Сусрет проусташких снага

Сусрет проусташких снага

15 јануара 2015

Grabar-Kitarović-Kolinda 345665Пише: Маринко Чулић

Иако је требало причекати још петнаест дана да се то јавно потврди, све клице пораза Иве Јосиповића видјеле су се већ након првог круга избора. Видјеле су се јасно да јасније не може већ на лицу бившег предсједника. Било је то укочено лице човјека који је очито тешко затечен танком побједом, па и увријеђен што је њега, који је годинама немилице харао анкетама популарности, угрозила, а послије и побиједила, једна недопечена политичарка, која често не барата ни основним политичким информацијама. Али одмах затим сам је Јосиповић и нехтијући дао одговор на питање зашто му се то догодило. Било је то када се присташама у изборном сједишту и бирачима у другоме кругу обратио с ‘Хрватице и Хрвати’. Никада прије преко његових уста није прешло тако нешто, али је сада вјерно као гипсани одљевак одразило основни дефект његовог петогодишњег мандата и већег дијела изборне кампање какву је водио. То је да се он борио за наклоност не толико својих бирача, тј. оних којима је по елементарној политичкој аритметици требао нагињати, колико за наклоност бирача из супарничког, десног табора. Додуше, слично очијукање с другом страном видјело се у једном дијелу кампање и код Колинде Грабар-Китаровић, али у нарави је бирача ХДЗ-а да то сматрају уобичајеним муљажама у политици, при чему су спремни отрпјети и много горе ствари, као што су лагање, па и лоповлук. Ништа од тога не сматрају издајом страначких идеала, нити тако нешто за њих у строжем смислу уопће постоји.

С бирачима онога што се назива лијевим центром је друкчије. Њима идеали, макар и у разводњеном облику, још нешто значе и зато су се сматрали остављеним од Јосиповића много прије истека његовог мандата. Анкете популарности, које су као на текућој врпци глајхшалтовали њему блиски и одани медији – од којих је дио сада такођер доживио потоп – то су могле прикривати само до ових избора. А онда је на њима бившем предсједнику пљуснула у лице цијела канта, да не кажем кибла, горких истина које је покушао сакрити од јавности, па и од самога себе. Унаточ високој излазности, на тим се изборима напросто није појавило довољно његових бирача, а нису се појавили из једноставног разлога што их је он сматрао само гласачима, тј. гласачком машином за његов реизбор и ништа више од тога. Свих протеклих пет година на Пантовчаку он није направио ништа да их повеже у цјелину коју ће чинити радно овисни грађани, академска заједница, мали подузетници, синдикати… сви прикопчани једни на друге идејом етничке и друге мултикултуралности те ненападног али одлучног антифашизма. Укратко, није направио ништа да покрене и усмјерава свјетоназорски јасно лијево опредијељену критичку јавност. То се добро видјело у мјесецима који су претходили овим изборима, на којима су први пут реафирмирање усташтва и отворено антисрпство постали ‘нормалан’ дио изборне кампање. Али у јавности на то није било практично никаквог реагирања, а све до завршнице ових избора није на то реагирао ни он сам. То, уосталом, логично произлази из чињенице да су улично, медијско и друго горопађење и махнитање националистичке, сада већ и шовинистичке деснице, кулминирали баш у његовом мандату.

Када се то има у виду, звуче смијешно бројне и до излизаности отрцане тврдње како је Јосиповићу претежак терет била влада Зорана Милановића. Јер има много више елемената за обратну тврдњу, па се сада отворено да отвореније не може отвара перспектива да с теретом Јосиповића слиједи готово неизбјежан пораз кукурикаваца и на предстојећим парламентарним изборима. Ако се то гледа с мање лоше стране, Хрватска би се тиме уклопила у велику превласт деснице и другдје у Европској унији, па хајде, није најгора ствар на свијету ако се то и овдје догоди. Али у Европи истодобно траје живо буђење просоцијалистичке љевице, чега код нас има тек у микроскопским и несигурним траговима, па је сигурније прогнозирати превагу, можда и на дуље вријеме, деснице на челу с ХДЗ-ом. Додуше, Хрватска за собом има релативно успјешно, иако на крају абортирано, искуство санадеровског преображаја ХДЗ-а изнутра, а Колинда Грабар-Китаровић дала је у овим изборима неке знакове да би можда хтјела с тиме наставити.

Но ти су избори истодобно показали да је она врло плитко политички капацитирана за такве преокрете, а јасно је и да, барем засад, превише овиси о Томиславу Карамарку да би то надрасла. Тако задња нада да се од ХДЗ-а направи нешто друго осим набрушене антикомунистичке и антисрпске странке, каква је данас, остаје сам Карамарко. А то изгледа неувјерљиво као оне бајке у којима је сензибилна принцеза деликатним дупетом осјетила зрно грашка испод двадесет мадраца. Истина, неки аналитичари који му нагињу сада ваде примјере из његове пријашње сурадње с дисидентима ХДЗ-а који га, као, легитимирају изворним демократом, али човјек не би на то дао више од кованице у липама. Напротив, морао си добити грчеве у желуцу када си га видио како одлази у француску амбасаду подржати планетарну петицију ‘Је суис Цхарлие’, јер је јасно да његово отворено антисрпство није ни у каквој противности него, напротив, у савршеном сугласју с тероризмом на паришким улицама. Остаје само дилема је ли више у сугласју с исламистичким екстремизмом који је тај терористички напад извео или с екстремизмом западног неоколонијализма посљедњих година у Сирији и другдје на Блиском истоку и у Магребу који је то у крајњој инстанци изазвао. Особно мислим да је у сасвим срдачним, братским односима и с једним и с другим.

У сваком случају, побједом Карамаркове странке на овим изборима Хрватска је враћена дубоко у деведесете, иако притом нису направљене баш све штете које су се могле направити. Тако је у неким прерано писаним новинским коментарима упаљено алармно звоно да је Колинда Грабар-Китаровић побиједила гласовима из дијаспоре, што ставља под упитник хрватски државни суверенитет, али то се, срећом, није догодило. Догодило се, међутим, нешто пуно горе, због чега треба упалити све звучне, свјетлосне и све остале постојеће аларме, јер је ХДЗ-ова кандидаткиња евидентно побиједила уз раздрагану подршку најцрње проусташке деснице. То је једно, друго је да је Грабар-Китаровић у предизборним истраживањима уживала пуно већу подршку младих од Јосиповића. Када се то двоје споји, добива се да је радикално десничарство данас у Хрватској покретано истодобно одозго и одоздо – кроз вишегодишњу индоктринацију у школству, медијима, сада и на изборима – а тада је тај спој најопаснији.

Није, наравно, за то крив само Јосиповић, али јесте и он, и зато је овај његов изборни пораз оправдан. Људски ти га можда и може бити жао, политички нимало.

(Novossti.com – Zagreb)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u