Сумрак бриселских процеса?

Sumrak briselskih procesa?

25 novembra 2018

Piše: Dragomir Anđelković

Mit o dijalogu, realni bolni ustupci Srbije i kosovski „kompromis“ u magli

Srbija je zauzela stav da je briselski proces obesmišljen uvođenjem – protivno svim ranijim sporazumima – taksi od deset posto na niz roba koje se proizvode u delu naše zemlje koji je pod jurisdikcijom Beograda (izuzetak su „naši“ a međunarodni „brendovi“), a „izvoze“ se na secesionističko Kosovo. Dok se ne opozovu te protivpravne i namerom da se izvrši dodatni politički pritisak na Srbiju motivisane odluke, Beograd neće nastaviti „dijalog“. Njega dodatno otežava i činjenica da Priština namerava da – protivno Rezoluciji 1244, tzv. Ustavu Kosova ali i „Briselskom sporazumu“ te dogovoru koji imamo sa NATO – jednostrano formira vojsku i jedan od predviđena tri puka rasporedi prema severu.



TEHNIČKA ZAMKA

Da li sve to znači da je briselski proces, kao što je na početku teksta rečeno, sada definitivno obesmišljen? Nije i, gle paradoksa, jeste. Zavisi šta pod njim podrazumevamo. Izvorni „Briselski sporazum“ je odavno obesmišljen po dva osnova. Polovina tog sporazuma se odnosi na formiranje i funkcionisanje Zajednice srpskih opština. Međutim, do danas, pet godina od njegovog zaključivanja, ZSO nije obrazovana. Prištini ne pada na pamet da ispuni svoj deo pogodbe na dogovoren način. Namera joj je da kroz neprimereno delovanje nekakvog Ustavnog suda Kosova i na druge načine, nju svede na običnu NVO (a i bez toga ZSO nije bogzna šta). Uporedo, Srbija je bez ikakve nadoknade sa albanske strane isporučila niz ustupaka.

Stigli smo tako do drugog osnova obesmišljavanja izvornog briselskog procesa. On je zamišljen kao „tehnički“ a ne „statusni“. Kako nam je rečeno, cilj je bio da se uspostave funkcionalni odnosi između srpske i albanske zajednice na Kosovu, odnosno Prištine i Beograda na način da se uspešnije odvija svakodnevni život bez zadiranja u statusna pitanja. Srbi bi nastavili da žive u okvirima svoje realnosti a to je da su Kosovo i Metohija deo Srbije, dok bi Albanci bitisali u svom svetu koji podrazumeva kosovsku nezavisnost. A međusobno bi trgovali i na druge načine poslovali, slobodno bi se kretali ljudi i robe, ne bi jedni drugima pravili razne poteškoće.

BRISELSKA PREVARA

Da li je tako bilo? Nije! Makar kada se radi o odnosu Albanaca i prištinskih institucija prema nama. Ili su one gazile gotovo svaki, kako nam je rečeno svakodnevni, „tehnički“ aranžman sa nama – od upotrebe srpskih dokumenata do automobilskih tablica – ili srpske vlasti svojoj javnosti nisu stvari predstavile na ispravan način. Kako god bilo Srbima na Kosovu i Metohiji je u mnogo čemu postalo gore a ne bolje usled naših „tehničkih“ dogovora sa Albancima. Da sada šire ne govorimo i o elementarnoj bezbednosti severa Kosova koju je nekada garantovala srpska Civilna zaštita, koja je bila profesionalni okvir sa mobilizaciju naroda na tom delu naše južne pokrajine na način koji je mogao brzo da dobije i odbrambenu dimenziju.

Kada su prištinske paravojne formacije 2011. godine krenule na sever Kosova sa namerom da stave pod kontrolu tamošnju administrativnu liniju sa ostatkom Srbije, Civilna zaštita ih je uz podršku naroda iz drugih delova naše zemlje sprečila u tome. Opet, ove godine su albanske oružane skupine više puta, skoro neometano, upadale na sever pa su čak zlostavljale i otimale visoke funkcionere Republike Srbije.

