Сунчаница

Сунчаница

23 јула 2015

vukadinovic djordje 3456aПише: Ђорђе Вукадиновић

Није ово наравно текст о актуелним климатским (не)приликама, већ о актуелној политичкој ситуацији. Мада су последице и симптоми веома слични – висока температура, главобол и мучнина.

Од свих прогнозираних погибељи које су премијер и таблоиди здушно најављивали за ове вреле јулске дане – није се догодило готово ништа. Није било смака света, није избио рат, није нас напала Исламска држава на крају рамазана, нити је после успешне посете Ангеле Меркел Србија експресно „телепромптована“ у Европску унију.

Један од поузданијих симптома сунчанице јесте и нелогичан и несувисао говор, губитак оријентације и осећаја за стварност. А по том критеријуму, српска политика и српски медији од сунчанице пате перманентно, независно од спољне температуре и годишњег доба.

Но, последњих недеља ствари су се ипак интензивирале. Посебно непосредно пре и после дебате у Савету безбедности УН и (не)очекиваног руског вета на британски предлог резолуције о Сребреници, који је – скупа с пресудама Хашког трибунала – требало да званично и занавек закује једну неправичну и по Србе неповољну интерпретацију догађаја на подручју бивше Југославије. Заправо, скоро све што смо ових дана гледали на политичкој сцени Србије и тзв. региона било је у функцији да се на сваки начин медијски и политички амортизује ефекат тог вета и да се Србима пошаље порука да се не заносе превише, да се ништа није променило и да се и даље зна ко је главни, а ко воду носи.

Далеко од тога да су Руси овим ветом решили све своје или наше проблеме у региону. Превише је ту у прошлости било пропуста и са једне и са друге стране. Али су се, тениским жаргоном речено, „вратили у меч“, односно, показали да имају намеру да упркос проблемима које имају у ближем окружењу – а можда и баш због тога – на Балкану играју активнију улогу, а не да буду само више-мање пасивни посматрачи.

Упркос готово идентичним резолуцијама европског парламента и америчког конгреса које су уследиле као нека врста „одмазде“ Београду, односно „утешне награде“ за Сарајево, избегнута је глобална формализација српске кривице на највишем нивоу. И што је можда још важније, престало се са игром скривалице, где су сви други одлучно и без правдања сваки пут тврдо стајали и залегали за „своје“ фаворите у региону – Немци за Хрвате, Турци за Бошњаке, Американци за Албанце, а на другим странама шта ураде, ураде – док је само Москва била „неутрална“ и „објективна“, или барем симулирала објективност и избегавала да отворено каже да подржава Србе.

Сада је јасно стављено до знања ко је где, ко је с ким и ко на кога може или не може да рачуна. Па шта бог да. Зато је руски вето у Савету безбедности, иако хитро затрпан тонама медијског и политичког треша, у Србији и Републици Српској схваћен као историјска прекретница и изазвао лавину одушевљења које чак надилази његов конкретан, несумњиво велики политички значај и тежину.

Питам се само због чега су у дипломатским играма више него вешти Британци, гурајући резолуцију до самог краја, дозволили да Москва овако лако поентира међу Србима са обе стране Дрине. Или су мислили да ће се Руси повући, или су можда желели да их пред светским медијима и исламским фактором представе као „заштитнике геноцида над муслиманима“. Тешко је рећи колико ће им тај спин поћи за руком, али је ван сумње да је британским форсирањем резолуције и руским ветом на Балкану створена „нова реалност“ и отворен простор за повратак руског, а такође и повећање немачког утицаја.

Зато се одмах кренуло са „контролом штете“, односно у акцију санирања ефеката и багателисања онога што се догодило у Савету безбедности. Неколико дана је обавезни део медијског репертоара било тобоже наивно и невино питање – „колико ће нас коштати руски вето“ односно „шта ће нам Руси тражити заузврат“. А онда је дошла Ангела Меркел у сакоу веселих боја (што је, кажу „меркелолози“, знак наклоњености и доброг расположења) и изазвала усхићење домаћих германофила и напредњака, са премијером Вучићем на челу.

А онда је уследио инцидент на комеморацији у Поточарима, где је српски премијер засут погрдама, пластичним флашама и камењем. Но, ма колико да је догађај био лично непријатан, нема сумње да је, политички гледано, Вучићу овај напад, заправо, дошао као дар с неба. И да се преко ноћи у очима доброг дела светске и домаће јавности од виновника претворио у жртву и праведника који, такорећи, попут Исуса Христа, окреће и други образ, прашта и „пружа руке помирења“. И не само да је преузео офанзиву као „регионални шампион“ процеса регионалног помирења, него се овим сребреничким постраданијем, које су услужни медији, стручњаци и политичка јавност хитро прогласили за „покушај вишеструког убиства“, у великој мери опрао и за – насупрот Николићу и Додику – најблаже речено, мутно и нејасно држање у погледу руског вета.

Јер, поштено говорећи, и после десетине изјава и наступа на ту тему, нико не може са сигурношћу рећи да ли је премијер Вучић уопште желео и тражио тај вето и да ли му се обрадовао. А мислим да, без обзира на дипломатске обзире и тактику, став било ког српског политичког лидера барем о том питању не би смео да буде мутан или недвосмислен, без обзира на то колико му у главу ударало сунце или нека друга звезда.

(Политика)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Vujadin says:

    Profesionalni čitač novina, tumač sadržaja objavljenih priloga i prodavac magle.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u