Suri orao (Surova stvarnost)

Suri orao (Surova stvarnost)

27 februara 2014

Vesna Veizovic 225Piše: Vesna Veizović

Pročitah sinoć vest o tome kako je Pentagon usled smanjenja vojnog budžeta odlučio da svoje trupe uskladi sa njim, odnosno: Amerikanci su smanjili broj vojnih trupa na najniži nivo od Drugog svetskog rata. Čitam vest i zamišljam ozarena lica Srba, a i svih ostalih na svetu kojima su ti isti vojnici godinama uvodili red u državama i silovali ih demokratijom. Nije ova vest nešto posebno, maltene bar jednom sedmično se može po jedna pročitati, ali svaka takva vest iznova i iznova, nepresušno podgreva jedno čudno osećanje u bićima onih koje robovlasnički sistem nije ni nakon „oslobođenja“ prestao mrcvariti.

Nije ovo bitna vest, takođe i iz razloga što se taj broj vojnika smanjuje već godinama ali zato broj žarišta u kojima vodeću ulogu ima američka država iz dana u dan raste. Ipak i pored očigledog paradoksa, brojnih prognoza o propasti velike ipmerije kojoj ne fali baš mnogo dlaka sa glave, narod i dalje veruje. Nada se, želi, veruje..možda i mrzi, ni on tačno ne zna šta, Ameriku, zemlju, narod, zgrade, lica sa malih ekrana koji su neprijatelj, zastavu , uniformu..nije ni bitno šta, dovoljna su ta tri slova i da se uskomešaju neke hemijske reakcije i proizvedu osećaj: Mržnja, žudnja za osvetom, radost zbog svake navodne propasti, likovanje, zavist, mnoštvo pitanja i gomila uglavnom netačnih odgovora.

Ponekad imam utisak da se gomila podeljenih robova, nemoćnih da se otisnu iz ograde potpuno nebitne svakodnevnice i materijalne nemaštine, žudeći za onim što zapravo i nemaju i što bukvalno nemaju, svela na čekanje da propadne američko carstvo, zapadna sila, da se još više uzdigne Istok koji će kao veliki orao doleteti sa svim onim obećanim rajskim blagodetima i Srbe kao nebeski narod uzdići do tih visina koje će nam vratiti mudrost, slobodu, obasuti nas nezamislivim materijalnim dobrima kakva samo možemo da zamislimo…

Zapravo, ne čini se to meni, na žalost upravo to je današnja Srbija. Skupina ljudi koja stoji na nekoj stanici čekajući da zemaljski Bogovi izvrše preraspodelu moći i svojim kolonijama tako uskrate ili ustupe zemaljske sitnice koje robovi umišljaju da su im potrebni, ili što još gore koje umišljaju da nemaju.

I svaki od njih unizujući samog sebe još više, na glas viče: Ali mi smo sami, mi smo mali, mi ne možemo sami nikud, uništiće nas…

Uništiće nas?

Zamislite samo, uništiće nas ako probamo da se branimo, da nešto radimo, ako samo pomislimo da bismo mogli, jer i mi smo ljudi, božija stvorenja koja hodaju po zemlji, ali će nas uništiti ostale zveri jer smo poželeli da živimo kao ljudi i razmišljamo tako…

A hoće li nas uništiti ako budemo sedeli na onoj stanici i čekali nekog novog ili starog robovlasnika?

Dok sedimo već nas uništavaju. Doslovno, i ne polako, i ne neprimetno i diskretno već otvoreno, žestoko i suviše brzo …

Čekaju robovi u redu, a voz koji dođe može biti bez povratka. Neće nam verovatno doći američke vojne trupe, ne zato što je smanjen budžet vojske, niti zato što Vašingtonu preti ekonomski kolaps, niti zato jer je Evropska unija pred pucanjem, već zato što njihova vojska sedi u ovoj zemlji pod prezimenima koja se završavaju na IĆ i što je takva „vojska“ daleko učinkovitija od oružanih ratova, i što pre svega, robovi teško mogu da pojme i da prihvate sa su porobljeni, skoro pa potpuno poraženi i što će ne znajući ni sa kim treba da se bore izgubiti dragoceno vreme čekajući nečiji dolazak.

Ne želeći da izizaviju te zemaljske bogove žive u strahu, nekoj nadi koja tinja, nekom košmarnom snu rastrzani na hiljade problemčića, zavarani, obmanuti, špuni nepoverenja, teorija ali i dalje nepokretni, paralisani čekaju da neko drugi pospremi njihovu kuću.

Razočarani što ne dođe rođak sa istoka da zavede red, a ne pitaju se da li oni takvi bezvoljni i nepsremni ni na šta više trebaju ikome.. Dižu ruke od života, od Boga, od porodice, od zemlje, plači nad sopstvenim grobovima puni samosažaljenja, punih usta o nekim herojima, oslobodiocima, puni pitanja : Gde su sada takvi, hoće li se roditi onaj ko će ujediniti ovu zemlju, osloboditi je, ko će u njoj zavesti red, uspostaviti nacionalnu vladu, gledati interese nacije, svog naroda.

I istovremeno nespremni i užasnuti pri pomisli da se trebaju baš oni pokrenuti, i podržati u svom okruženju onoga s harizmom i voljom za smisleni i suštinski udar na ovu učmalost, stalno su padali na tom ispitu podrške zbog puke zavisti prema ničem a blagodatnom, zavisti koja sputava svaki zajednički uzlet, lako se prepozna već u srednjoškolskim danima ko može, sme i ume, ali teško se probija ljudska zavisti i podržava nadareni…

Zaslužite opet biti ljudi, mislite kao ljudi i živite kao ljudi,jer nema bogova koji hodaju zemljom, i ne postoji magija koja će preko noći oživeti zemlju.

Živeti i čekati? Može li iko da se prodrma i razbudi i shvati da se nalazi ne iznad Istoka i Zapada, već pod njihovim nogama, zarobljen i rastrzan u besmislenoj nadi , nesvesno podeljen narod, koji odavno više nije narod, koji ne vidi sebe, niti živi u ovom trenutku.

Dođe mi da izađem i viknem iz sveg glasa: Probudi se narode, pogledaj šta rade od tebe! Od svakog pojedinca, od svake duše… Šta čekaš više, koga čekaš više. Nema više nikoga sem tebe, tebe, tebe i tebe, tebe obični čoveče ko tebi može pomoći.

Jel čekamo izbore? Izbore koji će nas još dublje sahraniti. I neće nas niko izdati. Ni Vučić, ni Dačić, ni Dinkić, ni Tadić. Neće oni, jer oni nikada nijednog trenutka, nijednim gestom, ni jednim ispunjenim obećanjem nisu ništa učinili niti nam dali do znanja da rade za Srbiju, za svoj narod.

Naprotiv, svakim činom su jasno dali do znanja da su oni primerena zamena onih zapadnih vojnika koji su povučeni. Zašto bi plaćali čitave pukove, rizikovali brojne žrtve, kada jedan Vučić i Dačić mogu daleko više štete da nanesu nego što će primera radi pola miliona američkih marinaca ikada moći.

Zašto bi rizikovali u klasičnom ratu mogućnost da nam istočni bogovi ipak pomognu, kada se u ovakvim diskretnim situacijama istočni bogovi neće mešati, jer je Srbija bar na papiru suverena zemlja i napad na njenu vladu koja je legalno izabrana, bez obzira što je volja građana zapravo drugačija, ne bi u svetu bio prikazan kao bratska pomoć Srbiji, već otvoreni napad.

I šta ćemo sada? Sačekaćemo, kao i uvek, čekaćemo. Gledaćemo nakon izbora, još zastrašeniji u već uvedenom totalitarnom režimu, kako propadamo, kako svaku granu za koju smo mogli da se uhvatimo zaobilazimo i padamo, padamo, sve čekajući neku sledeću dok potpuno ne tresnemo.

I onda iz blata, još siromašniji, bedniji i gori, sa zavišću više nećemo gledati na zapad, nego besni na istok… Blago njima…

I nikad nećemo sebi priznati : I mi smo mogli, svaki dan smo imali priliku ali nismo stisli petlju, čekali smo, nismo hteli da progledamo…

To je budućnost, to nije sadašnjost, već vrlo realna budućnost. Ako se probudimo pre tog poslednjeg pada, jer ovo nije srednji vek, nije vreme svetskih ratova, nije vreme očiglednog neprijatelja koji nosi drugačiju uniformu te stoga znamo da u njega treba pucati, već bitka dobra i zla, velikih sila koje lome koplja nad malobrojnima, i ne slabijima već nabeđenim u slabost, zavedenim da veruje u sopstvenu nemogućnost.

Mi svemogući, u celom svetu, viđeni, silni, genijalni, narod čija je postojbina kolevka evropske civilizacije, zaslepljen lažima, obmanjivan generacijama, obmanjivani naraštaji, i ostavljen da čeka propast, ne sme više čekati.

Jer nismo mali, ni nemoćni, samo primorani podmuklim neprijateljskim manipulativnim metodama da se izgubimo u sopstvenom predanju, zaplašeni od strane onih koji se boje nas !

Vazda nepredvidivih, nemirnih duša, uvek spremnih da se bore za slobodu. Nisu nestali oni koje tražite i za kojim žalite, nisu oni bili nadljudi, već ljudi. Samo oni nisu čekali, već delali, a pomoć se tek u delima javljala…

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *