SVE O NAPADU NA KURSKU OBLAST – ŠTA UKRAJINCI I ZAPAD OČEKUJU, A ŠTA MOGU DOBITI?

Tweet

Piše: Veliki Serž

U utorak 6. avgusta, rusko-ukrajinski rat zadesio je neočekivani preokret kada je otpočeo ukrajinski napad brigadnog ranga na Kursku oblast, odmah preko granice iz ukrajinskog Sumija. Odluka ukrajinske komande da svojevoljno otvori novi front u momentu kada njihova odbrana na kritičnim pravcima u Donbasu popušta, istovremeno je i agresivna i bremenita rizicima.

Senzacionalni spektakl ukrajinske ofanzive na predratnu Rusiju, u region koji je operativno udaljen od glavne ratne pozornice, gurnuo je publiku u pomamu, a većina komentatora i posmatrača izgleda da je pribežište momentalno pronašla u svojim osnovnim narativnim instinktima.

Ruski katastrofičari brzo su ocenili zbivanja kao katastrofalni neuspeh borbene gotovosti ruskog ministarstva odbrane, akceleracionisti su rastrubili da ruske crvene linije zapravo ne postoje, dok su trezveniji proukrajinski komentatori osudili operaciju kao rasipničku sporednu predstavu koja osuđuje donbasku liniju fronta na poraz.

Ljudi formiraju mišljenja veoma brzo u aktuelnom informacionom ekosistemu, a uzbuđenje ih često tera da odbace svaki privid opresa, bez obzira na bujicu dezinformacija i obmana koje obično prate takve događaje. Vredi međutim napomenuti da su svega dve nedelje prošle od početka ove operacije koju izgleda niko nije očekivao, pa stoga moramo da se pazimo samouverenosti i da pažljivo razlučimo ono što mislimo od onoga što znamo. S tim na umu, hajde da pažljivo razmotrimo ukrajinsku operaciju kakva sada jeste, te da pokušamo da iscrtamo ne samo njen strateški koncept nego i njene moguće trajektorije.

Ruševine u blizini Pokrovska, grada u Donbasu oko koga se vode intenzivne borbe, 7. januar 2024. (Foto: Oleksandr Ratushniak/Reuters)
Iznenadna i neočekivana erupcija borbi u Kurskoj oblasti rasplamsala je naravno komparacije sa bitkom za Kursk iz 1943. godine, koja se često pogrešno naziva „najvećom tenkovskom bitkom svih vremena“ (najveća tenkovska bitka zapravo se odigrala krajem juna 1941. kod Brodija-Dubna, prim. prev). Iz čitavog niza razloga, ta čuvena bitka je loš model za poređenje.

Nemačka operacija „Citadela“ bila je sputana i neambiciozna operacija protiv potpuno uzbunjene odbrane, a karakterisali su je manjak strateške maštovitosti i strateško iznenađenje. Aktuelni ukrajinski poduhvat može se svrstati na suprotan kraj spektra: veoma je maštovit, čak i opasno maštovit. Bez obzira na to, povratak nemačke vojne tehnike u rejon Kurska neizbežno zapanjuje. Trenutno bojište oko grada Sudže je upravo lokacija na kojoj su se 1943. godine sovjetske 38. i 40. armija grupisale za kontranapad na nemačku 4. armiju. Ruska jugozapadna stepa ponovo je okusila krv, a plodno zemljište zinulo je da prihvati mrtve.

„Operacija Krepost“

Pre nego što se upustimo u strateški koncept iza ukrajinske operacije u Kursku, hajde da najpre ukratko razmotrimo kako da je zovemo. Ponavljanje sintagme „kurska operacija Ukrajine“ brzo postaje zamorno i suvoparno, a naziv „Kursk“ ili „bitka za Kursk“ nije dobra opcija, ne samo zato što nameće konfuziju o tome da li govorimo o gradu Kursku ili široj oblasti oko njega, nego i zato što se već desila Bitka za Kursk. Stoga predlažem da ukrajinski napad prosto nazivamo „operacija Krepost“. Nemačka ofanziva prema Kursku 1943. nazvana je operacija „Citadela“, a „krepostь“ je slovenska reč za tvrđavu ili citadelu.

Ukrajina je tokom trajanja ovog rata uzastopno pravila upade preko ruske granice, što su uglavnom bili samoubilački juriši na Belgorodsku oblast, koji su se završavali katastrofalno. „Krepost“ se međutim izdvaja u odnosu na ove ranije epizode i to na nekoliko načina, od kojih je glavni upotreba regularnih brigada Oružanih snaga Ukrajine (OSU), umesto paravojnih projekata GUR (Glavni obaveštajni direktorat MO Ukrajine).

U prethodnim ekspedicijama ka Belgorodu, Ukrajinci su koristili providne iregularne formacije poput „Legije slobode Rusije“ i „Ruskog dobrovoljačkog korpusa“. To je tip jedinica koje mogu biti korisne u određenim kontekstima tako što pružaju državama mogućnost očuvanja fasade poricanja umešanosti. Dobar primer je to kako je Rusija 2014. godine upotrebila sopstvene specijalne jedinice bez oznaka kada je anektirala Krim.

Međutim, u vremenima aktivnog ratnog sukoba, ove paravojske pokazale su se kao izrazito traljave. Kako god „Legija slobode Rusije“ sebe naziva, očigledno se radi o jedinici koju je napravila ukrajinska vlada, opremila ukrajinskim oružjem i poslala da se bori u ratu za Ukrajinu. Šminka nikoga ne može da zavara, a apsurdi poput „Belgorodske Narodne Republike“ nisu postojali izvan par loših mimova na Tviteru.

Upadljivo je međutim da upad u Kursk nisu izvele jedinice koje se prerušavaju (ma koliko providno) u nezavisnu rusku paravojsku, nego ukrajinske snage koje tako i nastupaju, tj. regularne brigade ukrajinske kopnene vojske. Upućivanje snažnih jedinica OSU u kopnenu inkurziju u Rusiju, naročito tokom generalne operativne krize u Donbasu, predstavlja nešto sasvim drugačije od bacanja potrošnih paravojnih bataljona na Belgorod.

Ali zašto? Ono što je očigledno u vezi sa Kurskom je to koliko je udaljena ova kritična ratna pozornica. Centar gravitacije ovog sukoba su Donbas i ukrajinska linija odbrane koja se proteže oko gradova kao što su Pokrovsk, Konstantinovka, Kramatorsk i Slavjansk, sa krucijalnim bočnim osama duž „kopnenog mosta“ (misli se na južni pojas teritorije pod ruskom kontrolom koji povezuje Krim sa ruskim teritorijama u Donbasu, prim. prev) i linije reke Oskil na severu). Prostranstva Kurske oblasti gde Ukrajinci sada napadaju nalaze se preko 130 kilometara daleko od sekundarnih bitaka oko Harkova i više od 200 kilometara daleko od glavne ratne pozornice. Imajući u vidu obim ovog rata i tempo napredovanja, Kursk bi mogao da bude i na Mesecu.

Ukratko, ukrajinska operacija u Kursku ne nosi sa sobom mogućnost pružanja podrške drugim, kritičnim frontovima ovog rata, pa čak ni u najvelikodušnijoj paleti ishoda nema potencijal da iscedi direktan operativni uticaj na te frontove. Dakle, kada razmatramo strateški rezon iza „Kreposti“, najpre uviđamo da ona nema neposredan operativni uticaj na ostale frontove. Postoji lepeza drugih mogućnosti, koje ćemo sada pregledati i oceniti.

Atomski talac

Šezdeset kilometara od ukrajinske granice nalazi se mali grad Kurčatov (nazvan po Igoru Kurčatovu, ocu sovjetskog nuklearnog arsenala) i Kurska nuklearna elektrana. Blizina tako očigledno značajne – i potencijalno opasne – instalacije poprištu boja mnoge je navela da zaključe kako je sama nuklearna elektrana cilj „Kreposti“.

Ove teorije su veoma ograničene i neosnovane, a serviraju se kao da je elektrana deo nekakve igre šugica, pa Ukrajina može da „pobedi“ ako stigne do elektrane. Ovo nije očigledno na prvi pogled. Mnogo se govori o tome da će Ukrajina „zauzeti“ elektranu, ali onda ostaje pitanje: a šta će da radi s njom?

Deluje da je implikacija da će Ukrajina onda koristiti elektranu kao taoca, preteći sabotažom i iniciranjem nekakve radiološke katastrofe. Ovo je međutim istovremeno i nepraktično i malo verovatno. Elektrana „Kursk“ je trenutno u stanju tranzicije, pri čemu se njena četiri stara reaktora tipa RBMK (model sličan onome koji je korišćen u Černobilju) izbacuju iz upotrebe i zamenjuju novim reaktorima tipa VVER.

Elektranu karakterišu moderni štitovi, robusna izolaciona zgrada i drugi zaštitni mehanizmi. Štaviše, nuklearne elektrane ne eksplodiraju na način na koji se uglavnom strepi. Černobilj je, primera radi, iskusio parnu eksploziju usled određenih mana u konstrukciji koje ne postoje u danas operativnim elektranama. Ideja da bi ukrajinski vojnici prosto mogli da pritisnu gomilu prekidača i detoniraju elektranu poput nuklearne bombe nije realistična.

Moglo bi se reći da je teoretski moguće da bi Ukrajinci mogli da probaju da sa kolosalnom količinom eksploziva dignu u vazduh čitavu elektranu, čime bi razbacali radioaktivni materijal po atmosferi. Iako se ni najmanje ne divim kijevskom režimu, nije mi jasno zbog čega bi ukrajinska vlada želela da namerno izazove radiološku katastrofu koja bi ozračila ogroman deo njihove države, zajedno sa prostranstvima Centralne Evrope, naročito s obzirom na to da je region Kurska deo dnjeparskog basena.

Priča o elektrani zvuči zastrašujuće ali je na kraju previše fantazmagorična da bi se uzimala za ozbiljno. Ukrajina neće namerno izazvati radiološku katastrofu u blizini sopstvene granice, čime bi otrovali svoj glavni rečni basen i sebe pretvorili u najomraženijeg međunarodnog pariju ikada viđenog. Čak i u slučaju države koja je na koncu svojih strateških mogućnosti, teško je dati kredibilitet suludoj shemi u kojoj se kritični manevarski efektivi regularne vojske koriste za osvajanje protivničke nuklearne elektrane kako bi ona bila dignuta u vazduh.

Diverzioni front

Prema drugoj formulaciji, „Krepost“ je konstruisana kao pokušaj da se odvuku ruski resursi podalje od drugih, kritičnijih sektora fronta. Ideja „diverzije“ kao takve uvek je privlačna, do tačke u kojoj postaje nešto poput lajtmotiva, ali vredi ukazati šta to zapravo može da znači u kontekstu uzajamne geneze snaga u ovom ratu.

Ovde možemo da krenemo od apstraktnijeg problema: Ukrajina operiše sa ozbiljnim hendikepom u ukupnoj genezi resursa, što znači da će svako širenje fronta disproporcionalno opteretiti OSU. Proširenje fronta potpuno novom i strateški izolovanom osom borbe predstavlja razvoj događaja koji radi protiv one snage koja je malobrojnija. Zato smo 2022. godine, kao uvod u mobilizaciju, videli kako Rusi sažimaju front stotinama kilometara.

Ideja širenja fronta je porazna za Ukrajince: budući imaju manje brigada nego Rusi da pokriju preko 1000 kilometara fronta, upitno je koja se to armija „preusmerava“ na Kursk. Na primer, portparol 110. mehanizovane brigade (koja trenutno brani Pokrovsk) rekao je za Politiko da je „došlo do pogoršanja na našem delu fronta“ otkako je Ukrajina pokrenula „Krepost“, pošto im pristiže sve manje municije a Rusi nastavljaju da napadaju.

Međutim, konkretniji problem za Ukrajinu je to što su Rusi formirali potpuno novu Severnu grupu armija koja pokriva Belgorod, Kursk i Brjansk, a u procesu je podizanja još dve formacije ekvivalentne armijama (prema ukrajinskim procenama, ruska borbena grupa „Sever“ broji oko 50.000 vojnika, 360 tenkova, 860 oklopnih transportera, oko 1.000 komada artiljerije i oko 120 višecevnih raketnih lansera, prim. prev.).

Koliko god operacija „Krepost“ bila u stanju da nametne pregrupisavanje ruskih rezervi, to i dalje znači da će izvući snage koje su organski već pripadale severnim grupacijama, a ne ruske snage koje trenutno napadaju u Donbasu. Ukrajinski izvori već poprimaju turoban ton, ističući da nema slabljenja ruskih grupacija u Donbasu. Za sada identifikovane ruske jedinice koje se bore kod Kurska su praktično sve dovučene iz redova ove severne grupacije.

Štaviše, „Krepost“ je izgleda upadljivo razgolitila ukrajinsku snagu u Donbasu, istovremeno minimalno utičući na onu rusku. Skorašnji članak iz Ekonomista sadržao je intervjue sa nekolicinom ukrajinskih vojnika koji se bore oko Kurska, pri čemu su svi oni rekli da su njihove jedinice „umorne izvučene sa pritisnutih linija fronta na istoku, bez ikakvog prethodnog upozorenja“.

U članku se dalje citira izvor iz generalštaba OSU koji ističe da ruske jedinice koje intervenišu oko Kurska pristižu iz severne grupe armija, a ne iz Donbasa. Skorašnji članak iz Njujork tajmsa, koji je trijumfalno objavio premeštanje ruskih snaga, priznao je da ništa od ruskog kretanja ne utiče na Donbas, nego se koriste odmorne jednice sa dnjeparske ose.

A to je problem Ukrajine. U borbi sa neprijateljem koji uživa superiornost u genezi snaga, pokušaji da se borbe preusmere na kraju prete da se svedu na pokušaj šibicarenja. Rusija na liniji fronta ima snage ranga 50 divizija, nasuprot možda 33 ukrajinske, što je prednost koja će tvrdoglavo opstajati, bez obzira na to kako su one raspoređene na frontu. Otvaranje stotinak dodatnih kilometara fronta kod Kurska fundamentalno je kontradiktorno sa osnovnim interesima OSU, koji zavise od ekonomisanja sile i izbegavanja prenaprezanja.

Žeton za trampu

Postoji i linija mišljenja prema kojoj je „Krepost“ pokušaj da se ojačaju pozicije Ukrajine za pregovore sa Rusijom. Anonimni savetnik Zelenskog navodno je rekao Vašington postu da je cilj operacije zauzimanje ruske teritorije kako bi se posedovalo nešto za trampu u pregovorima. Ovo gledište je potom potvrdio i viši savetnik Mihailo Podoljak.

Ako ove tvrdnje uzmemo zdravo za gotovo, možda smo stigli do strateškog rezona iza „Kreposti“. Ako Ukrajina zaista namerava da okupira delove Kurske oblasti i potom ih trampi u zamenu za povratak predratnih ukrajinskih teritorija u Donbasu, onda moramo da postavimo očigledno pitanje: jesu li poludeli?

Takav plan momentalno bi se nasukao na dva nepremostiva problema. Prvi od njih je očigledno pogrešno ocenjena uzajamna vrednost žetona za trampu. Donbas, koji se nalazi u srcu ruskih vojnih ciljeva, predstavlja visoko urbanizovan region sa blizu sedam miliona žitelja, koji – zajedno sa Zaporožjem i Hersonom koje je Rusija takođe anektirala, formira kritičnu stratešku vezu sa Krimom i pruža Rusiji kontrolu nad Azovskim morem i dobrim delom crnomorskog primorja. Ideja da će Kremlj razmišljati o odstupanju od svojih ciljeva prosto kako bi bez prolivene krvi vratio par malih naselja jugozapadno od Kurska je, ukratko, suluda. Bio bi to, po mudrim rečima predsednika Trampa, „najgori trgovinski sporazum u istoriji trgovinskih sporazuma“.

Ako je Ukrajina mislila da će zauzimanje ruskih teritorija učiniti Moskvu sklonijom mirovnim pregovorima, opasno se preračunala. Kremlj je odgovorio proglašavanjem antiterorističke operacije u Kurskoj, Brijanskoj i Belgorodskoj oblasti, a Putin je – daleko od poniženosti ili straha – projektovao bes i prkos, pri čemu su zvaničnici Ministarstva spoljnih poslova Rusije ukazali da kurska operacija gasi mogućnost pregovora.

Drugi problem u držanju kurskih teritorija za trampu je u tome što, jelte, morate da ih držite. Kao što ćemo videti u nastavku teksta, ovo će biti jako teško za OSU. Uspeli su da ostvare strateško iznenađenje i naprave skroman prodor u Kursk, ali postoji niz kinetičkih faktora koji čine malo verovatnim da će uspeti da zadrže osvojeno. Kako bi nešto bilo upotrebljivo za trampu morate ga posedovati, što će dakle primoravati Ukrajinu da posvećuje snage kurskom frontu neograničeno, sve do gorkog kraja.

Konačno, stižemo i do nebuloznije opcije: da je „Krepost“ bila osmišljena prosto da se napravi skandal i osramoti Kremlj. Ovo je svakako senzacionalizovano rešenje kojem se priklanja dobar deo komentatorskog miljea, uz podosta zlobnog seirenja nad promenom ratne sreće i spektakularnim preokretom u kojem Ukrajina vrši invaziju na Rusiju.

Naravno, ovo ima dobar odjek u inostranoj javnosti, ali na kraju krajeva to i nije naročito bitno. Nema dokaza da se kontrola Kremlja nad sukobom ili posvećenost ruskog društva pobedi ljuljaju. U ovom ratu smo videli dugačak niz nominalnih ruskih „sramoćenja“, od povlačenja iz Harkova i Hersona 2022. godine, preko ukrajinskih vazdušnih napada na Sevastopolj i terorističkih napada dronovima duboko unutar Rusije, pa sve do bizarne pobune privatne vojne kompanije (PVK) „Vagner“.

Ništa od ovoga nije promenilo centralni cilj Kremlja u ovom ratu, a to je osvajanje Donbasa i postepeno iscrpljivanje vojnih resursa Ukrajine. Da li su OSU bacile borbenu grupaciju iz svoje osipajuće strateške rezerve u Kursku oblast samo da bi skandalom osramotili Putina? Moguće je. Da li je to bitno? Teško.

Veoma je rasprostranjeno, naročito na društvenim mrežama, prepuštanje oduševljenju zbog velikog preokreta u kojem Ukrajina oslobađa Rusiju, a vesti sa bojišta često prave reference na to kako OSU „oslobađaju“ Kursku oblast. Ovo je, dabome, veoma detinjasto i besmisleno. Jednom kada se odmaknete od spektakla, čitav poduhvat deluje očigledno odvojen od šire logike rata u Ukrajini. Nikako nije jasno u kakvoj je korelaciji okupacija uskog komadića ruskog prostranstva sa samoproklamovanim ratnim ciljevima Ukrajine o obnovi granica iz 1991. godine, niti kako širenje fronta može da pomogne u postizanju sporazumnog poravnanja, pa ni kako bi malena Sudža mogla da se trampi za donbasko tranzitno čvorište Pokrovsk.

Konačno, moramo priznati da je „Krepost“ veoma čudan vojni događaj: jedna već nadmašena snaga, koja se ulubljuje pod pritiskom iscrpljujućeg 700 kilometara dugačkog fronta, svojevoljno je otvorila novu, nezavisnu osu borbi za koju nema mogućnosti da je operativno sinergizuje sa kritičnom ratnom pozornicom.

Postoji doza zadovoljstva povodom prebacivanja rata na teritoriju Rusije i brukanja Kremlja. Možda se Kijev nada da će prostim izazivanjem nereda navući rusku vojsku da načini grešku premeštanja snaga sa njihovih pozicija, ali kurska osa do sada nije umanjila rusku snagu na drugim pozornicama. Možda zaista veruju da mogu da zauzmu dovoljno teritorije za trampu, no kako bi mogli da se trampe moraće i da je zadrže. Ili prosto gube rat, pa očaj rađa čudne ideje.

Istorija će verovatno zaključiti da je „Krepost“ bila maštovit, ali na koncu nategnut gambit. Sirova matematika sa terena pokazuje da postojeća trajektorija rata jednostavno ne ide u prilog Ukrajini. Ruski napredak duž linije kontakta na istoku postepen je i neumoljiv čitavog proleća i leta, a razorni neuspeh Ukrajine u kontraofanzivi iz 2023. godine pokazao je da zaletanje u uzbunjene i ukopane ruske linije odbrane nije dobar odgovor. Suočena sa perspektivom sporog gušenja na istoku, Ukrajina je pokušala da otključa front i nametne više kinetički i otvoren tempo.

Na terenu

Najveći problem sa onim atraktivnijim i eksplozivnijim teorijama o operaciji „Krepost“ veoma je jednostavan: rezultati na terenu nisu naročito dobri. Napad je bio ograničenog obima i suzdržan, ali su šok i iznenađenje usled operacije omogućili da se narativ otme kontroli, kako u redovima razdraganih ukrajinskih pristalica, tako i kod uobičajenih katastrofičara iz orbite Kremlja, koji plačući iščekuju ruski poraz već godinama.

Hajde da krenemo od kratkog pregleda „Kreposti“, angažovanih jedinica i stanja napredovanja. Valjalo bi da počnemo sa napomenama o sastavu ukrajinskih udarnih grupacija i onome šta nam to govori o stanju OSU.

Vrlo brzo po otpočinjanju „Kreposti“, ukrajinski borbeni raspored počeo je da se pretvara u zbrkani haos. Osnovni problem, najelementarnije objašnjeno, je u tome što je u operaciji učestvovalo previše brigada. Trenutno je tu, ni manje ni više nego pet mehanizovanih brigada (22, 54, 61, 88. i 116.), brigada teritorijalne odbrane (103), dve vazduhoplovne jurišne brigade (80. i 82.) i niz pridruženih bataljona – sve zajedno tuce brigada. Međutim, vrlo je jasno da na ovom sektoru fronta nema zaista 12 brigada (što bi bilo oko 30.000 ljudi), tako da je pred nama zagonetka.

Misteriozni borbeni raspored postaje još zamršemniji ako se uzme u obzir neverovatna šarolikost vozila koja su uočena (i uništena) oko Kurska. Lista uključuje najmanje sledeća sredstva:

KrAZ Cougar
Senator
Oshkosh M-ATV
Kozak-2
Bushmaster
Maxxpro MRAP
Stryker
BTR-60M
BTR 70/80
VAB
Marder 1A3
T-64
BAT-2
BREM-1
Ural 4320
AHS Krab
Buk
M777
Grad
2S1 Gvodzika
2k22 Tunguska
2S7 Pion
M88AS2 Hercules
BMP1
PT-91
BTR-4E
MTLB
Dugačka lista. Ali šta ona znači?

Postoji diskrepanca između broja brigada i različitih tipova identifikovanih vozila kod Kurska sa jedne strane i realne veličine grupacije OSU sa druge strane. To nam govori da su Ukrajinci obrstili vozne parkove niza različitih brigada i koncentrisali ih u formi jurišnog paketa za napad na Kursk, umesto da u borbu razmeste realne brigade.

Situacija jako asocira na nemačku praksu formiranja „Kampfgruppen“ (nem. „borbene grupe“) tokom Drugog svetskog rata. Kako je Vermaht postajao sve više razvučen, nemački komandanti stekli su naviku da formiraju improvizovane formacije sačinjene od manjih jedinica izvučenih sa prve linije po potrebi: uzmete pešadijski bataljon iz ove divizije, maznete tuce pancera iz one divizije, stavite pod komandu bateriju onog puka i voila: imate kampf-grupu.

U obimnoj masi literature o Drugom svetskom ratu, model kampf-grupa često se uzima kao dokaz fantastične improvizatorske moći Nemačke, te sposobnosti njihovih hladnokrvnih komandanata da skrpe borbenu moć od iscrpljenih resursa. Tu ima neke istine, ali izostavlja se glavni aspekt: kampf-grupe su ušle u modu tek pred kraj rata kada je Nemačka gubila, a njihov standardni borbeni raspored postajao pocepan. Mućkanje mutant formacija može da vam pomogne da odložite katastrofu, ali to nije bolja opcija od razmeštanja organskih, celovitih brigada.

Izgleda da kod Kurska imamo ukrajinsku kampf-grupu, sa elementima niza različitih brigada – koje sa sobom nose čitav sajam raznih vozila – formirajući grupaciju koja verovatno ne broji više od 7-8 hiljada ljudi. Osim napretka koji su ove snage uspele da ostvare oko Kurska, ovo ne ukazuje ni na šta dobro o stanju OSU. Kako bi pokrenuli ovu ofanzivu morali su da skinu jedinice koje su već bile u aktivnim borbama u Donbasu, a onda ih rapidno dopreme do Sumija radi akumulacije improvizovane udarne grupe. To je skrpljena grupacija jedne skrpljene vojske.

U svakom slučaju, osnovni oblik ukrajinske ofanzive prilično je jasan. Mehanizovani elementi (uključujući mehanizovane i vazduhoplovne jurišne brigade) čine kritične manevarske efektive, dok jedinice teritorijalne odbrane iz 103. brigade pružaju obezbeđenje na severozapadnom boku grupacije.

Ukrajinska grupacija uspela je da ostvari nešto približno totalnom iznenađenju – što je činjenica koja mnoge čudi, s obzirom na sveprisutnost ruskih izviđačkih dronova na bojištima poput Donbasa. U stvari, teren ovde donosi veliku korist Ukrajini. Ukrajinska strana granice na osi Sumi-Kursk pokrivena je gustim šumama koje su Ukrajincima pružile retku priliku da prikriju razmeštanje svojih snaga, pri čemu prisustvo grada Sumija na svega 30 kilometara od granice daje potpornu bazu.

Situacija je veoma slična harkovskoj operaciji Ukrajine iz 2022. godine (što je najimpresivnije dostignuće OSU u ovom ratu), gde su grad Harkov i pojas šuma oko njega pružili priliku za neprimetno razmeštanje snaga. Ovakve prilike ne postoje na ravnom, pretežno bezdrvnom ukrajinskom jugu gde je ukrajinska ofanziva iz 2023. godine bila snažno nadzirana i bombardovana na prilazima.

U svakom slučaju, kako je strateško iznenađenje ostvareno, ukrajinske snage uspele su da zaskoče tananu rusku odbranu i probiju granicu u početnim satima bitke. Ruske odbrane u ovim regionima uglavnom se sastoje od rovova i minskih polja i ne karakterišu ih dobro pripremljeni vatreni položaji. Priroda ovih barijera ukazuje da su Rusi bili primarno usredsređeni na sprečavanje i usporavanje diverzantskih racija, a ne na odbranu od pravog napada.

Na početku su elementi 88. brigade uspeli da prikuju rusku streljačku četu lociranu na graničnom prelazu i zarobe veći broj njenih pripoadnika. Sada već čuvene fotografije koje kruže internetom prikazujući više desetina opkoljenih Rusa potiču baš sa ovog graničnog prelaza, lociranog direktno na državnoj granici.

Dvostruki efekat strateškog iznenađenja, zajedno sa slikama velike grupe zarobljenog ruskog osoblja, omogućio je narativu o napadu da probije sve barijere. U narednim danima počeo je da kruži sijaset dezinformacija, implicirajući da su Ukrajinci zauzeli grad Sudžu, nekih osam kilometara od granice.

U stvari, brzo je postalo jasno da je ukrajinsko napredovanje ka Sudži već počelo da posustaje srazmerno rapidnom pristizanju ruskih pojačanja u zonu. Ukrajinske snage su veći deo 7. i 8. avgusta provele konsolidujući pozicije severno od Sudže i pokušavajući da okruže grad, koji se nalazi na dnu doline. Na kraju su zauzeli grad, ali odlaganje ih je koštalo dragocenih dana, omogućivši Rusima da ubace pojačanja na front.

Početni dani operacije bili su veoma teški za razumevanje, uglavnom zato što su Ukrajinci gurali motorizovane kolone duž puteva što su dalje mogli, što je dovelo do naduvanih tvrdnji o dubini ukrajinskog prodora.

Sada je postalo jasno da je inicijalni ukrajinski prodor zavisio od njihove mobilnosti i strateškog iznenađenja, no oba ova faktora bila su iscrpljena otprilike petog dana operacije. Do petka 9. avgusta ukrajinski prodori uglavnom su zaustavljeni, pošto su Rusi uspostavili efektne zaprečne položaje, uključujući gradove Korenevo i Bolšoe Soldatskoe.

Za mnoge od najdaljih ukrajinskih penetracija ispostavilo se da su izolovane mehanizovavne kolone koje su prosto vozile što su dalje mogle pre nego što su se okrenule nazad ili uletele u zasede, pa su tako Ukrajinci stigli do nekoliko pozicija koje zapravo nikada i nisu kontrolisali.

Ograničeni prodor

Kada se sve sabere dobijamo prilično ograničen i skroman ukrajinski prodor na rusku teritoriju, koji se proteže od prilaza Korenovu (koje je i dalje čvrsto u ruskim rukama) na zapadu do Plekova na istoku, što je raspon od svega 40 kilometara (25 milja). Sudža je pod ukrajinskom okupacijom, ali se njihove pozicije ne protežu mnogo dalje od toga: ukupna dubina penetracije je nekih 35 kilometara na najdaljoj tački.

Zauzevši Sudžu, ali ne uspevši da se probije po bilo kojoj od glavnih osa iz te oblasti, Ukrajina se suočava sa veoma neprijatnom taktičkom realnošću. Njihov kratki treptaj otvorene i mobilne operacije se rasuo, a Kursk prerasta u pravi novi front, sa svim pratećim teškoćama. Pod okupacijom drže skromnu izbočinu u Rusiji, sa gradom Sudžom (od nekih 6.000 stanovnika) u njenom središtu.

Kako je napredovanje zaustavljeno, OSU trenutno radi na konsolidaciji izbočine i širenju njenih bokova. Fokalna tačka aktuelnog momenta izgleda da je kod unutrašnje okuke reke Sejm, koja teče duž granice, a potom nekih 12 kilometara unutar Rusije. Ukrajinci su nedavno napali nekoliko mostova preko Sejma sa namerom da izoluju južni bok. Ukoliko njihov kopneni prodor može da izbije na Sejm južno od Korenova (kroz front koji trenutno brani ruska 155. brigada mornaričke pešadije), imaju dobre šanse da odseku i osvoje južnu obalu Sejma, uključujući sela Tektino i Gluškovo.

Sve ovo je interesantno u kontekstu taktičkih beleški, ali nema mnogo uticaja na dva važna strateška pitanja za Ukrajinu: pre svega, vredi li njihov operativni uspeh kod Kurska trampe u Donbasu, kao i da li su njihovi dobici vredni gubitaka koje trpe. Odgovorićemo najpre na drugo pitanje.

Osnovni problem za Ukrajince je, taktički govoreći, u tome što ih borbe kod Kurska veoma izlažu ruskim udarnim sistemima, iz niza razloga. Ukrajinski položaj oko Sudže prostire se kroz komunikaciono nerazvijen region, koji sa pozadinom sa ukrajinske strane granice povezuje svega nekolicina izloženih puteva koji ne pružaju zaklon. To čini ukrajinski logistički rep visoko ranjivim na napade „lancetima“ i FPV dronovima. Štaviše, pokušaji da se pravilno podrži napad zahtevaju od OSU da dragocene efektive izvuče blizu granice, izlažući ih napadima.

Ukrajinski napad na mostove preko Sejma je dobar primer. U teoriji, rušenje mostova i zauzimanje južne obale Sejma ima smisla u cilju obezbeđivanja zapadnog boka pozicija oko Sudže, no napadi na mostove uključivali su izvlačenje dragocenih lansera HIMARS napred, pa su ih ruski sistemi detektovali i uništili.

Pružanje protivvazduhoplovne odbrane ukrajinskoj izbočini verovatno će biti podjednako skupo, pošto će podrazumevati parkiranje sve malobrojnijih PVO efektiva OSU bliže ruskoj granici. Već smo videli kako Rusi izvlače korist iz toga, kada je uspešno pogođen sistem IRIS-T koji su obezbedili Evropljani.

Otvarajući front u samoj Rusiji, Ukrajinci su svojevoljno prihvatili da imaju dugačak i izložen logistički rep, boreći se u senci činjenice da Rusi ovde imaju dobru bazu materijalnu podršku. Rezultati su uglavnom bili katastrofalni do sada. Do sada je registrovano je i geolocirano ukupno 96 udara po ukrajinskim vozilima i položajima oko Kurska, a ukrajinski gubici u vozilima srazmerni su početnim nedeljama ukrajinske ofanzive na Robotnoe prošlog leta.

Za razliku od Robotnog međutim, na ovoj osi napredovanja ne postoji ni teorijska šansa za nanošenje teških gubitaka Rusiji. Čak i velikodušne prognoze narednih nedelja stavljaju Ukrajinu u ćorsokaku kod Kurska. Pretpostavimo da će se probiti do Sejma i naterati Ruse da napuste njegovu južnu obalu, zauzeti Korenovo i prokrčiti front od 120 kilometara kod Kurska – šta onda? Je li ovo vredno trampe za aglomeraciju Toreck-Njujork (Njujork je naselje pored Torecka, prim. prev.) ili Pokrovsk gde ruska vojska nastavlja da se postepeno probija?

„Krepost“ stoga preti da se pretvori u još jedan Volčansk ili Krinki – izolovanu rupu iscrpljivanja odvojenu od krucijalne osovine rata. Kontrola nad Sudžom ne nudi nikakvu prednost nad sposobnošću Rusije da održi borbu u Donbasu i oko Harkova, ali stvara još jedan vakuum koji će usisavati dragocene ukrajinske resurse, udarajući glavom o stazu koja ne vodi nikuda. Da ste pre mesec dana tvrdili da će Rusi naći način da odvuku i prikuju manevarske elemente čak pet ukrajinskih mehanizovanih brigada, zajedno sa nizom raštrkanih elemenata podrške, ovo bi se tretiralo kao korak koji ide u prilog Rusima. Međutim upravo je to ono što su OSU svojevoljno učinile sa Krepošću.

„Krepost“ na kraju reflektuje rastuću ukrajinsku frustriranost trajektorijom rata na istoku, gde se OSU umaraju od industrijskog rvanja sa većim i snažnijim susedom. Gurajući tajno okupljen mehanizovani paket na slabo branjen i ranije miran sektor fronta, na kratko su uspeli da obnove mobilne operacije, ali je prostor za mobilnost bio premali, a dobici previše skromni. Sada je postalo jasno da je odluka da se snage preusmere na Kursk podrila već krhku odbranu Donbasa. Ukrajina drži Sudžu i vrlo je moguće da će očistiti južnu obalu Sejma, ali ako se to desi po cenu Pokrovska i Torecka, biće to trampa sa kojom će Rusija biti zadovoljna.

OSU troši brižljivo čuvane i skromne resurse na jurnjavu za operativno beznačajnim ciljevima. Ushićenje prebacivanjem borbi na teritoriju Rusije i preuzimanjem inicijative svakako čini čuda za borbeni moral i pravi spektakl za zapadnjačke pomagače, ali efekat je kratkog veka: kao kada bankrotirani čovek prokocka poslednji dolar zarad momenta uzbuđenja pred šansom.

* Veliki Serž je pseudonim ruskog vojnog blogera i strunjaka za vojnu istoriju

(substack.com)

Tweet