Sveži tragovi burne prošlosti

Tweet

ŠTA je zajedničko profesionalnom policajcu, muzičaru i kompozitoru i darovitom romansijeru? Odgovor je jednostavan: Saša Edi Đorđević! Ovaj 48-godišnji Smederevac radi kao načelnik Operativnog centra MUP u rodnom gradu, pevač je, basista i tekstopisac autorskog rok benda Patris (dva albuma i veliki broj koncerata) i autor najpre “Janičara”, a zatim i romana “Ustanik”, koji je nedavno objavio Evro book.

Tema ove druge knjige je Prvi srpski ustanak, od osmanlijskog divljanja preko neuspelih pregovora sa Turcima, do organizovanja opšte pobune, krvavih sukoba i najzad sloma ustanka.

* Šta je bio povod da se upustite u književnu avanturu i opredelite za istorijske romane?

– Opredelio sam se za istorijske teme onog trenutka kada sam shvatio da nam svakodnevno sa svih strana pristižu prikazi prošlosti koji imaju za cilj da je predstave drugačijom i po njih povoljnijom nego što je zaista bila. Moji romani, “Janičar” i “Ustanik”, jesu slike o životu Srba pod Turcima prikazane iz srpskog ugla, moj skromni pokušaj da podstaknem narod na razmišljanje o našoj burnoj prošlosti, da uperim prst u neke stvari koje ne bismo smeli da zaboravimo.

* U “Ustaniku” Karađorđe je prikazan kao odlučan, odvažan i prek čovek, ali i razočaran bahatošću nekih svojih saboraca, kao i sebičnošću velikih sila…

– Tokom istraživanja koje je prethodilo pisanju romana, trudio sam se da dobro upoznam i razumem vožda, da uđem u lik, kako bi to glumci rekli. Verujem da sam u tome uspeo i da sam u dobroj meri to preneo u roman. Karađorđe je otac moderne Srbije, jedna od najvećih ali i najtragičnijih ličnosti naše istorije. Bio je pravi junak, skoro neustrašiv, čvrst, grub i prek, neuk čovek iz naroda, ali iskren borac za slobodu, lukav vojskovođa i politički vizionar. Nažalost, morao je da se suoči sa neizlečivom srpskom bolešću, neslogom, kao i odsustvom razumevanja i pomoći od strane velikih naroda, što je dovelo do propasti ustanka i njega lično.

* Kroz niz istorijskih događaja i ličnosti, vešto ste upleli i fiktivnu priču o Osmanu Četinu, u kome su pomešane srpska i turska krv…

– Priča o sudbini porodice kojoj pripada Osman Četin povezuje delove ove trilogije u celinu, pokazuje kako su se familije kroz generacije uzdizale i propadale. Moji imaginarni junaci su tu da nastaju, napreduju, stradaju i nestaju kako bih što realnije prikazao život ondašnjih ljudi, promene u društvu i u njima samima. Mešanje krvi na ovim prostorima bilo je neizbežna posledica osmanlijskih osvajanja i masovnih silovanja koja su ih pratila, danka u krvi, ali i dobrovoljnog prelaska u islam. Nasleđe tih užasnih vekova i te kako osećamo i dan-danas, verujem da bi Srbija i Balkan bili mnogo bolje mesto za život i u duhovnom i u materijalnom smislu da smo uspeli da se odbranimo od najezde sa istoka.

* Postoje li stilske ili neke druge razlike između romana ove trilogije?

– Stilske razlike ne postoje, pišem jednostavnim, lako razumljivim stilom, prilagođenim ljudima bilo kog uzrasta. Sva tri romana imaju teške psihološke i emotivne momente i za likove i za čitaoce. Svoje junake ne štedim, stvaram ih onako kako zamišljam ondašnje ljude i trošim ih bez milosti, onako kako su zaista i bili trošeni u ono vreme kada život običnog čoveka nije vredeo skoro ništa. Trudim se da ne budem preopširan, što umetnički možda može da škodi, ali poštujem vreme i energiju ljudi koji čitaju moje knjige, jer znam da nemaju mnogo slobodnog vremena. Moji romani su istorijski trileri, namenjeni za čitanje u dahu, kao kada se gleda nešto duži film, recimo. Razlike među romanima postoje u količini istorije koja je upletena u priče. S obzirom na nedostatak istorijske građe, “Janičar”, koji je smešten na početak 16. veka, ima malo istorijskih podataka, većinu dela čini moja imaginacija. Sa druge strane, “Ustanik” je stvoren posle proučavanja ogromne istorijske građe, romana, feljtona, tekstova na internetu, tako da sadrži mnogo više činjenica nego prvi roman, postavljen je na veoma čvrstim istorijskim temeljima.

* Da li, u vašem slučaju, policajac pomaže ili odmaže piscu, i obratno?

– Policajac odmaže piscu u smislu da profesija troši dobar deo vremena i energije, tako da za pisanje ostaje praktično samo status hobija, iako ono zahteva mnogo više od toga. Sa druge strane, policajac piscu stavlja na raspolaganje ogromno životno iskustvo, znanja o najcrnjim stranama ličnosti, poznavanje psihologije čoveka kao žrtve ili zločinca, pa i trenutaka kada oni zamene mesta… Pisac, opet, pomaže policajcu da upozna neke ljude koje nikada ne bi upoznao, da ode na neka mesta na koja nikada ne bi otišao, da se lakše bori protiv predrasuda koje o policajcima vladaju…

ŠARENA TRILOGIJA

BUDUĆI da je pisanje “Četnika” poodmaklo, već znam kako će da izgleda i mogu da kažem da će biti negde na pola puta između prva dva romana, između istorije i mašte. Tako će trilogija na kraju biti “šarena”, a ipak jedinstvena, što će omogućiti i priča o imaginarnoj porodici čija se sudbina prati kroz sva tri dela i koja povezuje različite periode koje romani opisuju. U svakom slučaju, verujem da će trilogija biti realna slika vremena, ljudi i događaja o kojima govori – kaže Đorđević.

Tweet