Ako bi Albanci sada, u promenjenim okolnostima na našu štetu, odlučili da krenu u veliki pohod na sever Kosova, u tome bi jedino mogle da ih spreče oružane snage Srbije. Kao što znamo to bi moglo da izazove sukob sa NATO snagama i veliko je pitanje da li bi, bez obzira na sadašnja obećanja, u Beogradu bilo hrabrosti da se povuče riskantan potez. A imali smo, u praksi dokazan, efikasan način posredne odbrane severa Kosova koji smo 2015-16. anulirali kao deo naših jednostranih ustupaka.

ZAKULISNE IGRE

Da rezimiramo rečeno u vezi sa drugim osnovom obesmišljavanja izvornog „Briselskog sporazuma“. Očito je bilo planirano da se Srbija i srpska javnost, metodom kuvanja žabe (da pre nego što bude kasno da se išta promeni ne primete šta se dešava), budu dovedeni do toga da prihvate normalizuju odnose sa Kosovom na način koji podrazumeva pristanak na de fakto nezavisnost. Od toga je samo jedan korak, koji se očekivalo da se pre ili kasnije desi, do de jure priznanja.

Do sada je kroz sve što sam pisao provejavao, kao što će i dalje provejavati, kritički odnos prema našim vlastima zbog prekomerne popustljivosti prema Prištini i Briselu u kontekstu pregovora kojima se bavimo. Ali sada da napravom u tome „pauzu“ i primetim nešto što njima donekle ide u prilog, što ne znači da ih amnestiram u vezi sa negativnim posledicama njihove kosovske politike. Da je Beograd bio i ostao potpuno saučesnik u toj prevari srpske javnosti onda bi stvari išle mnogo brže, sa manje otpora i medijskih reakcija u Srbiji (kojih od strane provladinih medija i te kako ima).

Ipak se zvanična Srbija, iako po principu kreni – stani, koprca i bori i time i sebe dovodi u nezgodan položaj ako bi na kraju pristala na kapitulaciju. Pošto se radi o marketingu veštim ljudima na čelu državne piramide, teško je poverovati u polaznu nameru da potpuno dignu ruke od Kosova. Vlast je verovatno odmah dobro razumela da briselski proces nije ono što je nominalno rečeno, ali je kroz „tehničku“ igru koja prerasta u „statusno“ cenkanje, želela da dođe do kakvog-takvog rešenja koje bi mogla da tretira kao kompromisno.

OPCIJE ODGOVORNOSTI

Oficijelni Beograd je najverovatnije ušao u opisani briselsko-kosovski kolosek kako bi otkočio proces EU integracija, poboljšao svoj imidž, privukao investitore. Možda i zbog obligacija nastalih dobijanjem, posle decenijske radikalske stigmatizacije, zelenog svetla za dolazak na vlast. Kako god bilo, kupovao je vreme i nastojao da za sebe i Srbiju izvuče neku korist pre nego što se konačno pristupi geopolitičkoj tezgi. Druga strana (evroatlantska pre nego njoj podređena alabanska) pokušavala je da se to i ne dogodi već da pre toga zakulisno obavi posao kao što je isplanirala. Beograd se pokazao dovoljno žilav da se to ne desi ali i dovoljno popustljiv da, ako posmatramo samo Kosovo, albanska strana izvuče mnogo više koristi od srpske. Štaviše ona je do sada tu već ozbiljno ugrozila svoje odbrambene pozicije.

Kada je postalo jasno ne samo da se tako neće stići do nekog rešenja (Srbija neće priznati Kosovo u sadašnjih međama a Priština neće prihvatiti „tehničku“ normalizaciju odnosa), već i da je iscrpljen potencijal za taktičko nadigravanje (gde smo dosta lošije prošli), otpočeo je neformalni, višeslojni, ali neskriveno „statusni“ dijalog. U okvirima Srbije bez Kosova i Metohije, na Kosovu među Albancima, između Beograda i, čini se, samo dela prištinskih zvaničnika. Dok se zvanično odvijao briselski proces, sada već kao priprema za usvajanje nekih većih rešenja, napola zakulisno a polovično javno, imali smo na stolu razne statusno-teritorijalne opcije.

Podelu Kosova, nekako fantomsko razgraničenje Srbije i Kosova, punu normalizaciju odnosa bez teritorijalnih promena. Sve to uz ulazak Prištine u OUN ili bez toga, sa priznanjem nezavisnosti (dela) Kosova od strane Beograda ili uz odlaganje ili pak i isključivanje takvog razvoja stvari. Sve je tu zbrkano i nejasno osim što je jasno da je i Srbija iz „tehničkih“ voda suštinski uplovila u „statusne“. Naša vlast je na to pristala, iako ponekada i dalje negira da je tako, što je za neke racionalno dok je za druge pogubno. Građani i istorija će dati konačni sud.

OD BRISELA DO BRISELA

Kada stvari sagledamo kao što smo nastojali sada da učinimo – a sve drugo je čini mi se iluzija ili manipulacija – nedvosmisleno je jasno da je izvorni briselski proces odavno propao a da je ono što je još aktuelno iako je trenutno stavljeno na stranu, samo statusna mutacija istok koja korespondira sa pomenutim raznovrsnim dijalozima. U pitanju je „kosovski lonac“ u kome se uz pomoć raznih kuvara, od starijeg i mlađeg Soroša preko brojnih evropskih do niza američkih političara, nešto krčka. Šta, verovatno precizno ne znaju ni oni koji sa srpske i albanske strane ubacuju sastojke. Ipak, nešto svakako imaju u vidu ali nam to – u okolnostima kada se deo političara na obe strane ali i u EU tome protivi, a javnost je velikim delom prema svemu rezervisana – pre uz mnogo kontroverzi nagoveštavaju nego razumljivo kažu.

Kakav će produkt ispasti ostaje nam da vidimo. Beograd tvrdi da neće dati suštinske ustupke (pa ni dalje „tehnike“ koji se, kako bi marksisti rekli, već uveliko po principu prelaska kvantiteta u kvalitet pretvaraju u nešto drugo). Verujem da je tako ali pitanje je šta je kome prihvatljiva razmena. Koliko sme da se da (bilo čega) kako bi se nešto dobilo zauzvrat. Meni ne deluje ni da je rešenje samo podela Kosova i Metohije na način, kao što se sada nagoveštava, da dobijemo samo sever Kosova a prihvatimo nezavisnost ostatka. Lično bi i na to pristao ako bi podela bila sveobuhvatna (Kosovsko Pomoravlje i još štošta za nas) ili bi pak uz severnokosovski minimalistički pristup (dopunjen eksteritorijalnošću ključnih naših manastira) tzv. međunarodna zajednica prihvatila da sudbinu albanskog dela Kosova prati i Republika Srpska. To bi podrazumevalo mesto za oba entiteta u OUN ili čak i priznavanje njihove nezavisnosti.

DEOBE SRBIJE?

Zbog dominantnog zapadnog stava po pitanju RS odnosno BiH, to mi ne deluje realno, a uveren sam da je razmena teritorija – koja se nazire kao nešto što se predstavlja kao realno – za nas iracionalna opcija. Najgora koja može da se zamisli. Ne samo što bismo menjali funkcionalno svoje za svoje (sever Kosova koji uglavnom kontrolišemo za jug centralne Srbije koji je potpuno pod našom jurisdikcijom), već bismo otvorili i sezonu podele cele Srbije. Kosovo je kao i BiH poseban slučaj jer se naša južna pokrajina i susedna državna zajednica, ovako ili onako, kao posledica mirovnih rešenja kojima su okončani ratovi, nalaze pod (asimetričnim) međunarodnim protektoratom. On u oba slučaja nije dao pozitivan rezultat te je ono što je bilo sporno to i ostalo.

Na Kosovu je tako već relativizovan teritorijalni integritet Srbije pa možemo da razmišljamo o podeli ako nađemo modalitet koji nam odgovara. Ali ostatak Srbije ima, čak i za promotere kosovske secesije i nosioce prethodne NATO agresije na našu zemlju, nedodirljiv teritorijalni integritet ništa manje od Francuske ili Estonije. Niko ga ozbiljan do sada nije osporavao. Pristanemo li na razgraničenje koje podrazumeva da makar i jedno jedino albansko selo iz sastava opštine Preševo ustupimo Kosovu – osim ako ono ne potvrdi status autonomne pokrajine u okviru našeg ustavnog sistema – počinjemo da paramo i teritorijalni integritet dela Srbije pod jurisdikcijom Beograda.

Posle prve podele Poljske došla je već za koju godinu na red i druga, pa ubrzo i treća podela. Sve dok krajem 18. veka ta zapadnoslovenska zemlja nije nestala sa političke mape Evrope. Ko sme da nas pogleda u oči pa da nam kaže da u slučaju tzv. razmene teritorija sa Kosovom, ubrzo, pogotovo ako RS zbog stalnih pokušaja nametanja sarajevskog hegemonizma proceni da je došlo vreme za BiH razdruživanje, makar delovi Raške oblasti ili severa Vojvodine ne bi bili izloženi secesionističkim potresima ili prekograničnim nasrtajima? I to sa argumentom da kao što je nekada BiH spletom okolnosti pretvorena u specifičnu geopolitičku zonu, to se, samo na drugi način, dogodilo i sa celom Srbijom kada smo pristali na razmenu teritorija.

POLITIČKI RIJALITI

Da završimo ovaj tekst sumiranjem i prognozom bar narednih koraka Beograda. Izvorni briselski proces je obesmišljen odavno i Srbija je sa prihvatanjem statusnog dijaloga na to pristala. Zatim je donekle kamuflirano pokrenut novi proces, nazovimo ga Brisel 2, koji ima i „statusnu“ komponentu, i on je, a ne onaj prvi koji je uveliko mrtav, nedavno doživeo zastoj ali će se, uveren sam iako mi to nije drago, nastaviti.

Beograd će zatezati ali će produžiti da korača, možda tek nešto sporije, dalje u skladu sa briselskom muzikom. Ako ume da to radi a da dodatno ne pogoršava srpsku poziciju i spreman je da je, ako bude nužno, po svaku cenu brani na severnokosovskom terenu, to i nije problem. Ali jeste veliki problem ako nije tako. Brzo ćemo znati odgovor. Do tada izvestno je da nam predstoji još neko vreme lutanja po briselskim i drugim bogazama. Posle njih stižemo do, nedajbože, kosovske kapitulacije ili pak nekakvog kompromisa. Ostaje nam da vidimo, ako on postane izgledan, kakav je, i da li uopšte jeste stvarno to ili će nešto pozerski biti tako predstavljeno.

Za kraj još nešto: sada nam se poručuje da je aktuelni briselski proces propao ili na granici da propadne. Kao što sam rekao to je poigravanje sa javnošću. Ali ako se stvarno desi da nešto kasnije padne u vodu kao ranije Brisel 1, šta se dešava onda sa ustupcima koje je Beograd već dao u sklopu oba? Da li ih vlast povlači? A ako je kojim slučajem odgovor ne – što bi bilo štetno po nacionalne interese – onda zaslužujemo da nam se kaže da su oni zapravo dati zbog EU integracija a ne rešavanja kosovskog pitanja. No, sada već maštam. Čak i u vremenima kada politika nije bila baš rijaliti, u njoj nije bilo mnogo mesta za priznanja grešaka i (izuzev retorički) preuzimanje odgovornosti od strane moćnika. Za to ili smenu greškama opterećenih političara, građani su uvek morali sami da se izbore!

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *