Све док су у Србији отворена руска врата, и простор за притиске Викторије Нуланд је мањи

Sve dok su u Srbiji otvorena ruska vrata, i prostor za pritiske Viktorije Nuland je manji

24 jula 2015

prorokovic Dusan 4538Piše: Dušan Proroković

Još uvek ne treba otpisivati Nikolu Gruevskog, ali je njegova pozicija kao do skora nespornog lidera Makedonije već načeta. Posle posete Viktorije Nuland Skoplju Gruevski je morao da popusti i pristane na skoro sve ono što je u razgovorima sa Johanesom Hanom uporno odbijao. Izbore na proleće 2016. godine tako će organizovati nova vlada, pa VMRO neće moći da koristi državne resurse za predizbornu kampanju na način kako je to činio do sada. To Gruevskom smanjuje šanse da na izborima pobedi mada je, prema dosadašnjim istraživanjima javnog mnjenja, i dalje imao ubedljivu prednost u makedonskom biračkom telu. Mada, zbog slabosti i neubedljivosti opozicije, Gruevski može održati svoj visok rejting, treba imati u vidu da je daleko proleće i da se još svašta može dešavati u Makedoniji. Međunarodna krizna grupa, nama u Srbiji već dobro poznata, upozorila je da može doći i do nove destabilizacije.

Ključno pitanje je: zašto je Gruevski konačno popustio? Dobro obavešteni izvori su još 9. maja posle podne, kada su besnele ulične borbe u Kumanovu, govorili da je makedonskom premijeru ostalo još tri dana vlasti. Po „regionu“ su kružile informacije kako bi valjalo „igrati na sigurnu kartu“ i podržati Zorana Zaeva. Ove informacije su, naravno, dolazile od ljudi poslovično bliskih raznim američkim političko-informativno-bezbednosnim punktovima na Balkanu. Međutim, na iznenađenje zapadnog dela međunarodne zajednice, Gruevski je reagovao energično, sprečio eskalaciju nasilja u Makedoniji (između ostalog i trijumfalni ulazak albanskih terorista u Skoplje) i ostao u sedlu.

ŠTA JE GRUEVSKI IZBEGAO, A ŠTA NIJE?

Potonji mitinzi pokazali su i da je njegova stranačka mašinerija spremnija za borbu, a da je deo političke javnosti koji ga podržava mnogo čvršći u svojim opredeljenjima. To mu je dalo snagu da u pregovorima u Briselu koji su usledili bude čvrst. I ostao je čvrst, sve do dolaska Viktorije Nuland.

Inače, o taktičnosti pomoćnika američkog državnog sekretara moglo se puno toga saznati tokom trajanja „evromajdanske revolucije“ u centru Kijevu. Što iz njenih nastupa u samom Kijevu, što iz prisluškivanih razgovora koji su kasnije publikovani. Posle svega je pojedinima palo na pamet da u komentarima pišu kako je Hilari Klinton „zlato“. Ovde ništa ne treba shvatati lično. Jednostavno, u Stejt dipartmentu na ključne pozicije dolaze ljudi koji su svoje stepenice i škole kroz američku administraciju prolazili u vreme jednopolarnosti. Oni su naučili da im je dozvoljeno sve. Za njih je Henri Kisindžer tek „slabić“ koji previše vremena troši na razradu argumenata za pregovore. Šta će im argumenti i pregovori kada imaju silu.

Zato nije teško dokučiti kako su mogli izgledati razgovori između Nulandove i Gruevskog. Da premijer Makedonije nije pristao da sebi smanji manevarski prostor pred sledeće izbore, stvari bi krenule onim tokom koji je nacrtala Međunarodna krizna grupa. Amerikanci bi ubacili u petu brzinu: protiv Gruevskog bi se diglo sve što postoji, a to bi značilo i nove incidente na severozapadu zemlje. Značilo bi usput i iznošenje sveg prljavog veša o njemu. Od afera VMRO (što stvarnih, a što još više montiranih), do stvari koje se tiču njegovog privatnog života (opet, uz mnogo dezinformacija i prljave propagande). I to ne samo u makedonskim medijima. Ne bi prošlo mnogo vremena, a možda bi ga već prozvali „novi Milošević“. Kako bi se on od svega ovoga branio?

Teško. Zato što Gruevski nema odstupnicu. Nije je sistemski i temeljno pravio. Ulazak u aranžman oko Turskog toka je za Makedoniju mogao da bude najprofitabliniji posao od osamostaljivanja, ali ga je trebalo dugo i strpljivo spremati. Nikola Gruevski dolazi iz „zapadnog miljea“, u jednom trenutku on je bio najbolji američki učenik na Balkanu. Naravno, kao čoveku koji je vešt u baratanju ciframa, postalo mu je jasno da se još dugo ne može vladati obećanjima o „evropskoj perspektivi“. Makedoniji su, kao i ostalim balkanskim zemljama, potrebni strateški projekti, strateške investicije koje bi dugoročno rešile barem jedan od gorućih problema. Otuda i njegovo okretanje ka Turskom toku i pokušaji vođenja balansirane politike prema Rusiji. Međutim, taj balans je trebalo graditi na svim frontovima. Otprilike onako kako je to činio Viktor Orban punih šest godina. Istovremeno zavisiti od milosti MMF i rešavati pitanje energetske bezbednosti sa Gaspromom je nemoguće.

DVE PORUKE ZA SRBIJU

Zato je sada Gruevski prinuđen da kupuje vreme i sprema svoju poziciju da, ako pobedi na sledećim izborima, uđe u novi krug pregovora sa Nulandovom. Ne treba uopšte sumnjati šta će američki uslovi u tom slučaju biti. Prvo, obustavljanje svake razrade plana o Turskom toku a zatim i niz mera koje bi trebalo da „amortizuju nezadovoljstvo Albanaca“ u narednim godinama. Druga varijanta mu je da se sprema za mučne pregovore o bezbednom povlačenju. Da li će se realizovati prvi ili drugi scenario, zavisi od puno faktora. Tek, važno bi bilo reći i da bi, čak i u slučaju opstanka Gruevskog, Amerikanci sa tim računali kao sa privremenim rešenjem. Da su računali na Gruevskog, ne bi pokretali sve ovo protiv njega. Do postepene destabilizacije Makedonije će u srednjem roku sasvim sigurno doći. To nema nikakve veze ni sa Gruevskim niti sa makedonskom opozicijom, već sa geopolitičkim interesima atlantističkih centara moći.

Što se tiče pouka koje treba izvući iz svih dešavanja, možemo se koncentrisati na dve stvari. Prvo, i za državu i za njeno rukovodstvo uvek je bolje da imaju „otvorena zadnja vrata“. Uvoditi sankcije Rusiji i menjati kurs prema Moskvi za Srbiju bi bilo samoubistvo. Sve dok su ta „vrata otvorena“ i prostor za pritiske Viktorije Nuland je manji. Ukoliko je moguće, prostor za dalji ulazak ruskog i kineskog uticaja (i ostalih koji nisu deo „političkog zapada“ a koji pokazuju zainteresovanost) treba širiti i njihove inicijative podržavati. Bez toga se zemlja ne može braniti na bilo kom frontu (ekonomskom, vojno-strategijskom, energetskom i td.).

I drugo, sve egzibicije i avanture koje se tiču promene ustavnog poretka i sistemskih zakona treba jednostavno zaboraviti. Gruevski nije krivac za to što Makedonija živi u ovakvom „ohridskom okvirnom režimu“, ali je to stanje u kojem mora da funkcioniše i traži rešenja. Čak i kada bi odneo ubedljivu pobedu u makedonskom biračkom telu, albanske političke partije bi lako blokirale sve njegove važne inicijative u Sobranju, koristeći institucionalne mehanizme koje im garantuje Ohridski sporazum. Ustav Srbije i do sada usvojeni zakoni o uređenju zemlje ne smeju se menjati do daljnjeg, ma koliko Zoran Babić insistirao na tome i govorio kako se to tiče i našeg „svetlog evropskog puta“. Svaka promena biće iskorišćena za vršenje pritisaka i na vlast (ma ko se na vlasti nalazio) i na državu u budućnosti.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *