Светлана Цеца Бојковић: Бекство из реалности је привилегија уметника

Svetlana Ceca Bojković: Bekstvo iz realnosti je privilegija umetnika

21 oktobra 2018

ČESTITAM jubilej „Novostima“ – reči izrečene prepoznatljivim glasom, glumačka diva Svetlana Ceca Bojković uokviruje svojim prelepim osmehom. Zarad snimanja našeg rođendanskog filma, prisetila se Ceca kako je kao mala u kući svojih kumova „gutala“ stripove iz „Novosti“ o porodici Tarana, i „beskrajnu Juliju Džons“, pa i kako se svakom ko pripoveda „od Kulina bana“ govorilo „Ala si opširan, k`o Julija Džons“.

Poslednje dve godine, otkako se definitivno vratila u Beograd, igra u predstavama Narodnog pozorišta „Ričard Treći“ i „Dom Bernarde Albe“, u Ateljeu 212 predstavu „Moja ti“, a obnovljenu „Gospođu ministarku“ u režiji Milice Kralj sa ansamblom banjalučkog Narodnog pozorišta.

– „Gospođa ministarka“, divna predstava koju publika obožava, bila je jedina koju sam „zadržala“ i tokom boravka u Finskoj, a upravo danas, na dan proslave „Novosti“, putujem u Banjaluku da bih je sutra odigrala devedeset deveti, a 18. oktobra i stoti put. Bili smo napravili pauzu od kako nas je napustio Đuza, a ove godine u aprilu je obnovljena sa jednim divnim glumcem iz Zagreba kao ujka Vasom.

* Učestvujete i u predstavi koja će u decembru obeležiti 60 godina „Dadova“ – kako pamtite doba svog stasavanja tamo?

– Bila sam član od 1964. do 1965, kao gimnazijalka, u grupi sa Pecom Ejdusom i Goranom Sultanovićem, pokojnom Zoricom Šumadinac, koja je posle sa mnom studirala…

Tu smo proveli dve divne godine, putovali, a 1965. smo čak na velikom festivalu amaterskih pozorišta pod pokroviteljstvom Grejs Keli, u Operi Monte Karla igrali „Izbiračicu“ u režiji Nebojše Komadine. U „Dadovu“ je tada režirao i Zoran Ratković kod kog sam odigrala i prvu ulogu, a počela sam kao njegov asistent režije. Zapravo, baš kao reditelj, zbog čega me je Peca uvek nazivao svojom „prvom rediteljkom“ i „pozorišnom roditeljkom“ – jer je igrao u resitalu koji sam sastavila i režirala u vreme kada ga, kako je tvrdio, gluma uopšte nije interesovala (što mu nikad nisam poverovala).

* Da li je današnjim mladim glumcima lakše ili teže nego u vreme kada ste vi počinjali?

– U ono vreme pružana je podrška mladima da se bave lepim stvarima, bilo je mnogo bolje baviti se pozorištem nego bazati po ulici i ne znati šta ćete sa sobom. Od trenutka kad uđete u ansambl, o vama su vodili računa, nisu vas uzimali da biste sedeli na klupi za rezervne igrače već da biste ulazili u podele, negovali su vas i pazili da se lepo i postepeno razvijate, što danas nije slučaj – zbog čega je mladim glumcima mnogo teže. Danas se mnogo snima, ali ima i mnogo površnosti, što nažalost publika često ne primećuje jer, željna domaćih sadržaja, gleda sve što joj se prikaže. Bolje je da postoji velika produkcija nego da je nema, ali u njoj nema baš mnogo kvaliteta. Otvorene su silne privatne škole, „izlazi“ ogroman broj glumaca, a prostor je smanjen, nismo više ni velika Jugoslavija nego mala Srbija i zato je dobro što se mnogo snima, jer inače ne znam kud će i gde će ti mladi ljudi… Situacija nije baš povoljna za ovaj naš poziv.

* Ljudi i vas najčešće vezuju za uloge u serijama, i tokom izbivanja iz Srbije dolazili ste na snimanja? A film?

– Igrala sam „odande“ u serijama Santa Maria della salute, „Sinđelići“, „Ulica lipa“… Prošle godine smo snimili 42 epizode sitkom komedije „Mamini sinovi“ sa Andrijom Miloševićem i Nenadom Jezdićem kao mojim sinovima, ali je samo petnaestak prvih prikazano. Moja prva filmska uloga bila je divna velika rola u filmu „Pas koji je voleo vozove“. Nikada posle toga nisam dobila ni izbliza tako kompleksan glumački zadatak, ne znam zašto. Uvek je bio zatvoren taj krug filmadžija, i dan-danas je takav.

* Kakvi su vaši utisci o Finskoj, o tamošnjoj kulturnoj sceni, pozorišnoj i filmskoj, ali i o mentalitetu i sistemu?

– u Finskoj je kulturna pa i pozorišna scena, koju sam ograničeno pratila zbog nepoznavanja jezika (koji je vrlo težak, kad sam čula da ima 15 padeža rekla sam „Doviđenja!“ daljem učenju), vrlo razvijena. Filmove sam najmanje gledala, imaju tu čuvenu braću Kaurismaki, ali ja onim što sam videla i nisam bila preterano oduševljena. Zemlja je uređena po čovekovoj meri, obrazovni sistem fantastičan, narod vaspitan, ima mnogo kućnih ljubimaca koji smeju da ulaze svuda, a opet nikada nećete videti ni trag đubreta za kucom… Krvna slika se vidi u saobraćaju – dok je ovde histerija, tamo sve klizi, nigde nemate utisak žurbe, strpljenje ljudi je neverovatno.

Međutim, i kada hodam Beogradom puni su kafići, ljudi raspoloženi. Isto tako i u Republici Srpskoj vidim ograničen krug ljudi, a oni su zaokupljeni svojim stvaralačkim poslom. To je možda neka vrsta eskapizma, čime smo mi umetnici privilegovani u ovom životu – prilikom da bežimo u neki lepši, bolji svet nego što je ovaj realni.

* Da li ste tokom četiri i po godine života van zemlje razmišljali o tome da počnete da pišete o svom životu?

– Pomišljala sam u Finskoj da bih mogla nešto da napišem ali za to sam lenja, to je ozbiljna profesija koja zahteva vreme. Tri puta sam čitala knjigu Mire Stupice, koja je živela svoj prebogat život u to vreme i tako, da je našla vremena da ga posloži, promisli. I danas postoji bogat život, ali ti nemaš kad da ga akceptiraš, a kamoli da ga prebaciš na papir. Sve se strahovito ubrzalo, ljudi nemaju vremena da se osvrnu i da razmisle. Bez obzira na tehnološki napredak, da ne govorim o ovoj napasti od društvenih mreža – apsolutno ništa tu čoveku nije suštinski olakšano, on je preopterećen, nije mu omogućeno više vremena za promišljanje, za sebe. Ranije su se pisala pisma, sve je išlo sporije, pa su ljudi živeli, stvarali… Kako je Tolstoj bez kompjutera napisao onolike stranice i stranice, i stigao je da ih napiše?

* Stižete li da čitate, ako ne stižete da pišete?

– Mnogo čitam, u Beogradu ipak manje, ali zadovoljila sam svoju veliku strast za čitanjem u Finskoj, gde sam ponovo pročitala Andrića, Bulgakova, „Rat i mir“ – što ovde nikada ne bih stigla. Ne kažem da se tamo živi sporije ali ja jesam sporije živela, što mi je izuzetno prijalo. Ipak, iako sam uživala u toj pauzi, više nikud odavde ne planiram da odlazim.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *