SVEDOČENJE DOBROVOLJACA DONBASA: Oružje u ruke smo uzeli da bi branili svoj pravoslavni narod od fašista?

SVEDOČENJE DOBROVOLJACA DONBASA: Oružje u ruke smo uzeli da bi branili svoj pravoslavni narod od fašista?

12 avgusta 2014

UKRAINE-UNREST-RUSSIA-CRISIS-SLAVYANSKBataljon poznat kao „Priviđenje“. Nema ih mnogo, ali su svi spremni da idu do kraja. Vladimir Stepanov, pomoćnik komandanta bataljona „Priviđenje“ Luganske Narodne Republike, priča za RIA „Novosti“ za šta se bore dobrovoljci Donbasa, koje oružje koriste i kakav je borbeni duh i odnos snaga na frontu.

Ko se prijavljuje kod vas u dobrovoljce?

Većina dobrovoljaca su ljudi iz ovih krajeva. Ima ih i iz Odese, Harkova, Hersona, Nikolajeva… U našem bataljonu je mnogo rudara, radnika iz preduzeća, a ima dosta i preduzimača koji su zbog rata ostali bez svog malog biznisa. Mnogo je mladih do 35 godina koji se nisu vezali za „pepsi kulturu“, nego ratuju za svoju zemlju. Mnogi od njih uopšte nisu bili u armiji. Svojevremeno su izbegli služenje vojnog roka, ali su se sada sami prijavili kao dobrovoljci.

Ja sam uzeo oružje u ruke da bih zaustavio fašiste. Ratujem za svoj narod, za svoju zemlju, za svoj jezik i veru. Naš najmlađi borac ima 21 godinu, a najstariji preko 60. Kod nas služe dva starca sa vojničkom izdržljivošću, obojica su okretni i vešti, a po profesiji su rudari. Ne samo da su odlični u borbi, nego još i obučavaju nove dobrovoljce.

Koliko je potrebno vremena da se od dobrovoljca sa miroljubivom profesijom stvori borac?

Nove borce obučavaju bivši ukrajinski vojnici koji su prešli na stranu dobrovoljaca. Nema se vremena za dužu obuku. Oko četiri dana traje obuka za pucanje iz automata, mitraljeza i minobacača, a nedelju dana za snajperistu. Novajlije se ne šalju tamo gde je „gusto“. I inače se trudimo da nikada ne bude „gusto“.

Kakav je u ovom trenutku odnos snaga ukrajinske vojske i dobrovoljaca?

Mi sada imamo streljačko oružje različitih vrsta, imamo minobacače i bacače granata, a teško naoružanje nemamo. Imamo malo oklopne tehnike, i sve su to naši ratni trofeji. Imamo još i takozvane „patke“, tj. amfibije na koje smo montirali mitraljeze velikog kalibra. Ukrajinske trupe su na desetine puta jače od nas po opremi, tehnici i brojnom stanju, a u vazduhu imaju apsolutnu dominaciju. Međutim, u borbama su njihovi gubici negde oko pet puta veći od naših. Pored toga, nama meštani pružaju ogromnu pomoć. Da nije njihove podrške, mi se ne bismo mogli dugo suprotstavljati neuporedivo jačem neprijatelju.

Šta je to što donosi pobedu dobrovoljačkim snagama?

Naš borbeni duh je jači. Mi se borimo na svojoj zemlji. Famozni pripadnici Nacionalne garde bore se „za ideju“ i izbegavaju direktan okršaj. Beže čim udariš po njima. Beže i od borbe prsa u prsa. Znaju da ih ovde ne čeka topao prijem. A mi znamo da Nacionalna garda ide iza redovne vojske i strelja one koji se povlače. Znamo i za ubijanje porodica dobrovoljaca i onih koji su ih podržavali. To je bilo u naselju Sčastje (rus. „sčastьe“ – sreća), koje bi već trebalo preimenovati u „Nesčastje“, zatim u Slavjansku i drugim naseljenim mestima u koja je ušla Nacionalna garda. Uzgred, niko ne zna šta se sada dešava u Slavjansku. Veze su prekinute, grad je blokiran, stižu samo sporadične vesti o represijama i filtracionim logorima okruženim bodljikavom žicom. Na našim stražarskim mestima još uvek piše „Pamtimo Odesu“. Rudari su i u mirno vreme svaki dan gledali smrti u oči, tako da straha nema.

Da li vas svi meštani podržavaju?

Naravno, ima i onih koji nešto prigovaraju, ali takvih je malo. Njih niko ne dira. Pojedinci se ponašaju kao da nije rat. Na primer, tenkovi otvaraju vatru, svuda unaokolo eksplozije, a oni rade u bašti. Ili, recimo, minobacači gađaju naselje, a meštanin na mopedu ide u pravcu odakle dolaze projektili. Mi ga zaustavimo i kažemo mu da je opasno, a on neće ni da čuje, kaže: „Moram da nahranim prase“.

Ima i onih koji se sklanjaju „dok ne prođe rat“. Jedan broj veoma sposobnih muškaraca otišao je u izbeglištvo, u Rusiju. Mnogi od njih za ovih pola godine nisu našli posao, niti misle da ga traže. Šta će im? U privremenim izbegličkim kampovima u Rostovskoj Oblasti besplatno dobijaju hranu i piće, čak i nešto novca. Takvi se sigurno neće prijaviti kao dobrovoljci. I kod nas je bilo onih kojima je svejedno, ali su svi otišli kud koji. Ostali su uglavnom ljudi koji su spremni da idu do kraja.

Mnogi dobrovoljci kažu da se protiv njih bore strani najamnici. Da li je to istina?

Najamnici sa Zapada se čak više i ne skrivaju. Ja, na primer, znam da su Poljaci došli da ratuju protiv dobrovoljaca. Oni idu u borbu sa svojom tehnikom, avionima i tenkovima, i sa svojim posadama. Danas se Kijevu isporučuje tehnika iz zemalja Istočne Evrope. Zato oni stalno šalju protiv nas novu oklopnu tehniku, iako smo im uništili ogroman broj borbenih vozila.

Evo kako oni ratuju protiv nas: najpre se ukopaju, a zatim haubicama i sistemom plotunske vatre „Grad“ gađaju sektor na kome su pomoću bespilotnih letelica primetili dobrovoljačke snage. Posle toga „čiste teren“ uz pomnoć snaga „Desnog sektora“. Međutim, u trenutku kada oni počnu da gađaju u tim sektorima već odavno nema dobrovoljaca. A kad istroše municiju, onda kreće u akciju naš bataljon.

Sada neprijatelj uči da primenjuje različite vrste naoružanja. Na početku rata još uvek nije bilo kasetnih i fosfornih bombi. Njih su kasnije počeli da primenjuju. Ukrajinska armija i oni koji je podržavaju sada na dobrovoljcima uvežbavaju napad na Krim. Tehnika kojom ratuju protiv nas koristiće se na Krimu. Sve ide u tom pravcu. Nisu uspeli da uvuku Rusiju u rat u Donbasu, a to znači da će se potruditi da to učine napadom na poluostrvo.

Ima li mnogo dobrovoljaca iz Rusije?

U poslednje vreme iz Rusije pristiže sve više dobrovoljaca, iako se ovde ne dele plate, samo se prima pomoć od sponzora i humanitarna pomoć. Ljudi vide da nam je teško. Dolaze praktično iz svih regiona, većinom oni koji imaju rođake na jugoistoku Ukrajine. Posebno je mnogo dobrovoljaca iz Rostovske Oblasti. Oni ovde imaju najviše rodbine.

U bataljon dolaze čak iz Sibira, sa Altaja… Dolaze nam razni ljudi, uglavnom bez vojnog iskustva. Jedan od najboljih istrebljivača tenkova došao je iz Belgorodske Oblasti. On izvrsno ratuje, i to ne za ordenje ili novac. On smatra da mu se isto hvata, jer će, kaže, posle Donbasa oni svakako krenuti na nas. Imamo dva vozača i jednog šumara sa Altaja. Imamo i dva studenta, jedan je iz Peterburga, a drugi iz Kurska.

Pomaže li vam Rusija?

Nažalost, humanitarna pomoć stiže samo delimično. Što se tiče jedinica iz Rusije, mi ih ne zovemo i ne očekujemo ih. Ali situacija je sada stvarno teška, tako da je potrebna svaka pomoć.

U Rusiji se operišu pojedini ranjeni ukrajinski vojnici. Da li se slična pomoć ukazuje dobrovoljcima?

Našim ranjenicima nije obezbeđeno takvo lečenje u Rusiji. Evo nedavno su u Donjeck (Ukrajina) dovezeni naši teški ranjenici, i ostavljeni su u bolnici gde se ne vrše komplikovane operacije, jer nema hirurga i potrebnih lekova. Jedan od tih ranjenika telefonirao je komandantu bataljona (slučajno je kod sebe imao telefon) i tek posle lične intervencije komandanta prevezeni su u Rostov na Donu (Rusija) i hitno operisani. Dvojica nisu preživela, jer im lekarska pomoć nije pružena na vreme. Ali zato leče članove kaznenih odreda. Zašto to rade? Ti ljudi će se vratiti i opet će uzeti oružje i krenuti na nas. U protivnom ih tamo čeka zatvor ili streljanje. Dobrovoljce možemo da pošaljemo samo privatnim kanalima, uz pomoć sponzora. Tako smo komandanta bataljona odvezli u Peterburg na operaciju, za šta dugujemo zahvalnost jednom meštaninu, predsedniku lokalnog odeljenja Udruženja dobrovoljaca za pomoć armiji, avijaciji i floti.

Odavno se postavlja pitanje zašto se puštaju pripadnici Nacionalne garde koji beže iz obruča na rusku teritoriju? Prema našim saznanjima, oni sakriju oružje u skrovište pre nego što izađu iz obruča, da bi se vratili po njega ukoliko im pođe za rukom da potisnu dobrovoljce iz sektora u kome je Nacionalna garda bila opkoljena. Drugim rečima, ispada da se oni jednostavno vrate iz Rusije, pregrupišu se i opet odlaze da ratuju.

Sa druge strane, dobrovoljci na jugoistoku sa svojim ukrajinskim pasošima i dalje su „narod-priviđenje“. Kijev ih tretira kao teroriste, a Rusija kao strance. Ko će se pobrinuti o njima i o njihovim porodicama?

Može li se sada zaustaviti rat na jugoistoku Ukrajine?

Ne. Čak i ako nam sada pođe za rukom da sklopimo nekakav mirovni sporazum, svejedno to neće dugo trajati, jer se fašisti neće zaustaviti. Za godinu dana će biti još gore, s obzirom da će se oni bolje obučiti i bolje naoružati, uz pomoć Evrope i SAD. Nacisti u Zapadnoj Ukrajini nisu pali sa neba, oni su dvadeset godina tako „vaspitavani“. Mi i naše porodice smo u njihovim očima osuđeni na smrt. Zbog toga fašiste treba terati odavde.

(RIA Novosti, Ruska reč)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *