Sutrašnja globalizacija biće dramatično drugačija od ove danas – a ni u njoj se Srbija nije snašla

Tweet

Piše: Nebojša Katić

Ako vam je stalo da brzo upropastite reputaciju, najbolje je da prozborite po koju lepu reč o ekonomskom planiranju, ili da, nedajbože, predložite da država uvede petogodišnje planove razvoja. Neoliberalni ekonomisti i političari, koje podučava MMF, sa par efektnih rečenica će izvrći ruglu svaki poziv da država planira.

Duboko analitična i dakako naučna argumentacija mogla bi glasiti ovako: da li to Katić predlaže da država određuje šta treba da se proizvodi i po kojoj ceni ili koliko cipela braon boje treba proizvesti u Srbiji? Da li je on prespavao 20. vek, pa nije video kako su prošle socijalističke države koje su planirale? Da li je on uopšte čitao Hajeka, koji nam je lepo objasnio kako je planiranje najkraći put u totalitarizam? Konačno, Srbija baš ništa ne planira, a iz dana u dan beleži sve veće i veće i još veće ekonomske uspehe.

Koliko god ova argumentacija zvučala ubedljivo, tu ipak postoji mali empirijski problem – sve države koje su ušle u modernu ekonomsku istoriju kao države sa najbržim rastom čvrsto su planirale razvoj i usmeravale ga instrumentima ekonomske politike. One su decenijama u kontinuitetu ostvarivale prosečne stope rasta BDP koje su se kretale između sedam i 10 procenata godišnje.

SRBIJI TREBA MINISTARSTVO INDUSTRIJE

Japan, od koga su sve zemlje u Aziji učile i koristile ga kao model, svoj razvoj je bazirao na čvrstom i sistematskom ekonomskom planiranju. Kina, koja se već preko trideset godina razvija najbrže na svetu, trenutno je u trinaestoj petoletki. Među šampionima brzog razvoja je i Južna Koreja, koja je od 1962. do 1996. imala ukupno sedam petoletki. Tajvan nije imao petoletke, ali je svoj razvoj čvrsto i osmišljeno planirao. I francuski izuzetno uspešan posleratni model (takozvanih „30 veličanstvenih godina“) počivao je na aktivnoj ulozi države i dirižizmu. Uzgred, nijedna od ovih država nije planirala koliko cipela braon boje treba proizvesti.

Naravno, može se krenuti i drugim putem, poput onoga kojim Srbija gordo korača. U tom modelu se strancima plaća da ekonomski prostor oblikuju u skladu sa svojim interesima, pa, ako se nešto posreći i nama, ako se desi, dobro bilo. A ako se ne desi, kao što se ne dešava, tu je propagandna mašina koja će stope rasta od tri procenta proglašavati trijumfom, a sve preko toga senzacijom i ekonomskim čudom.

Srbija nema ministarstvo industrije, i to dovoljno govori o odnosu države prema ovoj privrednoj grani. Postoji doduše ministarstvo privrede, ali je i sam naziv tog ministarstva besmislen i unosi konfuziju. Definicija privrede je tako široka da, ako bi ministarstvo zaista radilo to što mu naziv kaže, onda bi se odmah morala ukinuti bar četiri postojeća ministarstva koja se sva od reda podvode pod definiciju privrede.

ŠOK BLISKE BUDUĆNOSTI

Predložio bih novoj vladi da reorganizuje resore, da ukine ministarstvo privrede i ministarstvo trgovine i da od njih napravi jedno ministarstvo – ministarstvo industrije i trgovine. Smisao ovog spajanja bio bi u fokusiranju na industrijsku politiku, kao i na podređivanju trgovinske politike interesima domaće industrije. Ovo ministarstvo bi moglo postati i centar strateškog planiranja, a da se pri tome ne koristi omražena reč – planiranje.

Predložio bih vladi i da koliko juče pokrene stvaranje elitne škole za državnu upravu i da za to koristi npr. francuski model, po kome je napravljena Nacionalna škola za administraciju (ENA). Ovo podrazumeva da upravljanje državom počiva na strogo meritokratskom principu, a kako se takav sistem pravi, Srbija može naučiti od država Dalekog istoka a može skoknuti i do Matematičke gimnazije u Beogradu. Dakle, uspešne države svoje kadrove biraju iz elitnih škola – od kukavnih partijskih poltrona se ne pravi kvalitetna državna administracija.

Tehnološke promene koje se dešavaju na globalnoj sceni, pogotovo one koje su vezane za strahovit razvoj robotike i veštačke inteligencije, promeniće privredni ambijent i logiku razvoja do neprepoznatljivosti. Sutrašnja globalizacija biće dramatično drugačija od ove danas – a ni u njoj se Srbija nije snašla. Problemi poput ovoga sa Fijatom će izgledati šaljivo u odnosu na muke kakve tek dolaze.

Država koja se ne priprema za taj šok bliske budućnosti, koja ne planira, koja u svojim institucijama ne okuplja najbolji kadar, država koja naseda na fraze po kojima tržište i poslovni ambijent rešavaju sve, to je država koja živi u svetu iluzija i osuđena je na sporo i mučno umiranje.

Objavljeno u „Politici“ od 19. jula 2017.

(Blog Nebojše Katića)

Tweet