evropske unije da uspostavi zajedničku odbrambenu politiku, ali je istovremeno rekao da je protiv pravljenja vojnih jedinica EU za brzo delovanje jer one „ne mogu zameniti NATO“. Pitanje je – da li je protivljenje NATO jedina prepreka za formiranje evropskih bezbednosnih snaga?



Poruka generalnog sekretara Alijanse usledila je nakon izjave visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozepa Borelja da evropske „snage za brzo reagovanje“, sačinjene od 5.000 vojnika, mogu da zamene borbene grupe EU koje su oformljene 2007. godine i najave da bi taj plan trebalo biti gotov u oktobru ili novembru.

Suprotstavljene stavove prvog čoveka NATO saveza i onih koji pozivaju na to da evropski blok bude u mogućnosti da vojno interveniše u krizi, bez oslanjanja na američke trupe, Milan Igrutinović iz Instituta za evropske studije vidi kao odjek debate koja traje duže od dve decenije, odnosno još od sredine devedestih kada se unutar NATO-a postavilo pitanje evropskog strateškog identiteta.

Od tada je, kako kaže, usledilo nekoliko reformi tadašnjih ugovora Evropske unije koji su joj omogućili nešto veće nadležnosti i mogućnosti za samostalno vojno delovanje mimo NATO-a, ali i mimo nacionalnih država.

Da li je NATO jedina prepreka za formiranje vojske EU

„Do danas su neki od tih kapaciteta i ostvareni, ali ono što je nedostajalo bila je volja i zajednički dogovor da se oni, na neki način i iskoriste. Bilo je, naime, planova o takozvanom „Eurokorupsu“ od oko 60.000 vojnika koji bi mogli biti jedna vrsta ekspedicione vojske za interese EU, a postoji i koncept borbenih grupa koje se rotiraju na šest meseci na takozvanom dežurstvu pod komandom Evropskog vojnog štaba u Briselu. Deo jedne od tih borbenih grupa je i naša vojska, koja je zajedno sa Grčkom, Bugarskom, Rumunijom, Kiprom i Ukrajinom u okviru grupe „Balkan“. Međutim, sa druge strane je nekoliko zemalja EU, u suštini nekoliko istočnoevropskih zemalja koje imaju loše odnose sa Rusijom i koje su veoma pro-NATO raspoložene“, objašnjava Igrutinović.

Upravo te zemlje su, dodaje naš sagovornik, najglasniji zagovornici toga da je ekonomski i politički neopravdano derogirati NATO, odnosno usmeravati nove finansijske i vojne resurse u nekakvu novu evropsku vojsku, jer veruju da im je politički važnija podrška ili kišobran koji im pružaju Sjedinjene Američke Države unutar NATO-a, od podrške koju bi mogle da pruže Francuska i Nemačka.

Pitanje političkog poverenja unutar dva bloka u EU

„U tom smislu je realizacija plana za jačanje evropske odbrane sada pitanje političkog poverenja i odnosa unutar dva bloka u Evropskoj uniji – grupacije istočnovropskih zemalja sa jedne, i Francuske i Nemačke, ali i Italije i Španije kao sledeće dve vojne sile u EU, sa druge strane. Tako da iako postoji određena konkurencija između postojećih i mogućih vojnih kapaciteta EU i samog NATO saveza, Evropska unija sa druge strane ima problem jer postojeći ugovori ne podrazumevaju stvaranje evropske vojske i nemoguće je da postoji vojni budžet Unije u klasičnom smislu imajući u vidu da je ona zavisna od dobre volje država članica da neki novac odvoje sa strane u tu svrhu“, primećuje Igrutinović.

Kako navodi, potreban je jako veliki politički i pravni zahvat da bi se to promenilo.

„Ja zaista ne vidim nikakvu političku volju ili mogućnost da se to u bilo kom bližem roku ostvari, bez obzira na ovo što se desilo u Avganistanu i na lekcije koje će Brisel iz toga da izvuče, odnosno na pozive za većom strateškom autonomijom EU u odnosu na NATO, to jest u odnosu na Sjedinjene Američke Države pre svega. U tom kontekstu je pozicija NATO manje-više sigurna, jer iako je Evropska unija pre nekoliko godina formirala odbrambeni fond koji služi da se finansijski podrže različiti ekonomski i tehnološki projekti koji imaju i vojnu namenu. Evropska vojska u bilo kom klasičnom smislu je pravno nemoguća, a ove manje evropske snage koje već postoje nisu dovoljne za neku ozbiljniju vojnu operaciju“, ukazuje sagovornik Sputnjika.

Ono što jeste moguće, zaključuje Milan Igrutinović, je da evropske države na neki način „doniraju“ delove svojih vojnih trupa u nekakve ad hok misije.

„Nije nemoguće da se napravi neki blok evropskih država koji je spreman da, zbog neke zajedničke misije i interesa, pošalje vojne trupe pod zastavom Evropske unije u neku vojnu misiju, ali da bude za njih direktno odgovoran. Imamo već rastuću vojnu saradnju Francuske i Nemačke u Maliju, gde postoji vojna misija EU. Naime, francuske borbene trupe su tamo bile angažovane godinama u borbi protiv lokalnih radikalnih islamista, a Nemačka je pristala da svojim trupama tamo delom odmeni Francuze. Tako da ta vrsta „koalicije“ vojnih zemalja EU koje bi samostalno, uz nekakav načelni kišobran EU slale vojsku u neke prekomorske misije nije nemoguća, ali mislim da u sadašnjem poretku stvari ne može biti ni govora o formiranju klasične evropske vojske.”

(Sputnjik)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *