Svet u kome živimo

Svet u kome živimo

3 marta 2014

Milan DamjanacPiše: Milan Damjanac

Sukob oko Ukrajine je dosta paradigmatičan, ponajviše zato što pokazuje ogoljeno nekoliko stvari. Prvo, da je građanski rat u ovom kontekstu uvek projektovan spolja. Prosto, teritorija Ukrajine i njena bogatstva nalaze se na važnom delu Evroazije, a središnji prostor Evroazije je od presudnog značaja za globalnu dominaciju, o čemu je pisao još Bžežinski. Stoga je Ukrajina postala poligon borbe Rusije i SAD za globalnu prevlast.

Ukrajina je mnogo više od regionalnog pitanja za Ruse. Ona je ključ kontrole mnogo većeg globalnog kolača, posebno njen istočni deo i Krim zbog strateških vojnih interesa. Razume se da je najveći stradalnik ove globalne igre narod koji živi u Ukrajini, pošto se preko njegovih leđa prelamaju interesi velikih sila.

Ovaj uvod u građanski rat, koji je započeo nasilnim obaranjem diplomatskog dogovora i budućeg savezništva Ukrajine i Rusije izazivanjem haosa na ulicama uz podršku zapadnih sila, dobio je nove obrise upravo stoga što Ruska Federacija, dugoročno gledano, ne sme izgubiti svoje položaje u Ukrajini. Sirija i Ukrajina su vrlo važne za Rusiju jer borbu za prevlast, a i borbu za njene resurse pomeraju dalje od ruskih granica. Zapravo, ne radi se o Ukrajini. Radi se o borbi za očuvanje ruskog suvereniteta.

Drugo, jasno je da će ruska odlučnost najsnažnije biti iskazana u borbi za Krim, pošto se tamo nalazi strateški veoma važna, možda i presudno važna za dalji opstanak Rusije kao regionalne a možda i nadolazeće globalne sile – Crnomorska flota. Zaštita položaja flote i obezbeđivanje uporišta je od presudnog značaja za Ruse.

FAKTOR PUTIN

Tek ukoliko Rusija pokaže dovoljnu snagu u borbi za Ukrajinu, možemo govoriti o Rusiji kao ozbiljnoj opciji u budućnosti, čak i za Srbiju, i tek će tada Evroazijski projekat postati realna opcija koja će moći da postane globalna alternativa zapadnom projektu. Sa druge strane, američki interesi su vrlo jasni i tiču se uključivanja Ukrajine u Evropsku uniju kako bi lakše kontrolisali vrata Evroazije i dalje opkoljavali Rusiju. Ukrajina bi dobila privilegovan položaj i brzo ušla u sve zapadne strukture zato što je to strateški interes SAD. U perpektivi, Zapad se mora dočepati Sibira i podeliti Rusiju na nekoliko delova i tako je učiniti bezopasnom i pogodnom za uključivanje u svoj kulturno- ekonomski sistem.

Treće, činjenica da se na čelu Rusije nalazi državnik koji odlično razume sve greške koje je činio SSSR uopšte ne olakšava Zapadu, zato što je taj i takav političar vrlo svestan da je ovo igra na život i smrt i teško da će se libiti da upotrebi sve resurse ukoliko Rusija bude ugrožena. Jednostavno, ruska strategija je, dugoročno gledano, daleko inteligentija od nekadašnje sovjetske, ali nedovoljno stabilna pošto sama Rusija ima isuviše unutrašnjih problema. U ovom kontekstu Rusiji ide na ruku procenat ruskog stanovništva u Ukrajini, kao što im ide na ruku to što nemaju izbora sem da se umešaju, ma koliko to paradoksalno zvučalo.

Četvrto, ovaj slučaj govori da ne samo da se svet pretvorio u ogoljenu borbu moći i sile i da pravo više ne postoji već i da samo količina sile koja stoji iza nekoga donosi potencijalno opravdanje. Međutim, vidi se i koliko je slučaj Kosmeta, istorijski gledano, bio prekretnica globalnih razmera. Naime, secesija dela teritorije Srbije i kršenje suvereniteta međunarodno priznate države, kao i pokušaj legalizovanja tog sramnog čina uz pomoć zapadnih sila, odnosno, na njihov nagovor, ostavio je dalekosežne posledice po globalnu sliku sveta. Rusija je samo iskoristila zapadno licemerje i sličnu retoriku primenila u slučajevima koji su njoj odgovarali. Na primer, u slučaju Osetije i Južne Abhazije.

Peto, sem što se Rusija odlično snašla ili se bar trudi u novim darvinističkim okolnostima, već ova situacija govori i nešto drugo. Čak i pored ogoljene sile i jasne slike koja jedino može biti to što jeste i ništa drugo, a to je odraz globalne borbe u kojoj se ne poštuje više ništa, ni narodi, ni države, ni suvereniteti, ni istorija, ni kultura, ni vera, već samo interes i moć velikih i jakih, vidi se da je i dalje potrebno moralno opravdanje. Ono je potrebno zbog javnog mnjenja, koje i dalje veruje u misionarsku i spasiteljsku ulogu Zapada u nametanju humanističkih vrednosti, te se svaki rat i svaka ogoljena zloupotreba sile i pljačka tuđih država opravdava visokim stremljenjima i iskrenim i humanim motivima.

KRAJ MORALNE DIMENZIJE

Iako to jeste licemerno i nadasve smešno, a nekome i tužno, to govori nešto daleko dublje. Govori da svet, sa jedne strane, još uvek nije izgubio tu moralnu dimenziju i uplovio u najdublje varvarstvo, već i dalje želi da veruje da ne živi u tako divljačkom svetu, u kojem ne postoji ništa sem sile, ali, za bojati se da govori i da javno mnjenje želi da veruje u laži, ono želi da bude obmanuto, želi da veruje da su bajke stvarne, Holivud realna slika sveta a ljudske vrednosti razlog za rat.

Ta potreba za opravdanjem je nekako okrepljujuća, doduše i olakšavajuća za onog kome je potrebna jer skida odgovornost sa njegovih pleća za nesreću koju njegova država čini drugima. Međutim, ona je i ohrabrujuća zato što govori da je, ako ništa drugo, od morala preostao bar još delić stida pred sobom, bar još delić potrebe da pojedinci, a i narodi i elite, slažu same sebe kako bi sebe lakše podneli. To ipak govori da svet još uvek ima šanse da ne sklizne i zdravorazumski u globalno varvarstvo i divljaštvo, a to se jedino može, potpuno paradoksalno, baš tako što će se prestati sa licemerjem i lažima i započeti priznanjem da živimo u takvom svetu. Priznanjem da UN više ne postoje, da sloboda više ne postoji, da pravo nema svrhu, da slobodni intelektualci ne postoje kao ozbiljan pojam, a da je suverenitet nonsens. Priznanjem da se svet konačno, sve više pretvara u džunglu u kojoj jači ima prava na slabijeg, ali samo ako pronađe uverljiv razlog i u kojoj individualne slobode ne znače više ništa.

U suštini, Rusija ovde nema mnogo izbora. Da, svima je žao Ukrajine, ali ovo nije bajka, ovo nije SFRJ, Rusi na istoku Ukrajine i Krimu nisu Srbi u Krajini, a Rusija nije Srbija, pa ni ishod neće biti isti. Ukoliko bude, onda je to početak kraja Rusije. U suprotnom, Rusija će pokazati jednu važnu stvar koju i Srbi moraju da nauče: nije važno koliko si puta pao, već koliko si puta ustao. Važno je da naučiš da igraš po njihovim pravilima igre i da se boriš njihovim sredstvima i naučiš da ih dobiješ u njihovoj igri. Poraz ume da bude lekovit ukoliko se iz njega nešto suštinsko nauči. A o idealima drugom prilikom, onda kada bude za njih prostora.

Do tada, pamet u glavu. U ovom će svetu preživeti samo takvi pojedinci i takvi narodi. Samo se snaga, upornost, mudrost i utemeljenost u svom stavu poštuju, vera u sebe, u svoje prijatelje, svoje potencijale i jasno definisanje prioriteta. Tada ćemo, kada ojačamo kao narod, zatim kao nacija i društvo i država, moći da se pozabavimo sobom i sopstvenim interesima. Tada ćemo naći i odgovarajuće saveznike i imati dovoljnu silu da se naše pravo proglasi pravdom. I tada će ova nesreća koju živimo konačno dići ruke od nas.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. FORum LIvii says:

    I tada će ova nesreća koju živimo I nesreca i SRAMOTA sa kojom zivimo . Sramota , jer vise ne licimo na nase pretke , sto odustajemo od svoje Istorije i svoje slavne proslosti , sto cutimo na optuzbe i uvrede , sto odustajemo od borbe za svoje , sto nam je tesko da dodjemo i na protest , sto ne dicemo glas kada u Beograd dodju licnosti koje nas satanizuju , sto dajemo ,, veru za veceru,, sto je izdajnik bolji od onog sto brani , sto zaboravismo heroje branioce a slavimo kukavice-izdajnike , ... Neki i ne razumeju o cemu govorim , neki se prave da ne razumeju , neki okrecu glavu , ali ima MNOGO, MNOGO gradjana Srbije , kojima su ove stvari teze od svega !

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *