Pre 24 godine Vladimir Dedijer je predvideo sve ovo što nam se u međuvremenu dogodilo, čak i „pretvaranje“ G. Principa u teroristu

Pre 24 godine Vladimir Dedijer je predvideo sve ovo što nam se u međuvremenu dogodilo, čak i „pretvaranje“ G. Principa u teroristu

9 juna 2013

zejtinlik - Copy01Piše: Slobodan Kljakić

Pod lupom onoga što se prilično nevino naziva postmodernističkim narativom u istorijskoj nauci, mada je zaista reč o revizionističkoj istoriografiji kao „sluškinji moći”, u predvečerje obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata 1914, povod i uzroci tog kataklizmičkog sukoba koji je izmenio svet, sve češće se obrću kao prljava čarapa.

Kako stvari stoje, ova igra radikalnog preoblikovanja prošlosti, upakovanog u neku vrstu veselosti koja se cinično brani „političkom korektnošću”, dobiće i veliko ubrzanje u narednih godinu dana.

Tako je najavljeno da će 28. juna 2014, zajedničkim snagama Austrije, Nemačke i Francuske, u Sarajevu, muzičkim spektaklom i drugim manifestacijama, biti obeležena 100-godišnjica početka Prvog svetskog rata, na raznim stranama se za te dane najavljuju naučni skupovi, oglašene su i turističke ture koje će povesti znatiželjne na Balkan, u Sarajevo, u kome je „počeo Veliki rat”.

Prvi svetski rat je, dabome, počeo mesec dana kasnije, objavom rata Austro-Ugarske monarhije Srbiji 28. jula, da bi sutradan biobombardovan Beograd s Dunava.

Mesec dana pre toga, na Vidovdan 28. juna, grupa mladobosanaca, nacionalno-oslobodilačkih revolucionara, u jednom od najneverovatnijih atentatata u istoriji, na kraju je hicima Gavrila Principa poslala na onaj svet austrijskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda i njegovu suprugu, koja je bila u drugom stanju.

Prilozi uglednih istoričara, saradnika „Politike”, ukazuju na dublje razloge nastojanja da taj događaj, koji je bio povod Prvom svetskom ratu, bude ponovo označen kao njegov uzrok.Ponovo su oživljena nastojanja koja bi da na pleća Srbije svale ne samo odgovornost za Prvi svetski rat, nego i da tu navodnu odgovornost povežu s krvavim događajima na jugoslovenskim prostorima u poslednjoj deceniji prošlog veka.

Manifestacija najavljena za 28. jun 2014. u Sarajevu izazvala je sredinom maja oštru reakciju Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske. U otvorenom pismu predsednicima EU i Evropske komisije, kao i šefovima država i vlada svih članica EU, onje konstatovao da se radi „o još jednom menjanju istorije i njenog povezivanja sa skorom prošlošću BiH”.„Apsolutno sumnjam da će najznačajniji delovi projekta biti objektivni prema Srbima”, upozorio je Dodik.

Najave da će u Sarajevu biti podignut i spomenik Franji Ferdinandu, nedavno je prokomentarisao Ivica Dačić, premijer Srbije: „Ne znam za zemlju u kojoj se spomenici podižu okupatorima”.

Oglasio se i niz istoričara, ukazujući na to da je u naučnoj zajednici pre mnogo decenija dokazano da Srbija ne snosi odgovornost za Prvi svetski rat, već da ona leži na imperijalnim, klerikalnim i militarističkim krugovima Austro-Ugarske i Nemačke onog vremena.

Sama ideja da početak rata bude pomeren mesec dana unazad u prošlost i izjednačen sa atentatom, a onda simbolički i s Vidovdanom, svedoči ne samo o pristajanju na neku vrstu naknadnog plaćanja imperijalnih računa, nego i na neku vrstu patologije.

Reč nije prejaka, inspirisao nas je Maks Veber, koji je bezmalo pre jednog veka napisao da onaj ko austrougarski „ultimatum Srbiji iz 1914. (a time i sarajevski atentat) želi da predstavi kao razlog za ovaj rat, taj je jednostavno slabouman”.

Za ovu tvrdnju nije mnogo mario Ričard Holbruk, koji je u knjizi „Put u Dejton” napisao za Gavrila Principa da je rodonačelnik srpskog nacionalizma i da je njegov pucanj u Sarajevu „izazvao početak klizanja Evrope u dva svetska rata i doveo do uspona i komunizma i fašizma”.

