Свет на ивици разума

Svet na ivici razuma

31 marta 2019

Piše: Bojan Bilbija

Pre pet godina, 16. marta 2014, održan je krimski referendum na kome su građani poluostrva gotovo jednoglasno odlučili da žele da žive u sastavu Ruske Federacije. Dva dana kasnije ruski parlament usvojio je odgovarajuće promene pravnih akata, čime je proces pripajanja Krima bio okončan. Za Zapad, međutim, od tog trenutka je započela borba protiv Rusije, pre svega kroz uvođenje oko 70 „krugova“ sankcija. Ove rigorozne kaznene mere kojima se očigledno krši međunarodno pravo ni posle pola decenije nisu slomile odlučnost Moskve – da ostane jedan od svega tri istinski suverena centra moći u svetu. Bio je to dugo čekani povod za Zapad da krene u „pohod na Istok“, imajući u vidu da im je narastajuća ruska snaga već godinama ranije postala trn u oku. Događaji na Kavkazu 2008, a zatim u Ukrajini 2013. i 2014. predstavljali su ozbiljne provokacije, sa ciljem da se ovi važni regioni uvuku u NATO sferu. Rusija je morala da reaguje odlučno i brzo, bez obzira na to da li joj prete ratom ili sankcijama. I ko joj preti.

PRISTUP „ZASTAREO I OPASAN“

Tako smo, pet godina kasnije, došli do situacije da se SAD i Rusija nalaze na ivici otvorenog oružanog sukoba. Doduše, zbog nuklearnog naoružanja supersila, čija bi primena svet odvela u katastrofu, mogućnost takvog sukoba svedena je na koliko-toliko razumnu meru, ali nije uvek kroz istoriju razum pobeđivao. Kako oceniti poslednje izjave iz Pentagona da SAD ne treba da odbacuju mogućnost da prve primene atomsko oružje? Posle zločina u Hirošimi i Nagasakiju, kada je izgledalo da se tako nešto više nikad ne može ponoviti, ideje uništavanja čitavih gradova i država ponovo dobijaju pristalice u samim vrhovima vlasti.

Jedan od onih koji zastupaju ovakva razmišljanja je i predsedavajući Komiteta načelnika štabova američke vojske, general Džozef Danford. U svom govoru u Senatu general Danford je naglasio da će svest o tome da SAD mogu prve da nanesu nuklearni udar – odvratiti protivnike od pomisli da napadnu. To je bio njegov odgovor i reakcija na predlog o ograničenju upotrebe atomskog oružja koji se u januaru našao pred parlamentom. Senatorka Elizabet Voren i Adam Smit, šef komiteta za vojna pitanja u Predstavničkom domu, predložili su da Amerika odustane od toga da prva primenjuje najstrašnije oružje. I dok brojni parlamentarci smatraju da je pristup za koji se zalažu američki oficiri „zastareo i opasan“, jer je cilj nuklearnog arsenala isključivo strateško obuzdavanje, a ne realna upotreba, sve je više pristalica „prvog nuklearnog udara“. Čije bi posledice, uzgred budi rečeno, malo ko u SAD i Rusiji preživeo.

Svoju argumentaciju ponudio je i zapovednik Evropske komande američke vojske u Evropi, general Kertis Skaparoti. Komandant NATO-a u Evropi, naime, smatra da upravo Rusija jedva čeka da primeni nuklearno oružje. Naravno, potpuno je groteskno kada takve optužbe dolaze od predstavnika vojske koja je jedina u istoriji primenila atomsku bombu, i to protiv civila – a posebno je nesrećno što to čini čovek koji odgovara za „evropsko bojište“. Time on, ne bez svesti šta čini, poručuje da bi Evropa mogla da bude pretvorena u pepeo i pustinju, samo zato što se geopolitički nalazi između Vašingtona i Moskve. Ali to je ujedno i dobra poruka Evropljanima da razmisle u šta ih uvlače prekomorski saveznici. Jer militarizacija Evrope odmiče sve bržim tempom, sve više je zemalja koje bivaju uvučene u spiralu konflikta. I sve je više agresivnih izjava – sa obe strane „barikade“ – a sve je manje onih koji mogu to da spreče. U proteklih 30 i više godina Rusija je popuštala „u ime mira i razuma“, ali je to uvek bilo samo privremeno zatišje, iza koga su sledili novi i novi zahtevi Zapada. U tom smislu strpljenje Kremlja svakako nije beskonačno.

Kako je poručio Skaparoti američkim parlamentarcima, Rusija ne može da konkuriše SAD u dugotrajnom sukobu konvencionalnim naoružanjem. Ne ulazeći ovom prilikom u detaljniju analizu Skaparotijeve pretpostavke, više je nego jasno da bi u dugotrajnom vojnom sukobu protiv SAD Rusija imala svoje uporedne prednosti, uključujući i ogromnu teritoriju, brojnu, savremenu, dobro opremljenu i motivisanu armiju, kao i impozantan rezervni sastav. Iz ove svoje (najverovatnije pogrešne) premise, Skaparoti je izvukao ne manje sporan zaključak – da Rusija planira primenu atomskog oružja za brze pobede nad slabim susedima!

Komandant NATO-a je poručio da je to sve „deo ruske doktrine“, zaboravljajući pri tome da je svaka ruska odbrambena strategija poslednjih godina i decenija – samo u funkciji prilagođavanja na realnosti u svetu i odgovor na približavanje zapadne vojne alijanse njenim granicama, agresivne akcije i uvlačenje novih članica.

Ruski mediji prenose da su Amerikanci već počeli da proizvode novo atomsko oružje „male“ snage, namenjeno upravo borbi protiv Rusije – ali ne i samo protiv nje. Time se mogu objasniti Skaparotijeve reči: optužuje Moskvu za ono što sami čine. Navodno, ovo opasno oružje neophodno je radi zaštite „slabih suseda“ Rusije. Kako je objašnjeno, nove bojeve glave W76-2, snage oko 5 kilotona, biće instalirane na podmornicama. Američki general je napomenuo da ruska armija već raspolaže sa oko dve hiljade nestrateških nuklearnih sistema – ovo naoružanje održava „pogrešno uverenje Moskve da ograničena upotreba nuklearnog oružja prvim daje Rusiji preimućstvo sile u krizama i na nižim nivoima sukoba“. General je ocenio da Rusija primenjuje koncepciju „eskalacija za dominaciju“ (escalate to dominate).

VAŠINGTON: SPEKTAR NOVIH MOGUĆNOSTI

Činjenica je, međutim, da je Rusija uvek podvlačila da ni pod kakvim okolnostima neće prva primeniti nuklearno oružje u lokalnim i regionalnim sukobima. Kako je izjavio i ruski ambasador u SAD Anatolij Antonov, ovu vrstu naoružanja Moskva je spremna da koristi samo u slučaju da postoji direktna pretnja opstanku države. Teško je verovati da bi neki regionalni izazivač mogao, bez upotrebe atomskog naoružanja, da dovede Rusiju na rub uništenja. Stoga, odrednica u ruskoj vojnoj doktrini o tome da je moguće prvi primeniti nuklearno oružje, može da se odnosi na situaciju u kojoj bi više regionalnih država, istovremeno i uz pomoć vanregionalnih sila, izvršilo agresiju na Rusiju iz različitih pravaca. U tom slučaju hipotetički je moguće zamisliti da bi bezbednost i opstanak Rusije mogli da budu ugroženi i tada više nijedna opcija ne bi bila isključena. Međutim, to ne znači da bi Rusija mogla da izvrši agresiju atomskim bombama – to je sasvim isključeno. I to NATO generali dobro znaju.

Na opasne procese ukazao je prošlog meseca i ruski šef diplomatije Sergej Lavrov. Rizik upotrebe nuklearnog oružja danas je direktno povezan sa aktivnostima SAD, naglasio je Lavrov, ukazujući da je Vašington svesno „uzeo kurs ka slomu čitavog sistema kontrole nad naoružanjem“, što ne doprinosi miru u svetu. Ruski ministar je očigledno imao u vidu nedavnu odluku američkog establišmenta da SAD napuste Sporazum o likvidaciji raketa srednjeg i kraćeg dometa, odnosno nuklearnih projektila kopnenog baziranja dometa između 500 i 5.500 kilometara. Takve rakete su u poslednje 32 godine bile zabranjene, ali je Moskva podozrevala da su kopneni lanseri američkog sistema protivraketne odbrane u Evropi (EvroPRO) napravljeni tako da uz lake i brze modifikacije mogu da budu korišćeni za ispaljivanje upravo takvih, zabranjenih raketa srednjeg dometa. Amerikanci su to uporno poricali – svoju nameru da to čine, ali ne i tehničku mogućnost – a onda su jednostrano napustili sporazum iz 1987, na kome se bazirao sistem međunarodne bezbednosti s kraja 20. i početka 21. veka.

Sada se pred Vašingtonom otvara čitav spektar novih mogućnosti. Pre svega to im oslobađa ruke na međunarodnoj sceni i otvara šanse za njihovu vojnu industriju. Ne samo u proizvodnji doskora zabranjenih raketa već i u razvoju novih generacija ovog naoružanja. To će dovesti do povećanja napetosti širom sveta, a posebno u evropskom regionu gde ima mnogo država koje mogu da plate visoku cenu za američku „zaštitu“, oružje i opremu. Da li građani ovih zemalja to zaista i žele, neće ih niko posebno ni pitati – takva su NATO pravila. Ali ni to nije najgore: naoružavajući se i gradeći vojnu infrastrukturu protiv Rusije, oni se ne kreću prema miru i većoj bezbednosti, već su svakim danom za korak bliže sukobu s Moskvom. A to nikad, nikome dobra donelo nije.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *