Svet kontroliše Banka federalnih rezervi SAD

Tweet

Piše: Valentin Katasonov

U članku „Šta se krije iza informacionih napada na FRS“ već sam imao priliku da pišem o istraživanju grupe naučnika Švajcarskog federalnog tehnološkog instituta (ŠFTI) iz Ciriha. Rezultati istraživanja su objavljeni sredinom 2011.godine i svetski mediji su ih objavili kao senzaciju godine. Od tada se mnogi autori, među njima i „informacioni partizani“, uporno pozivaju na rad Švajcaraca.

Konkretno, podatke, objavljene u tom istraživanju, koristi i Dejvid Vilkok u njegovoj „Finansijskoj tiraniji“. Aktivisti pokreta „Okupiraj Volstrit“ su takođe primili na znanje izvode švajcarske grupe (pozivi preko plakata, letaka, brošura)…

Otkriće „jedra“ svetske ekonomije

Švajcarski naučnici su postavili zadatak da istraže pojedinačne elemente svetske ekonomije, da pronađu vertikalne i horizontalne veze između kompanija, da odgovore na pitanje da li svetska ekonomija ima „kristalno jedro“ ili predstavlja amorfnu masu.

Glavno, na šta su Švajcarci obratili pažnju – to je učestvovanje jedne kompanije u kapitalu drugih kompanija. Kompjuterski su obradili veliku masu informacija koje su se odnosile na 37 miliona kompanija i investitora iz čitavog sveta, a koja se nalazi u bazi podataka Orbis 2007. Posle grube, preliminarne „eliminacije“ čitave mase kompanija prečišćavanjem, ostala je grupa od 43 hiljade transnacionalnih korporacija (TNK). Nastavljajući sve dublju analizu, naučnici su izdvojili „jedro“ od 1318 kompanija na koje je išlo oko 20% svih prodaja svih kompanija koje su se nalazile u bazi podataka. Istraživanja se na tome nisu zaustavila. Ispostavilo se da svaka kompanija koja se nalazila u navedenom „jedru“ učestvuje u kapitalu još 20 kompanija (u proseku). Tako „jedro“ kontroliše proizvodnju za , sve u svemu, približno 60% svetskog BDP-a.

Švajcarci su rizikovali da zamahnu još dublje. Tako su unutar velikog „jedra“ (1318 kompanija) otkrili i još jedno malo „jedro“, koje se sastoji od ukupno 147 TNK. O tom malom „jedru“ Švajcarci nisu pružili baš mnogo informacija.

Prvo, tih 147 kompanija su među sobom vrlo tesno povezane uzajamnim učestvovanjem u kapitalu.

Drugo, veliki deo malog „jedra“ (75%) predstavljaju banke, osiguravajuća društva i finansijske kompanije. Na spisku malog „jedra“ prva je banka Barclays, a među prvima su i Barclays Bank, JP Morgan Chase, UBS AG, Merrill Lynch, Deutsche Bank, Goldman Sachs i dr. (istraživanje se odnosi na 2007.godinu, tj. pre finansijske krize).

Treće, prema proceni Švajcaraca, „malo jedro“ kontroliše 40% svetskih aktiva, od čega 90% aktiva bankarskog sektora.

„Informacioni partizani“ smatraju da rad švajcarskih naučnika potpuno potvrđuje zaključak o postojanju uske grupe ljudi koja kontroliše svetsku ekonomiju, finansije, politiku. Takođe, upravo „malo jedro“ koje sačinjava 147 kompanija (tačnije – njihove gazde) predstavlja onu „grupu zaverenika“ protiv koje se „informacioni partizani“ bore. Tačnije, prema njihovom mišljenju, tu grupu ne treba nazivati „malo jedro“ već supersubjekat koji u globalnim razmerama upravlja ekonomijom, finansijama i politikom. „Malo jedro“ su počeli da nazivaju i Komitet 147 – po analogiji sa Komitetom 300 Džona Kolmana.

Pojednostavljeni pogled na svetsku ekonomiju

Treba reći da su se švajcarski naučnici, pošto su objavili takvu senzacionalnu „novost“ malo uplašili. I, kao da su hteli da se opravdaju, počeli su da govore da:

1. Ne veruju ni u kakve zavere;

2. Radi se samo o ekonomskoj, a nikako ne i političkoj snazi „malog jedra“;

3. 147 kompanija ima vrlo različite interese, te im to ne može dozvoliti da naprave efikasnu kontrolu nad svetskom ekonomijom i politikom.

Uostalom, mogu da dozvolim da slabo razumevanje švajcarske grupe finesa savremene ekonomije i finansija predstavlja uzrok takvim napomenama. Rukovodilac grupe Džejms Glatfelder je po obrazovanju fizičar – teoretičar, članovi grupe su stručnjaci za informacione sisteme.

„Sama po sebi koncentracija vlasti ne nosi ništa ni loše, ni dobro, – govore naučnici iz Ciriha, – ali to ne važi i za tesno povezano jedro uzajamno povezanih kompanija. Kako smo videli 2008.godine, slične mreže su nestabilne“. „Ukoliko jedna kompanija propadne, – kaže Dž.Glatfelder, – za njom propadaju i druge“.

U takvim izjavama ja lično vidim ne samo da Švajcarci nedovoljno shvataju savremenu kapitalističku ekonomiju, već i otvoreno lukavstvo. Jer, zbog krize 2008. – 2009. jedro svetske ekonomije nije ni malo nastradalo, već je postalo još čvršće.

Bankrot banke „Leman Braders“ u jesen 2008.godine, kako tačno konstatuju ozbiljni eksperti, predstavljalo je meru koja je bila planirana i sprovedena po odluci svih velikih bankara Volstrita. Na tu su banku bili preneti svi beznadežni aktivi drugih banaka, što je njima omogućilo da ostanu na površini i da nastave kao još jače „jedro“.

Najzad, unutar „jedra“ koje su otkrili Švajcarci, postoje protivurečnosti i napetosti. Stalno se vodi borba „ispod žita“ za kontrolu svetskih aktiva i resursa.

Na najvišem nivou svetske hijerarhije traje neprekidna i neobjavljena borba klanova Rotšilda i Rokfelera. Na prvom nivou ispod njih su dve grupe koje se bore, a koje pripadaju jednom od ta dva klana. Detaljno i ubedljivo je tu borbu analizirao Amerikanac Nikolas Hager u svojoj knjizi „Sindikat. Istorijat formiranja tajne svetske vlade i metode njenog delovanja na svetsku politiku i ekonomiju“.

Međutim, da se vidi, i tim pre – da se pomoću metoda koje koristi švajcarska grupa shvati borba unutar „jedra“, je apsolutno nemoguće. Nema superkompjutera koji bi to otkrio!

Zašto se „jedro“ ne samo ne raspada, već je, naprotiv,sve čvršće? Razloga je mnogo – kako objektivnih, tako i subjektivnih. Samo ću reći po jedan: subjektivni – jačanje krvno-rodbinskih veza među porodicama koje poseduju kompanije „jedra“. Među objektivnim je – očuvanje u svetu određene rezerve slobodnih resursa za čiju se kontrolu bore klanovi. Da se poslužimo rečima klasika – danas se zapaža borba za deobu sveta. Kad se ta faza za ponovno deljenje sveta završi i počne borba za ponovnu podelu sveta – u „jedru“ će unutrašnji pritisak odjednom naglo ojačati i tada mogu da se pojave opasne pukotine.

Slika koju su opisali Švajcarci je, naravno, vrlo pojednostavljena. Pada u oči, konkretno, da naučnici iz Ciriha veze među kompanijama svode samo na učešće u kapitalu. U njihovim šemama jedini instrument kontrole poslovanja su direktne investicije (tj. veliki paketi akcija, deonice, učešće u akcionarskom kapitalu). Međutim, u uslovima savremenog kapitalizma sve veću ulogu stiču „neakcionarski“ oblici kontrole. Među njima prvo mesto zauzimaju krediti, koji kreditoru pouzdano obezbeđuju veće mogućnosti za donošenje strateških odluka nego što je to moguće sa klasičnim akcijama krupnom (mažoritarnom) akcionaru. A krediti predstavljaju instrument koji se nalazi u monopolskom posedu banaka.

Pre više od 100 godina (1910.) nemački socijalista Rudolf Hilferding (1877. – 1941) je u svom poznatom radu „Finansijski kapital“ postavio temelje tvrdnje o dominacionoj ulozi banaka u ekonomiji zrelog kapitalizma. On je zaključio da će banke vremenom početi da upravljaju društvom – prvo u granicama država, a zatim – čitavog sveta. Banke će planirati proizvodnju, promet, razmenu i potrošnju. Tako će svet, tvrdio je Hilferding, da se oslobodi kriza. Takav model društvenog uređenja on je nazvao „Organizovani kapitalizam“.

Po njegovom mišljenju taj isti model, uz određene ograde, može da se nazove i „socijalizam“. Uostalom, u toku poslednje krize, kada su američke i druge banke dobile milijarde i bilione dolara iz budžeta SAD i Federalnog sistema rezervi SAD, u Americi su počeli da govore o početku ere „bankarskog socijalizma“.

Danas se Hilferding retko pominje. Mada, bez razloga: savremeni svet, koji karakteriše dominacija banaka u ekonomiji i politici, neverovatno je sličan onoj slici sveta koju je pre sto godina nacrtao taj Nemac. Poštovaoci Hilferdinga su podeljeni kada objašnjavaju njegovu vidovitost: jedni ga smatraju za genija, a drugi su sigurni da je on bio upoznat sa dugoročnim planovima svetske oligarhije koja je kroz ceo 20 vek uporno gradila „socijalizam banaka“.

Supersubjekat i Federalni sistem rezervi

I tako, u vezi sa zaključcima švajcarskih naučnika može se reći sledeće: oni su još jednom „otkrili Ameriku“ koju je do tada otkrilo mnogo drugih. I to bez ikakvih supermoćnih kompjutera. Sve je na samoj površini. Dovoljno je samo prisetiti se rada američkog istraživača Justasa Mulinza: „Tajne Federalnog sistema rezervi“, u kome on navodi spiskove akcionara FRS SAD. U tim spiskovima figuriraju one iste banke koje su „izvukli“ i Švajcarci. Samo su se njihovi nazivi nešto malo izmenili, jer su se za decenije koje su prošle od osnivanja Federalnog sistema rezervi, banke-akcionari, zbog udruživanja ili gutanja jednih od strane drugih, stalno reorganizovale.

Možemo da se prisetimo i rezultata delimičnog audita FRS. Provera je pokazala da je u periodu poslednje finansijske krize Federalni sistem rezervi razdelio najvećim američkim i stranim bankama kredite u astronomskoj vrednosti od 16 biliona dolara. Objavljen je spisak tih banaka i dati puni iznosi kredita. Opet vidimo isti spisak banaka (u zagradama su navedene cifre kredita koji su dobijeni od FRS, u milijardama $): Citigroup (2500); Morgan Staley (2004); Merril Lynch (1949); Bank of America (1344); Barclays PLC (868); Bear Sterns (853); Goldman Sachs (814); Royal Bank of Scotland (541); JP Morgan (391); Deutsche Bank (354); Credit Swiss (262); UBS (287); Leman Brothers (183); Bank of Scotland (181); BNP Paribas (175).

Kako se vidi, u spisku banaka, obasutih dobročinstvom FRS, su one iste banke koje su „otkrili“ švajcarski naučnici. Da li iz predostrožnosti, ili iz neznanja, ti naučnici nisu čak ni nagovestili da supersubjekat ima bilo kakve veze sa Federalnom sistemu rezervi. A veza je vrlo jednostavna:

A. banke koje obrazuju supersubjekat su glavni akcionari privatne korporacije koja se naziva „Federalni sistem rezervi“;

B. Federalni sistem rezervi, pošto poseduje monopolistička prava na kovnicu, svojim proizvodima tj. novcem, snabdeva te iste „izabrane“ banke koje su u stvari gazde FRS.

A novac koji se dobije od FRS, „odabrane“ banke šalju za kupovinu aktiva po čitavom svetu – direktno ili preko nefinansijskih korporacija koje one kontrolišu, a koje iz njihovih ruku dobijaju jeftine ili čak beskamatne kredite.

(fakti.org)

Tweet