Samo dan posle Principovog pucnja, iako bez dokaza, Austrija je za atentat odmah optužila Srbiju i njenu vladu, a u Sarajevu je 30. juna 1914. organizovan pravi pogrom Srba. Bečka i peštanska štampa pokrenule su sinhronizovanu rasističku i ratnohuškačku kampanju zastrašujućih razmera protiv Srba i Srbije, pošto je ovaj događaj uzet za casus belli protiv Srbije.

Posle izvesnog vremena su se pojavile „bojene knjige” (plave, žute, zelene, crvene i bele, zbirke francuskih, ruskih, engleskih, srpskih, belgijskih i italijanskih diplomatskih dokumenata) koje svedoče da su Austro-Ugarska i Nemačka izazvale Prvi svetski rat, koristeći atentat kao povod.

Savremeni duh kolonijalne restauracije nastoji, međutim, da davno utvrđene činjenice porekne i skloni iz polja javnosti, kao što je imermerna spomen-ploča posvećena „Mladoj Bosni”, postavljena na mestu s koga je Princip ispalio hice u Ferdinanda, uklonjena posle okupacije Jugoslavije 6. aprila 1941, da bi to isto učinile i vlasti Alije Izetbegovića početkom rata u BiH 1990-ih.

Nastojanju da se i tako sakrije činjenica da je Veliki rat počeo napadom na Srbiju, sada se pridružuju i nove forme.

U imperijalnim, klerikalnim i militarističkim krugovima Habzburške monarhije, ambiciozni stratezi i oficiri su prve, navodno „privatne”planove za uništenje Srbije, okvirno formulisali već posle Berlinskog kongresa 1878. godine.

Austrijska optužba i pozivanje na rat protiv Srbije u leto 1914. bila je u punom skladu s dugogodišnjom politikom austrijske Vojne stranke – neformalnog interesnog saveza koji sačinjavaju Generalštab austrougarske vojske, Hrišćansko-socijalna partija Karla Luegera, koja je bilaklerikalno krilo Rimokatoličke crkve i krugovi oko samog Franca Ferinanda.

Nastavljajući se na ambicije oblikovane u tom interesnom sklopu, grof Franc Konrad fon Hozendorf je od 1906,kada je postao šef Generalštaba,neprekidno predlagao da se protiv Srbije povede tzv. preventivni rat.

Vojni istoričar Hju Strečen navodi 2001. godine: „Hozendorf je prvi put predložio preventivni rat protiv Srbije 1906, zatim je to ponovio 1908–1909, potom 1912–1913, u oktobru 1913. i maju 1914. Između 1. januara 1913. i 1. januara 1914. on je predlagao rat protiv Srbije dvadesetpet puta.” Hozendorf je za te planove imao punu podršku feldmaršala grofa Helmuta fon Moltkea, šefa Generalštaba nemačke vojske, jednog od vodećih pripadnika Ratne stranke nemačkog Rajha.

didier5_001aPrivodeći kraju ovaj tekst o stvarni uzrocima Velikog rata, navećšu deo zabeleške nastale u mom razgovoru s Vladimirom Dedijerom u maju 1989. godine.

„Pred nama su novi sukobi, bune, ratovi i revolucije. Velike sile će nemilosrdno nastojati da zadovolje svoje imperijalne apetite i da ostvare dominaciju. Gladne su teritorija, sirovina i jeftine radne snage, pogotovo na evropskom istoku, u Aziji i na svetskom jugu. Mali narodi i države tražiće svoje mesto pod suncem, a veliki će od njih tražiti da se odreknu svog moralnog blaga, pre svega borbe za pravdu i istinu. Sve će to podržavati istoričari upregnuti u kola dnevne politike, kojima pritiče veća ili manja sinekura iz kese moćnika. Kritička istoriografija biće na velikim iskušenjima, moraće da vodi tešku borbu protiv istorijskog revizionizma”.

Zabeležio sam ove reči Vladimira Dedijera u vreme kada je on s dubokom uznemirenošću komentarisao sramotnu činjenicu da beogradska revija „Duga” objavljuje tekst u kome se „pljuje na najveće moralne ličnosti u srpskom narodu”, kakva je – Gavrilo Princip.

Tvrdio je da će biti obnovljenekonstrukcije imperijalne politike i „nauke”, da su Srbija i Srbi odgovorni za Prvi svetski rat.

Pomalo naivno, zapitao sam u tom razgovoru kako će to biti moguće, kada je upravo Dedijerova knjiga „Sarajevo 1914”, u anketi „Njujork tajmsa” 1984. godine, proglašena za knjigu godine, a on u njoj nepobitno dokazuje, pozivajući se na nebrojene arhivske izvore, da Srbija ne snosi odgovornost za Prvi svetski rat.

„To su rekli ozbiljni istoričari i drugi ljudi, moralni i odgovorni pred istinom. Politiku velikih sila te dve stvari ne interesuju. One bi da budu nevine u istoriji. Za njih su uvek krivci mali narodi i države koji se bore za pravdu, za slobodu i nezavisnost. Moćni dugo pamte i osvetnički su raspoloženi”, govorio je Vladimir Dedijer.

Pokazuje se da je bio više nego u pravu.

Heroj Italije Đulelmo Oberdan

Đulelmo Oberdan, italijanski iredentista slovenačkog porekla (1858–1882), u leto 1878. istupao je protiv austrougarske okupacije BiH i izbegao služenje vojske da ga ne bi poslali u Bosnu. Pobegao je u Rim i stupio u vezu s krugovima koji su se borili za oslobođenje tršćanske regije od Austrije i njeno priključenje Italiji.

Kada je u Trstu 1882. organizovana proslava 500-godišnjice priključenja Trsta Austriji, stigao je i car Franjo Josif, na koga je Oberdan bacio bombu, ali atentat nije uspeo.

Osuđen na smrt zbog veleizdaje, Oberdan je obešen 20. decembra 1882. godine, a kasnije u Italiji proglašen za mučenika za slobodu i narodnog junaka.

Trgovi i ulice nose njegovo ime, a na obeležavanju 100-godišnjice njegove smrti 1982, predsednik italijanskog senata Đovani Spadolini uporedio je Đulelma Oberdana sa Isusom Hristom.

(Politika)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Aleksandar says:

    Sve se slažem, osim sa laži o Sofijinoj trudnoći koja i dan danas prolazi kao istina. Sophie Maria Josephine Albina Gräfin Chotek von Chotkowa und Wognin je imala 3 djece, a četvrto (zadnje) je mtvorođeno 1908. Njemački ljekari su je savjetovali da ne rađa više, jer bi nove trudnoće bile opasnost po njen život. U vrijeme smrti imala je 46 godina, što je doba u kojem se ni danas ne savjetuje trudnoća od ljekara, tj. nosi povećan rizik. Njemački/austijski izvori (današnji, objektivni) uopšte ne pominju trudnoću koja je izmišljena da bi pojačala emocije mržnje prema Srbima i atentatoru (koji nije htio da ubije ženu, što je više puta izjavio).

  2. ksenija says:

    Ako je cilj te revizije istorije da se amnestira Nemacka, trebalo bi krivicu Nemacke posmatrati malo sire: Nemacka je zelela isto ono sto su kolonijalne sile tog vremena odavno imale - zelela je kolonije. (Ali naravno, velikim silama nije bila potrebna konkurencija pa su se zato udruzile protiv nje.) Tj, Nemacka uopste nije nikakva sotonska sila, gora od drugih, vec jednaka njima. Kad bi se ovo reklo otvoreno, verovatno bi sami Nemci bili malo manje obuzeti time da dokazuju da nisu oni krivi za rat, nego Srbija.

  3. Budi Bog s nama says:

    Vladimir Dedijer je bio genije, on je pisao prvi u Jugoslaviji knjige o masonima, vodio intervju i sa Titom, i svi su ga cenili, skupljao je mnogo informacija zato je i mogao da predvidi dalji tok događaja. Zapravo istorija se nastavlja. Gavrilo bolje da nije ubio Ferdinanda, nije bilo fer, ali sve jedno bi nas napali austrijanci. Trebalo je odmah da prihvatimo njihovu zemlju i njihove pasoše jer bi sad bili mala nemačka, a inače trčimo tamo da radimo, i mnogo se mučimo pri dobijanju viza. Šta da se radi? Bora Čorba je lepo nama pevao "za ideale ginu budale." i mi izgibosmo sa tim Ferdinandom i Gavrilom, i to baš principijelno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *