Sve manje ljudi veruje u Bosnu

Sve manje ljudi veruje u Bosnu

28 januara 2013

Nenad KecmanovićPiše: Nenad Kecmanović

„Veliki deo populacije u Hrvatskoj i Srbiji smatra da će se BiH raspasti, a većina od tri naroda u BiH da su mešoviti brakovi neodrživi“, pokazuju rezultati poslednjih dvaju istraživanja u regionu Fondacije Fridrih Ebert. Kako kažu kritičari ovakvih anketa, do istih rezultata moglo se doći i „pogledom kroz prozor“, a izvode se da bi ono što se unapred znalo, kao egzaktno provereno, moglo da bude i obelodanjeno.

Oba nalaza bi se mogla relativizovati. BiH bi bila održiva ako bi se Srpskoj vratile izvorne dejtonske nadležnosti i u Federaciji formirao poluentitet kao zaštita hrvatske ravnopravnosti. A o održivosti mešovitih brakova trebalo bi pitati ne samo one koji nisu ni pokušali ili su se razišli, nego i one koji žive u takvim zajednicama, jer iskustvo pokazuje da su mnoge od njih iskušenja građanskog rata na nacionalnoj osnovi čak i učvrstila. Ipak, NVO koja je svojevremeno organizovala radionicu u kojoj su mladi lideri iz sva tri naroda optimistički zaključili da se u BiH sve može rešiti ustavnim promenama, sada iznosi pesimističke nalaze. Obeshrabrujući podaci imaju posebnu težinu jer nisu rezultat ispitivanja stavova „šovinističkih, zavađenih, zlih i naopakih političara“, nego stavova tri naroda i svedoče o njihovom dubokom uzajamnom otuđenju.

Ne bih se baš kladio, ali mi ovo miriše na neke promene u stavu međunarodne zajednice prema BiH. Ne samo zato što se radi o nemačkoj fondaciji, a EU se seli u Berlin, ili Angela Merkel u Brisel kako bi evrozona preživela, nego i zato što i neki američki i britanski medijski i diplomatski autoriteti za Balkan u poslednje vreme prave slične zaokrete. Bivši dopisnik „Vašington posta“ iz našeg regiona Majkl Dobs bio je početkom 90-ih jedan od novinara koji su davali ton i ritam globalnoj stigmatizaciji srpske politike u raspadajućoj SFRJ, a sada je na internet sajtu časopisa „Forin polisi“ objavio članak pod naslovom „U odbranu Srba“. „Evropa je, uz podršku SAD, priznala nezavisnost otcepljenih republika. To praktično znači da su Hrvati i Muslimani dobili pravo da se otcepe od Jugoslavije, dok je Srbima uskraćeno pravo da se odvoje od Hrvatske, odnosno Bosne“. A britanski diplomata ser Ajvor Roberts, koji je tokom ambasadorovanja u Beogradu od 1994. do 1997. sledio vladajući međunarodni diskurs u odnosu na srpski narod, u razgovoru za „Politiku“, od 11. jula prošle godine, takođe kaže: „Kosovski Albanci ne mogu u UN, Srbija ne može da se odrekne 18 odsto teritorije, a BiH ne funkcioniše i nikome nije jasno zašto bi se nekim narodima bivše Jugoslavije dozvolio referendum za samoopredeljenje, dok je drugima to pravo uskraćeno“.

Dve decenije nakon međunarodnog priznanja središnje jugoslovenske republike kao države i tvrdoglavog insistiranja na njenom održanju kao geopolitičke nužnosti, svet izgleda napokon shvata da tu od samog početka nešto nije bilo kako treba i da je zato otpor na grbavom terenu praktično nesavladiv. Izvana su jenjale inicijative za novim Dejtonom, Dejtonom 2, ustavnim reformama, funkcionalnijom državom i slično, a iznutra ne samo da se raspada BiH nego i Federacija, i to opstrukcijom bošnjačke većine predvođene građanski orijentisanim SDP-om i njenim prozapadnim liderom. A u neobičnom zatišju oficijelnih zapadnih političkih inicijativa prema BiH, jedino odjekuju nezgrapno agresivne izjave Erdogana, Gula i Davutoglua o tome kako su Bosna i Bošnjaci jedino njihova legitimna briga. To što na otvorene turske pretenzije na BiH niko iz velikog sveta verbalno ne reaguje, ne znači da se odgovor ne priprema na drugom koloseku.

Već pomenuti ser Roberts, danas predsednik čuvenog Triniti koledža na Oksfordu, najavljuje konkretnu inicijativu koju nezvanično priprema sa lordom Ovenom, Karlom Biltom i Torvaldom Stoltenbergom. „Uskoro će se javno priznati da je region u ćorsokaku i da moramo da probamo nešto novo. To neće biti lako, ali nema nam druge nego da krenemo u drugom pravcu, uvažavajući interese svih strana.“ Kao finale dužih diplomatskih priprema iza scene, održala bi se „konferencija predstavnika pet bivših republika i pokrajine Kosovo i, uz prisustvo i garancije EU, Rusije i SAD, utvrdile funkcionalnije granice nezavisno od provizorija iz Jajca 43.“

Ne znam šta će na to naše nevoljne komšije i srpski autošovinisti, ali Ajvor Roberts je rekao da je već početkom 90-ih sve krenulo naopako „zbog neiskrene i neprincipijelne politike SAD“ i da je supersila „polupala lončiće“ i „pogubila svoj realni interes za dugoročnu stabilnost regiona“. Tako je otvoreno potvrdio ono što se odavno znalo, samo nije bilo zgodno da se kaže, da su Amerikanci uoči i tokom rata sabotirali mirovne napore Evropljana u BiH, ne mareći za hroničnu nestabilnost koju će proizvesti i u okruženju. Britanci nisu samo najbliži saveznici Sjedinjenih Država nego i, kao stari kolonijalni eksperti, njihovi glavni savetnici za politiku na Balkanu. Zato ne bi iznenadilo da kao rešenje beznadežno duge političke blokade u BiH (sa RS) i u Srbiji (sa KiM) kojoj se ne vidi kraj, prihvate predloženu izlaznu strategiju.

Jedino brine što je ser Ajvor za poređenje pomenuo Berlinski kongres. Nadati se da je prevideo nezgodnu asocijaciju: Austrougarska je tom prilikom dobila mandat da privremeno okupira i zavede red u BiH, a onda jednostrano odlučila da ostane i izvršila aneksiju. A na ovim prostorima istorija nekako ima sklonost da se ponavlja.

(Pressrs.ba)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *