СВЕ ЈЕ ВЕЋ ИСПЛАНИРАНО И ДОГОВОРЕНО – СТВАРА СЕ ВЕЛИКА КАТОЛИЧКА ФЕДЕРАЦИЈА У ЕВРОПИ! Мењају се границе на Балкану и у Европи!

SVE JE VEĆ ISPLANIRANO I DOGOVORENO – STVARA SE VELIKA KATOLIČKA FEDERACIJA U EVROPI! Menjaju se granice na Balkanu i u Evropi!

8 juna 2017

GEOPOLITIČKO PREKOMPONOVANJE SVETA

Promena geopolitičkih odnosa u svetu, čiji smo svedoci poslednjih godina, posebno se, što je i očekivano, odražava na Balkan i istok Evrope. S jedne strane, oživljavaju se dugo zaboravljeni, odnosno zamrznuti projekti, a s druge redefinišu se doskorašnji ciljevi.

Krajem prošle godine, na stranicama časopisa Forin afers britanski diplomata Timoti Les izneo je svoj predlog „novog“ i „pragmatičnog“ pristupa Zapada Balkanu. U najkraćem, Les predlaže da Zapad na Balkanu odbaci multietničnost kao princip i podrži „interne fragmentacije“ postojećih multietničkih država. Cilj je, navodi Les, obezbeđivanje stabilnosti na inače nestabilnom i geopolitički trusnom području. Vodeću ulogu u novom prekrajanju granica, prema Lesovom predlogu, treba da preuzmu SAD, kako bi „završile posao koji su započele na Balkanu“. Ovaj „posao“, podsetimo se, započeo je razbijanjem federalne Jugoslavije, koja je razorena u dugom i krvavom građanskom ratu.

Na opasnost od novih konflikata na Balkanu upozorava i kolumnista magazina Forbs Dag Bandou, koji se takođe zalaže za crtanje novih granica. Za razliku od Lesa, on ne prećutkuje veoma aktivno i pristrasno učešće Zapada u jugoslovenskoj krizi: „SAD su želele da neke nacije očuvaju a druge da razore. U jednom slučaju su naglašavale i osuđivale etnička čišćenja, a u drugom okretale glavu na drugu stranu i negirale zločine… Iz Prištine i Beograda sada dopiru neprijateljski tonovi i pretnje, i baš zbog toga je vreme da SAD i EU ponovo umešaju prste i ovoga puta učine pravu stvar.“

Na Balkanu će, pre ili kasnije, doći do promene granica, a nove međe će se najpre povući u Makedoniji i na Kosovu, tvrdi bivši zamenik šefa CIA za Balkan Stiven Mejer. Les, Bandou i Mejer u tome nisu usamljeni. Balkan se već neko vreme, iz ugla zapadnih strateških interesa, posmatra kao potencijalno novo ratno žarište na „evropskom koridoru ka Bliskom istoku“ (vojni analitičar Danijel Sakman u svojoj analizi za Nešenl interest).

Urušavanje „novog balkanskog poretka“ Na prvi pogled, predlog za uspostavljanje „novog balkanskog poretka“ dolazi u pogrešno vreme. Prividno stabilni poredak na Balkanu uspostavile su zapadne zemlje, predvođene SAD: podržavanjem i priznavanjem secesije, naoružavanjem separatista i najzad neposrednim vojnim intervencijama NATO (najpre u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, potom agresijom na SR Jugoslaviju). U stvari, ovakvi predlozi dolaze u času kad „uticaj Zapada bledi“, a dosadašnji poredak, kako upozorava Les, počinje da se urušava. Otuda je „proces raspada država Balkana nemoguće zaustaviti“. Ukoliko se događaju budu razvijali u nepovoljnom smeru (smeru nepovoljnom po Zapad), Zapad „više ne bi mogao da učini mnogo toga“. To je i jedna od posledica sve dubljih podela na samom Zapadu.

U međuvremenu, eskalirala je kriza u Makedoniji, koja sada preti oružanim konfliktom i raspadom zemlje. Prijemom u NATO radikalno su produbljene i podele u Crnoj Gori. Srbija je posle izbora sve dalje od političke stabilnosti – i od svog proklamovanog cilja: prijema u EU. Opstanak BiH kao države još je manje izvesan nego opstanak Makedonije; prema rečima Stivena Mejera, u pitanju je „fiktivna država, koja postoji samo na mapi“. Posle afere „Agrokor“, Hrvatsku potresa duboka politička i ekonomska kriza, koja nije samo kriza vlade ili jedne, decenijama vodeće političke stranke, nego i (para)državnog modela koji je stvoren secesijom ranih 90-ih.

Ukratko, zapadna politika na Balkanu, prema mišljenju Lesa, suočava se sa nizom neuspeha i novim izazovima. Jedan od najvažnijih je porast moći Rusije, koja snažno širi sopstvenu sferu uticaja. Ključnu Lesovu tezu moguće je sažeti na sledeći način: „Ključ za razumevanje događaja na Balkanu leži u shvatanju balkanske pozicije kao graničnog pojasa između velikih sila. Kroz istoriju, kad god bi neka od tih sila uspostavila hegemoniju nad ovom teritorijom… zavladao bi mir“ (T. Les: Zašto je neizbežan novi rat na Balkanu).

Apologija zapadnog kolonijalizma U stvari, ovaj britanski „predlog“ predstavlja i svojevrsnu apologiju kolonijalne politike (na tragu rasizma) koju zapadne sile, poput Austrije, Britanije ili Francuske, a potom SAD, već decenijama ili vekovima vode na Balkanskom poluostrvu. Ona počiva na jednostavnom aksiomu: Balkan ne sme biti prepušten Balkancima. Upravo to se, tvrdi Les, dogodilo na kraju Hladnog rata, kada su velike sile „izgubile interesovanje za Balkan i popustile pritisak na Jugoslaviju… Nasilje se vratilo kad su Srbi i drugi uzeli oružje da bi uspostavili novi poredak na olupinama stare multietničke komunističke države“.

Istina je upravo suprotna od toga. Početkom 90-ih godina prošlog veka, Zapad je, prevođen SAD, razbio SFRJ, podstičući rat i otcepljenje, najpre na severozapadu zemlje (Slovenija i Hrvatska). Time su prvi put prekršeni principi multietničnosti i nepovredivosti granica (SFRJ). Usledilo je krojenje nove političke mape Balkana, čime je stvorena i monoetnička i ekstremno nacionalistička Hrvatska, kao i čitav niz novih država koje ranije nisu postojale, niti imaju neko istorijsko utemeljenje. Posledica toga je i najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata: progon Srba iz Hrvatske.

U međuvremenu, uznapredovalo je urušavanje „novog balkanskog poretka“, koji i nije nastao kao rezultat prirodnog razvoja, niti predstavlja izraz volje balkanskih naroda. On je stvoren isključivo po meri interesa Zapada i nametnut spolja – silom, pritiscima i na koncu direktnom vojnom agresijom NATO-a.

Povratak evropskog imperijalizma Otada do danas, geopolitički odnosi u svetu su se suštinski promenili. EU je i sama zahvaćena procesima dezintegracije, istim onim koje je podsticala u bivšoj Jugoslaviji, i koji joj sada prete raspadom. U praksi, to se (sa bregzitom) već i događa. Amerika više nije neupitni svetski hegemon. Možda Tramp još ne drži sve konce američke spoljne politike u svojim rukama, ali to više ne polazi za rukom ni „globalističkoj aristokratiji“. Neizvesna je i budućnost NATO. U krajnjem: Zapad prestaje da bude monolitan i postaje sve više podeljen oko ključnih strateških pitanja. Otuda i krize na njegovoj periferiji kao što je istok Evrope, što nameće potrebu da se ti odnosi iz osnove redefinišu. U takvim uslovima, kao relikt hladnoratovskog sveta, NATO se okreće svojoj staroj ulozi: antiruskog bastiona Zapada, „atlantske civilizacije“, pretvarajući Istočnu Evropu u ogromni vojni logor. Svaka za sebe, evropske sile se postepeno vraćaju imperijalističkoj politici kakvu su vodile sve do izbijanja Prvog svetskog rata.

U svom obimnom eseju Povratak imperija Dmitrij Minjin govori o tom „povratku imperijalnog duha u Evropi“ kao procesu koji se odvija na protivurečan i dvosmislen način, za sada pod plaštom „evropskog ujedinjenja“: „Ako se pogleda odnos Evrope prema njenim susedima, može se konstatovati da je Evropska unija u početku vodila imperijalnu politiku prema zemljama Centralne i Istočne Evrope… Međutim, izgleda da taj pravac sve više slabi – mnoge zemlje EU gube entuzijazam u vezi sa daljim širenjem organizacije čije su članice, štaviše – jača osećaj da će se ta federativna kvaziimperija uskoro raspasti. Jača onaj drugi pravac – formiranje autonomnih ’velikih prostora’, u kojima se privlače zavisne teritorije, slične na kulturno-istorijskom planu ili po prošlosti. Integrišu se države i regioni slični po jeziku ili kulturi, koje za to koriste nepostojanje unutarevropskih granica, a etničke političke formacije koje se među sobom jako razlikuju se, naprotiv, faktički raspadaju“.

Nove evropske „imperije“ Prvi primer za to je Nemačka, koja, uprkos proevropskoj retorici, EU pretvara u instrument sopstvene ekonomske i političke dominacije, okupljajući oko sebe države-satelite (projekat „nemačke Srednje Evrope“). Nemačka pragmatično koristi evropsko tržište kao motor svog privrednog rasta, na račun siromašnih privreda evropskog juga i, sve otvorenije, kao sredstvo otvorene političke hegemonije, što izaziva sve snažnije kolizije na Zapadu, u prvom redu sa SAD i Britanijom.

I Francuska (pod Sarkozijem i Olandom) sve uspešnije ostvaruje ulogu regionalne sile, kako pokazuje njeno učešće u krizama u Libiji, a potom u Siriji. Francuska širi svoj uticaj u frankofonoj zoni u Africi, zasad pod patronatom SAD, a u bliskoj budućnosti možda i samostalno. To su okviri neoimperijalnog francuskog koncepta „Treće imperije“, koja se projektuje ne samo na Sever i Zapad Afrike, već i na prekomorske departmane Francuske – bivše francuske kolonijalne posede (Martinik, Gvadelupa…). Mogući raspad Belgije, na Flandriju i Valoniju, kao i eventualno uspostavljanje posebnih veza sa frankofonim Kvebekom u Kanadi, ovom konceptu bi išao u prilog, hraneći neoimperijalne ambicije Francuske.

U Istočnoj Evropi se u tom smislu ističe Poljska, koja pokazuje ambiciju da se pretvori u vodeću zemlju istoka Evrope, realizujući svoje stare geopolitičke projekte. Poljska se pri tom suprotstavlja Rusiji i Nemačkoj i sve snažnije oslanja na SAD. Kako primećuje Džordž Fridman u svojoj knjizi Sledećih sto godina, priželjkivani raspad Rusije omogućio bi „Poljacima da postanu prvi koji žele da se pomere na istok i da formiraju tampon-zonu u Belorusiji i Ukrajini“. Reč je o uspostavljanju antiruskog bedema na istoku, za šta Amerikanci pokazuju neskriveni interes. Poljska interesna zona širi se na Baltik, i dalje ka jugu, ka Crnom i Jadranskom moru. U pitanju je stari koncept „Intermarijuma“ – katoličke alijanse u istočnoj Evropi, čija je svrha da uspostavi novi „sanitarni kordon“ koji bi suzbijao ruski uticaj na istoku kontinenta.

Ideja katoličke (kon)federacije Kako zaključuje Fridman, pristup Amerike Poljskoj je savršeno pragmatičan: „SAD su zemlja koja Poljsku koristi – molim da vas ne zavaravaju iluzije – kao prepreku Rusiji. Amerika deluje u skladu sa svojim nacionalnim interesima… I nije važno ko će u najskorijoj budućnosti vladati našom zemljom – Obama, Buš ili neko treći – Amerika će učiniti sve da Poljska bude što jača.“

Šta je, uopšte, koncept „Intermarijuma“ – Međumorja (lat. Intermarium, polj. Międzymorze) i kako se on razvijao kroz istoriju?

Ideju o osnivanju (pretežno) katoličke federacije u Centralnoj i Istočnoj Evropi promovisao je poljski diktator Jozef Pilsudski neposredno posle Poljsko-sovjetskog rata 1920. godine. „Intermarijum“ je zamišljen kao posebna geopolitička zona, koja bi, osim Poljske, obuhvatala baltičke države, a uključivala Finsku, Čehoslovačku, Ukrajinu, Belorusiju, Madžarsku i Rumuniju, te tadašnju Kraljevinu SHS na jugu. Proklamovani cilj takve zajednice je suzbijanje sovjetskog (ruskog) uticaja, uz prisvajanje teritorija na istoku koje predstavljaju integralni deo „ruskog sveta“.

Ideja nije realizovana, suočavajući se najpre sa snažnim otporom u Litvaniji, gde je doživljena kao pretnja tek stečenoj nezavisnosti. Njen istorijski uzor je Veliko litvansko vojvodstvo, kasnije Poljsko-litvanska unija, koja je od kraja XVI stoleća sve do kraja XVIII stoleća ujedinjavala teritorije od Baltičkog do Crnog mora. Ova unija je predstavljala katolicizmom snažno inspirisanu državnu zajednicu, koja se odlikovala prozelitizmom i unutar koje je nastalo unijatstvo, pokret koji je od „pravoslavnih šizmatika“ zahtevao prihvatanje primata pape. Zamisao „Intermarijuma“ postala je deplasirana s početkom Drugog svetskog rata. Na konferenciji u Teheranu Staljin je odbacio Čerčilovu ideju „Dunavske federadžije“, koju su prethodno podržale Britanija, Francuska i Vatikan.

Sam koncept oživljava s krajem Hladnog rata, kada geopolitičari tipa Bžežinskog otvoreno zagovaraju podelu Rusije. Ova ideja je naknadno revidirana, tako da je američki predsednik Bil Klinton u govoru održanom američkim oficirima 1995. godine izjavio: „Dozvolićemo Rusiji da postoji, ali joj nećemo dozvoliti da bude velika država“.

Produžetak ove ideje je takozvana Višegradska grupa, osnovana 1991. godine, koja okuplja pojedine zemlje Istočne Evrope (Poljsku, Češku, Slovačku i Mađarsku). Zanimljivo je da je ova ideja, osim u Poljskoj, pozdravljena u pojedinim nacionalističkim krugovima u Ukrajini posle puča iz februara 2014. godine i da je za nju snažno zainteresovan zvanični Zagreb (drugde je naišla na mlak prijem). U avgustu 2015. predsednica Hrvatske Grabar Kitarović istakla je Poljsku „kao glavnog hrvatskog partnera“ u inicijativi za stvaranje „vertikale Jadran-Baltik“, čiji bi se jedan krak pružao ka Crnom moru. Na inicijativu Andreja Biletskog, vođe ekstremno šovinističkog i pronacističkog bataljona „Azov“, u Kijevu je u julu 2016. godine održana osnivačka konferencija Intermarium Development Assistance Group, koja je okupila niz učesnika iz inostranstva, uključujući i predstavnike ustaškog pokreta iz Hrvatske (pravaš Leo Marić).

Vojne operacije novog tipa U međuvremenu, američki projekat „novog svetskog poretka“ suočio se sa nizom nepremostivih teškoća, zbog čega je zamenjen projektom „kontrolisanog haosa“. Promena je diktirana okolnostima: krizom na Zapadu i u samim SAD. Kako primećuje ruski (kripto)istoričar Andrej Fursov: „Suština ove koncepcije je u tome da se haos proširi na najveći deo Zemljine kugle da bi mirno mesto za ulaganje kapitala ostale SAD; da EU, kao konkurencija SAD, potone u haos, da probleme imaju Rusija i Kina… Situacija u kojoj se nalazi Amerika podseća na situaciju starog Rima u epohi Hadrijana i Trajana, kada su Rimljani shvatili da ne mogu da zadrže imperiju i kad su počeli da evakuišu svoje legione iz Engleske, da odlaze iz Mesopotamije. Jedan od glavnih problema SAD je kako da odu iz veoma mnogo zona a da tu ne dođu njihovi konkurenti. Šta da se radi u takvom slučaju? Treba stvoriti takve probleme Evropljanima da ne razmišljaju o toj zoni. Kako? Napravićemo im migracionu krizu. To je vojna operacija novog tipa… Osim toga, u samoj Evropi napravićemo takvu nekontrolisanu zonu koja će im isisavati energiju. To je zona Balkana.“

Balkan je kroz svoju istoriju, kao jedno od vitalnih evropskih geopolitičkih čvorišta, zaista predstavljao „granični pojas između velikih sila“ u kome su započinjali svi veliki evropski sukobi. Narodi bivše Jugoslavije, kao „Evrope u malom“, predstavljaju manje-više tačne analogije velikih geopolitičkih sila. Odnosno, tako je u idealnom slučaju. Hrvatska ovde tradicionalno zastupa nemačku i katoličku Srednju Evropu (ili „Zapad“ u širem smislu), dok su Srbi tradicionalno orijentisani ka Rusiji. Ovako sučeljeni geopolitički interesi su i samoj Jugoslaviji davali dvosmislen karakter: ili projekta atlantista (ukoliko njome dominira Zapad) i „veštačke versajske tvorevine“, ili ispostave Evroazije, evroazijske tvorevine na Balkanu, ukoliko se orijentiše ka Rusiji i teži harmonizaciji odnosa na Balkanskom poluostrvu.

Srednja Evropa ali bez Nemačke Posle približno četvrt veka, „novi balkanski poredak“ se raspada zato što se raspadaju države koje je Zapad ustrojio krajem prošlog stoleća. Kako primećuje hrvatski književnik Igor Mandić, ova „Tuđmanova Hrvatska“ se danas „evidentno raspada“:

„Ona se evidentno raspada. Čak i taj u neko vrijeme uspjeli ratni obris Hrvatske i ona krvoločna ratna motivacija koja je u početku uspjela okupiti nešto raspršenoga ljudstva pod jednu zastavu – i ta se Hrvatska raspada. Kao što vidimo, svi su se odjeci Tuđmanovog glavnog projekta počeli raspadati, i njegova stranka se raspala i u ovom, navodno demokratskom ozračju pokazala svoje pravo, negativno lice. Možemo reći da je Hrvatska bila uspješna država za kratko vrijeme, jasna stvar, kao nacionalistički i fašistoidni pokret.“

Kraj „novog balkanskog poretka“ nastupa i usled nemoći Zapada da ga ubuduće održava. Usled toga, oživljavaju geopolitički recidivi s početka prošlog veka, kao što je ideja Pilsudskog. Koncept „Intermarijuma“ je, u nedostatku boljeg, postao deo zvanične politike Hrvatske, koji se sprovodi uz podršku Atlantskog saveta (Atlantic Council). Za Hrvatsku, to ostaje iluzorni put „povratka kući u Srednju Evropu“, po mogućnosti bez opasnosti od nemačke dominacije. U takvom „Intermarijumu“, vodeća uloga na Balkanu pripala bi ekstremno katoličkoj i ultranacionalističkoj Hrvatskoj, što pothranjuje megalomanske ambicije njenih političkih elita. Američki interes u tome je, kao i u slučaju Poljske, isključivo pragmatičan: formiranje antiruskog (i antisrpskog) bedema, koji će očigledno biti obrazovan bez Belorusije i (većeg dela) Ukrajine, i koji ne bi bio usmeren samo protiv Rusije, nego i protiv narastajućeg „nemačkog imperijalizma“, prema formuli „Srednja Evropa ali bez Nemačke“.

Kontrolisani haos na istoku Evrope Konačni ishod i domete takvih integracija nije teško predvideti. U sastav „Intermarijuma“ ušle bi, gotovo bez iznimke, „neuspele države“ (failed states) istoka Evrope, u cilju stvaranja barijere rastućem ruskom, a ubuduće i kineskom uticaju („Put svile“). Paralelno sa procesima dezintegracije Evropske unije i uz podršku Vašingtona, ova ideja bi mogla biti realizovana ali jedino kao privremen, slab i nestabilan savez – a ne kao nezavisan geopolitički pol suprotstavljen Rusiji i Nemačkoj – savez koji bi bar na neko vreme predstavljao antiruski bastion Zapada (SAD) i vojni logor na istoku Evrope. Njegovo formiranje bilo bi suočeno sa snažnim otporom, unutar njegovih članica i van njega. Ustrojavanje takvog bastiona, koji bi se protezao od Baltika do Jadranskog mora, zahtevalo bi i temeljno prekomponovanje sadašnjeg poretka na Balkanu, koje se, po svemu sudeći, ne može odvijati mirnim putem. Mnogo verovatniji ishod je stvaranje stanja „kontrolisanog haosa“ na Balkanu i u čitavoj Istočnoj Evropi, nalik na ono u današnjoj Ukrajini. U oba ishoda, Amerika bi bila na dobitku (win-win pozicija), slabeći u isto vreme i pozicije Rusije i Nemačke. „Intermarijum“ je danas očigledno atlantistički projekat, čiji je bitan cilj onemogućavanje svakog vida saradnje između Rusije i Nemačke.

Bilo – kako bilo, novo prekrajanje Balkana je već u toku. Na to ukazuju događaji na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji, pozivi na stvaranje „Velike Albanije“ i postepena ali nezaustavljiva dezintegracija Bosne i Hercegovine. Nesumnjivi interes zapadnih sila (a pre svih SAD) je da se što aktivnije uključe u taj proces ili da ga predvode – dok za to još imaju snage.

Mračno nasleđe Franje Tuđmana

U nedostatku drugih istorijskih tradicija, tako proglašena nezavisna Hrvatska je mogla biti izgrađena samo na jedan način: prihvatanjem kvislinške NDH kao izraza „povijesnih težnji hrvatskog naroda“ (Franjo Tuđman) i faktičkim odricanjem od tradicija Narodnooslobodilačkog pokreta iz Drugog svetskog rata, na kojima je izgrađena „druga Jugoslavija“. Ustaška NDH postaje ne samo predmet nostalgije, već i istorijski uzor „samostalne Hrvatske“, što na Zapadu nailazi na prećutno odobravanje. Zapad kao Evropa i Istok kao „Bizant“ su za ovog samoukog „hrvatskog povjesničara“ dijametralno suprotni i nepomirljivi pojmovi, nalik na suprotnost koja deli civilizaciju od varvarstva: „Srbija i Hrvatska“, uzvikivao je osnivač hrvatske države, „do 1918. nikad nisu živjele skupa. To su Istok i Zapad, Bizant i katolicizam…“ Još početkom XX veka, hrvatski istoričar Mladen Šuflaj je pisao: „… na rubu Balkana, na granici Zapada i Istoka, katoličanstva i pravoslavlja, europske kulture i barbarstva, ime hrvatsko, krv hrvatska ne znači samo naciju! Hrvatska krv je tu sinonim za sve, što je lijepo, i dobro stvorio europski Zapad!“ To je mračno nasleđe koje je novoproglašenoj državi ostavio „otac nacije“ Franjo Tuđman.Sa slomom bipolarnog svetskog poretka pokazalo se da Nemačka uopšte ne može da vodi samostalnu geopolitiku, niti da zastupa interese koji se razlikuju od zapadnih (američkih). Nastupio je za SAD dugo priželjkivani „jednopolarni trenutak“. Nemačka je mogla da realizuje svoje partikularne interese samo u onoj meri u kojoj su se oni poklapali s interesima Amerike. Upravo to je bio slučaj sa razbijanjem Jugoslavije. Rusija je, u trenutku razbijanja Sovjetskog Saveza, mogla samo da pasivno sledi razvoj događaja. Srbi su bili prepušteni samim sebi. Posle krvavog rata za jugoslovensko nasleđe, podsticanog i raspirivanog sa Zapada, „novi poredak na Balkanu“ konačno je ozvaničen Dejtonskim sporazumom.

Takva „nezavisna Hrvatska“ postaje revnosna članica NATO-a, koja uvek sprovodi dosledno proameričku i radikalno antisrpsku i antirusku politiku. Ona nastoji da se odvoji od Balkana i od svog prirodnog geopolitičkog okruženja kako bi postala integralni deo „evropskog Zapada“ (nemačke Srednje Evrope ili „Zapada“ u širem smislu), suprotstavljena „geopolitičkom Istoku“, čak i kada to protivreči njenim sopstvenim interesima. Poslednjih godina u Hrvatskoj rapidno slabi nemački, a jača uticaj angloameričkog faktora, što ima za posledicu ponovno jačanje neoustaštva i desnog ekstremizma. Otuda vlasti u Zagrebu onemogućavaju svaku harmonizaciju odnosa sa svojim „inovernim susedima“ i sprečavaju „širenje ruske zone uticaja“. Poslednji u nizu primera je afera sa preduzećem „Agrokor“, kada je hrvatska vlada odbacila finansijske aranžmane s ruskim bankama, nanoseći ogromnu štetu već uveliko devastiranoj hrvatskoj privredi, naravno uz saglasnost Brisela i Vašingtona. Prethodno su na sličan način onemogućene ruske investicije u „Inu“. Posledice toga po hrvatsku privredu i politiku su očigledne.

(Boris Nađ, Pečat)

 

KOMENTARI



11 komentara

  1. Trifun says:

    Ta Katolicka Unija je postala najnesrecniji Rajh u istoriji. Zamislite pociniti tolike genocide nad drugim hriscanima u Evropi a onda umjesto njih dobiti muslimane koji ne priznaju niti jednu drzavu za svoju ako nije muslimanska i zasnovana na serijatskom pravu. Oni ce ih dokrajciti, zbog svojih imerijalnih zloupotreba njihovih maticnih drzava kroz istoriju. U to ne sumnjam ni malo. Korak po korak, razvalice im sisteme i drzave. Iznutra. Bumerang.

    • Srbo says:

      Danas kažu i Srbe napadaju !!!

  2. Harry Neron says:

    Intermarum neče proči jer ga neče dozvoliti kontinentalni dio Europe jer je naperen direktno prema njima a ne kao odbrana od rusa i Rusije. Inače to je isto kao Velika Srbija britanska podmetačina u relaizaciji amera da se što tesnije ogradi kontinetlanu Europu ( Nemačku i Francusku) koja ako se u nekom pitanju ujedini može da se pprotivi i zbriše bilo koga na toj planeti.

  3. goran says:

    Hrvati makar znaju kakvu politiku vode. Srbi ne znaju ni to. Oni salju vojnike da vezbaju sa NATO ubicama, a istovrmeno ocekuju od Rusije da im oslobodi Kosovo. Najludji narod na planeti, na zalost.

    • iskren says:

      Apsolutno se slazem sa tim. Smesno, zalosno, prosto da covek ne veruje. Jer Svajcarska trenira sa Rusima? A sa Nato? I zabole ih...Ipak, mi nismo Svajcarska. Moramo drugacije, a to nije sigurno tako kako radi onaj...Ides na vezbe sa Nato, a onda letis za Moskvu i molis za Migove? Karakter? Ponos? Politika? Nista od toga, to se zove kataklizma u politici, prouzrokovana debilizmom, i fragrantnim krsenjem prava naroda, i volje naroda...

  4. Kulak says:

    Po Beogradu šeće srbožderka i albanska lobistica nataša kandić, ne dira je niko. Po Beogradu šeće zloglasna hrvatska lobistica sonja biserko, najveća pljuvačica srpske istorije, ne dira je niko. Pa što Srbi očekuju kad ne znaju i neće ni sami da se brane. Što se tiče razbijanja Jugoslavije, neoboriva je istina da je Jugoslaviju razbio hrvatski nacionalizam. Hrvatski nacionalisti su hteli etnički čistu hrvatsku državu, bez Srba i sačekali su povoljne međunarodne okolnosti da to i ostvare. Uloga zapadnih država u razbijanju Jugoslavije se prenaglašava, Jugoslaviju je razbio hrvatski nacionalizam.

    • RASPUCHIN says:

      I potpuno ste u pravu. Jedino bih još dodao da su neki (ili čak i mnogi) iz Srbije (pa i iz R. Srpske) tada zdušno pomagali 'rvatima u ostvarivanju projekta.

  5. RASPUCHIN says:

    Milogorcima se nekada govorilo : "Dobro jutro braćo "milogorci" tačno je dvanaest sati." E sada ja kažem : "Dobro jutro braćo srPi podne je već davno prošlo!!!" Pa za ovaj plan se zna sada skoro pa već i vijekovima a vi evo otkriste toplu vodu , točak i struju pride!!!

    • general says:

      Ali Srpsko vece tek dolazi, zapamti da ide kasno ali delotvorno...pa i 500 godina nije puno. Znaju to neki...

  6. darko says:

    NE BIH SE SLOZIO S NEKIM STVARIMA PRVO RUSIJA I BELORUSIJA CE UVKE BITI ZAJEDNO ISTI NAROD. DRUGO RUSIJA NECE PASTI U OVOM HLADNOM RATU BROJ 2 ZATO STO CE SE EVROPA RASPASTI ILI NECE VEROVATNO HOCE ZA 17 GODINA. TRECE RUSIJA JE OKOLONOSTIMA ETNICKA DRZAVA RUSA PRAVOSLAVACA 90% MUSLIMANA IMA SVEGA 2 % U UDELU RUSKE DRZAVE. CETVRTO RUSIJA JE U HLANDO M RATU BROJ 2 NE 1 NAPRAVILA ONO STO NIJE PRE 70 GODINA U HLADNOM RATU BROJ 1 EKONOMSKU UNIJU BRIKS I BANKU UJEDINJENU S OVIM DELOM SVETA.RSIJA NE OVISI O IZVOZU PROIVODA U 7 % SVETA ILI CITAJ ZAPAD VEC JE U AZIJU KOJA IMA PREKO 3 MILJARDE LJUDI I DOOVLJNU KOLICINU ROBE ZA IZVOZ UOVAJ DEO SVETA KOJI JE VECINSKI TEHNOLOSKI LJUDSTVON NAJVECI NA SVETU.TAKODER RUSIJA U JUZNU AMERIKU KOJA IMA 300 MILIONA ROBE SIROKE POTROSNJE GAS NAFTU PROIZVODE INDUSTRIJE IZVOZI PREKO 300 MILJARDI DOLARA.ZNACI ENERGIJU I PROIZVOE KOJE IMA MOZE PRODATI SVETU KOJI DANAS VISE NEGO IKAD IMA ROBU TRAZI ROBU.TAKODER AMAERIKA IZAPAD NEMAJU ENERGIJE NITI ROBE KOJE MORAJU DOBAVLJATI OD RUSIJE I AZIJSKIH ZEMALJA KOJE SVE VISE PROZIVODE ROBE NE PRODAJU SIROVINE I TAJ PROCES ZAPAD NE MOZE ZAUSTAVITI NITI RATOM JER AZIJSKE ZMELJE IMAJU MODERNO ORUZJE I UJEDINJE NE SU U ODKB NAJVEC VOJNI BLOK NA SVETU JACI OD NATO PAKTA LJUDSTVOM I TEHNIKOM A NE OBRATNO KAKO NATO PRESTAVLJA SBE DA JE JACI OD ODKB A NIJE RUSIJA KINA IRAN INDIJA VIJETNAM BLEORUSIJA KAZAHSTAN TAIDKISTAN PAKISTAN FILIPINI TEHNOLOSKI SU PRESLI NATO LJUDSTVOM DA RUSIJA I KINA SAMO BROJE SKORO 4 MILIONA VOJNIKA

  7. Milan CG says:

    Budimo realni. Kada pogledamo mapu tog međumorja sasvim je jasno šta je pravi cilj tog projekta. Cilj je odsjeći pravoslavni Balkan od pravoslavnog centra, Rusije, zatim ga uništiti i pokatoličiti(što je isto). Čitav milenijum smo im trn u oku. Prkosimo im svojim postojanjem i odbijanjem da se potčinimo a sve to praktično Vatikanu pod nosem. Jasno je i gdje jedino može doći do odsijecanja-u Rumuniji. Zato tamo vrše opštu ofanzivu po svim poljima tako da me ne bi čudilo da tamošnja crkva prizna papu poput svojih prijatelja iz zapadne Ukrajine.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *