Свака песма – мали драгуљ

Свака песма – мали драгуљ

30 априла 2018

ПОЕТА који је снажно обележио српску поезију друге половине 20. века Борислав Радовић, врсни есејиста и преводилац ретког кова, преминуо је у четвртак по подне у Београду. Дуго, усправно и успешно носио се са опаком болешћу, а како смо незванично сазнали, минуо је светом изненада, на улици, у друштву песника Милутина Петровића, с којим је деценијама пријатељевао.

Радовић је рођен 10. марта 1935. у Београду, где је завршио студије опште књижевности, а већи део радног века провео је као уредник у „Нолиту“. Стихове је објављивао још као средњошколац, да би се као студент огласио првом збирком „Поетичности“ (1956), за коју је добио „Бранкову награду“. Уследиле су песничке књиге – „Остале поетичности“ (1959), „Мајна“ (1964), „Братство по несаници“ (1967), „Описи, гесла“ (1970), „Песме 1971-1982“, „Песме 1971-1991“, за које је добио прегршт најпрестижнијих награда, међу којима су „Змајева“ и „Нолитова“, „Бранко Миљковић“, „Васко Попа“, „Десанка Максимовић“, „Жичка хрисовуља“. За есеје о песницима и поезији овенчан је признањем „Ђорђе Јовановић“, а остају упамћени његови изузетни преводи С. Џ. Перса, Елијара, Бодлера и Балзака.

Озбиљни тумачи су Борислава Радовића одавно сврстали међу класике, као једног од најзначајнијих песника културе код нас, раме уз раме са Јованом Христићем и Иваном Б. Лалићем. Строг према себи, Радовић се ретко оглашавао новим књигама, али му је зато, како је својевремено приметио Богдан А. Поповић, сваки стих злата вредан. Прешао је пут од надреалистичких утицаја, преко неосимболистичких, до песама у којима се налази животно и литерарно искуство, дубоко промишљено и дато у јасно уобличеним стиховима, са конкретним сликама које плене пажњу читалаца.

Дуго година Радовић је био члан славног „Нолитовог“ уређивачког тима у коме су били Васко Попа, Иван Б. Лалић, Јован Христић, Милош Стамболић, Никола Бертолино, Симон Симоновић. У разговору за „Новости“, Симоновић се присећа како је Радовића упознао још 1963. у аматерском позоришту у Врању, где су играли различите улоге:

– Наредне године добио је Октобарску награду Београда за превод „Мореказа“ С. Џ. Перса. Наставили смо да се виђамо, од улица Светог Саве, преко Илије Гарашанина, до Умке. Вредело би направити речник његових песама, да се значења његових речи упореде са оним стандардним. Свака његова песма је, наиме, велика језичка загонетка. Можда је зато неко време био прећуткиван. Као што је он учио од Попе, а да никаквих сличности није било, тако сам и ја, као песник, учио и од Попе и од њега. Можда и више од Боре.

С времена на време приспевају позиви за учешће на некој књижевној вечери. Пред тим позивима јавља се помисао како је песнику одувек било место на двору или на тргу. Позива са двора више нема: то је ипак срећна околност, која се прихвата са олакшањем. Тамо је све више званица, а све мање пара… Остају позиви с трга. Ни тамо нема златника, има само бакрењака; но тамо ће зато својски и нахранити и напојити песника. Посадиће га за сто и напуниће му тањир и чашу докле год не устане и отетура се на починак. То је леп, стари обичај с којим је поезија почињала и с којим би био ред и да се заврши, кад јој буде дошао крај. Ту, за столом, човек бива сваки пут изнова истински дирнут и у исти мах уплашен сазнањем о ваздашњем значају улоге која му се приписује и коју је нехотице прихватио, записао је једном приликом Борислав Радовић.

Приликом недавног тајног гласања чланова Одбора за књижевност и језик САНУ за нове академике, Борислав Радовић је остао заобиђен. Хоће ли, због тако олаког прелажења преко дела истински великог песника, неко имати бар мали осећај стида?

Према песниковој жељи, сахрана ће бити обављена у кругу најуже породице.

МУДАР И САМОСВОЈАН

У телеграму саучешћа породици преминулог песника, министар културе и информисања Владан Вукосављевић је навео:

– Српска поезија је изгубила још једну мудру и самосвојну главу из генерације оних послератних песника, који су је одржавали на европском и светском нивоу, истовремено свесних на којем језику певају и којем језику служе.

МЕРИО СВАКУ РЕЧ

– УМРО је велики песник. У своме делу он је спојио прецизан песнички поступак, звук и смисао поетског текста са певањем о најбитнијим песничким питањима. Један од наших најдоследнијих песника који је верно служио поезији мерећи сваку реч и објављујући песме само онда када је то било нужно. Истовремено, Борислав Радовић био је врстан преводилац и исто тако врстан есејиста. Са Бориславом Радовићем завршава се класично раздобље српске поезије 20. века – каже, за „Новости“, проф. др Александар Јовановић.

KOMENTARI



Један коментар

  1. goran says:

    Plagijator Danilo Kis je sahranjen u Aleji velikana. Istinski velikan nase knjizevnosti, Bora Radovic, bice sahranjen u krugu porodice. Prava slika srpske ne(kulture).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u