Све глумачке нарави и “гланц партије”

Sve glumačke naravi i “glanc partije”

6 februara 2017

kd djokovic-i-ivo-andric_620x0

PREDVEČE je došao Ivo Andrić u Jugovo. Bio je veoma raspoložen i vrlo razgovorljiv. Odavno ga nisam ni video ni čuo da deluje tako vedro… Andrić za svaku temu nađe vrlo prigodnu pričicu koju je zadovoljstvo slušati. Crnjanski takođe priča zanimljivo, ali, za za razliku od Andrića, on je jedak, oštar, polemičan. Andrić je više filosof, Crnjanski više artist koji sebe ističe. Andrić je dublji, Crnjanski živopisniji. Više volim razgovore s Andrićem.

Ovo kratko, precizno, slikovito poređenje dva književna gorostasa nastalo je iz prve ruke i pera Milana Đokovića (1908-1993), dramskog pisca, reditelja, prevodioca, novinara, rukovodioca nekoliko kulturnih institucija. Nedavno se pojavila knjiga ovog vrednog, nadarenog i svestranog pregaoca pod nazivom “Dnevnik upravnika pozorišta” (u dva dela, u izdanju Fondacije “Milan Đoković”), kao izuzetno svedočanstvo jednog prohujalog vremena. Promocija ovog dela biće u četvrtak, 9. februara, u Kolarčevoj zadužbini.

Dnevnik je Đoković, kao upravnik Jugoslovenskog dramskog, vodio u četiri decenije svog mandata (od decembra 1970. godine), ali je u kratkim crticama nastavio da beleži neke markantne događaje sve do maja 1975. godine. Zanimljivo je da na početku svojih dnevničkih zapisa, Đoković prenosi kratak tekst upravo iz “Večernjih novosti”, kojim naš list obaveštava svoje čitaoce o novom upravniku JDP i podseća da je dugo godina bio na čelu Drame Narodnog pozorišta, potom upravnik Kolarčevog narodnog univerziteta, pa i da je poznat kao autor drama “Brodolomci”, “Dogovor kuću gradi”, “Ljubav” i drugih koje su izvođene na beogradskim scenama.

Između korica ovog pitkog i uzbudljivog štiva, podiže se “zavesa” i kao na dlanu otkrivaju prilike u teatru, neki burni i neočekivani događaji na sceni i iza nje, poznata lica i njihova nepoznata naličja. Ima tu priča o glumačkoj sujeti, bolesti, nepravdi, nezadovoljstvu, sukobu, kapricu – svemu u čemu je morao da učestvuje, miri i odmerava, pa i presuđuje kao upravnik.

– Došla mi je Marija Crnobori: ne može da radi sa Žigonom i odbija da zameni obolelu Katalinićku; pita, šta će u jubilarnoj sezoni dobiti da bude na visini njene dvadesetpetogodišnje uloge u pozorištu; moli me da, kad sam se već odlučio za Fotezovu preradu “Dunda Maroja”, učinim sve kako bi Fotez to i režirao… Bio je Milivoje Živanović. Čuo je od Stanoja Stefanovića da smo juče bili zajedno tamo, kod lekara; popio je nekoliko konjaka i, vrlo euforičan, traži da u jubilarnoj sezoni igra u svojoj “glanc partiji” Jegora Buličeva. A juče mi lekar kaže da mu ta uloga na pozornici može definitivno zaustaviti srce – piše, između ostalog, u svom dnevniku Milan Đoković.

U dnevničkim beleškama mesto je našlo i gnevno pismo supruge jednog dekoratera koji radi i po 17 sati za bednu platu u “prljavoj pozorišnoj atmosferi” punoj prašine i bakterija, uz opasku da “slobodno njeno pismo odnese u Komitet ili bilo gde”. Sledi i odmeren, taktičan odgovor. U njemu svojstvenom tonu i maniru, kao i kad je o vrhunskim umetnicima reč:

U društvu Miloša Crnjanskog

– Rahela Ferari me je posetila pred odlazak u penziju. Objašnjava, vrlo racionalno (mnogo je usredsređenija nego obično i vrlo rečita), kako joj smeta da sad postane počasni član. Predlaže da, umesto toga, ustanovimo naziv doživotni član. Ja se slažem. Napisaću obrazloženje za taj predlog – beleži Đoković.

Milan Đoković sa Branislavom Nušićem kraj njegove bolesničke postelje, 1937.

Možda značaj ove knjige, ali i ličnosti njenog autora najbolje oslikava teatrolog Dragana Bošković kada kaže:

– Tužno je čitati uzbudljivu literaturu (ne samo publicistiku i dokument) koju nam je u amanet, uzalud, ostavio uman, obrazovan, talentovan i emotivan Beograđanin, Milan Đoković. Kako ne zažaliti što se nisi rodio još malo ranije, da imaš sagovornika koji zna meru i nema moralni problem da govori o umetnosti i kulturi. Što se formata ljudi kao što je on tiče, tu ne treba imati iluzije – neće toga više biti…

BLAG A NEPOPUSTLJIV

U PREDGOVORU “Dnevnika upravnika pozorišta” Milovan Vitezović daje u bogatom koloritu portret autora, inspirativan i za čitaoce koji o ovom svestranom intelektualcu znaju samo iz priča i po čuvenju. Vitezović u efektnim sentencama oslikava Đokovićevu prirodu i karakter:

“Bio je blage naravi a nikad popustljiv. Jogunaste i svađalice zaprepašćivao je svojom smirenošću. Nije dizao glas ali je držao reč. Znao je težinu svake reči i izdržavao je. I spram najmoćnijih ostajao je uvek pri sebi. I kad je kipteo, ostajao je izgledom hladan. Kako je nešto započinjao, istrajavao je dok to ne ostvari, i nikad se nije hvalio ostvarenim… Milan Đoković je bio veoma srdačan čovek, po svoj prilici jedan od najsrdačnijih ljudi naše prestonice.”

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *