Svi borci Donjecke Republike su uvereni da će se rat završiti u Kijevu

Svi borci Donjecke Republike su uvereni da će se rat završiti u Kijevu

11 avgusta 2014

1401717176000-ukraine060214-001Piše: Anatolij El-Mjurid

Moj status u Donjecku bio je potpuno nedefinisan, Igor Ivanovič (Strelkov) mi je dozvolio da budem praktično svuda (osim onih mesta koja su bila apsolutno zabranjena — ali, ja za njihovo postojanje nisam ni znao).

Za svaki slučaj mi je bio dat Papir, iz kog je proizlazilo to isto — ne zna se ko sam, ali mi se mora izaći u susret.

Sve to mi je omogućilo da zaista slobodno razgledam sve oko sebe. A najvažnije — da slobodno razgovaram s ljudima najrazličitijeg nivoa.

Tako sam stekao definitivan utisak: svi ti ljudi su ne samo uvereni u pobedu, već je i doživljavaju potpuno isto. Svi su oni uvereni da će završiti rat u Kijevu. To se izgovaralo bez zanosa i parola – kao konstatacija. Ni kod koga nisam naišao na sumnju da će se rat završiti tako.

Njihovo mišljenje o Rusiji se prilično razlikovalo. Da generalizujem: i dalje se nadaju pomoći Rusije, ali je više ne očekuju.

O Krimu je mišljenje velike većine takođe bilo solidarno: svi su skloni da misle da je glavna greška bilo to što posle Krima Rusija nije krenula na Kijev i nije zatvorila to pitanje dok je hunta još bila prilično slaba.

Pri tom, potcenjivačke i uvredljive predstave, koje o ljudima jugoistoka rado širi majdanska propaganda, pri bliskom susretu se ispostavlja da je mit.

Među ustanicima masa ljudi ima visoko obrazovanje. Ali, ne menadžera-pravnika, to su ljudi s tehničkim obrazovanjem koji su radili u proizvodnji.

Među pomoćnicima Strelkova je profesor matematike, a omiljena igra njegovog obezbeđenja nisu karte, već šah — i to na veoma visokom nivou, po mom amaterskom mišljenju.

Oficiri i komandanti spolja izgledaju veoma nereprezentativno, što je i razumljivo, s obzirom na njihov svakodnevni rad na terenu, ali u trezveno promišljanju i po veoma dobrom poznavanju najrazličitijih tema – mogu da daju foru bilo kojem predstavniku moskovske ili kijevske „kreativne elite”.

Za razliku od onih koji brižljivo formiraju predstavu o ustanicima kao o bandi nekih vlasovaca (pripadnicima Ruske oslobodilačke armije, koja je ratovala na strani nacističke Nemačke), nikakvu politiku u razgovoru s tim ljudima ja nisam primetio. Stanovništa i sklonosti svakog od njih skrivene su i podređene glavnom zadatku — pobedi. Sve ostalo za njih je trenutno nevažno.

Strelkov je uveo nagrade i zvanja — i deli ih prilično škrto. Za stvarne podvige. Daleko od toga da su svi heroji dobili nagrade.

Bukvalno tokom puta ka granici, moj pratilac je pokušavao da se telefonom poveže sa Donjeckom i tražio je da se hitno nagradi borac koji je za tri meseca borbi oborio 4 (slovima — četiri) letelice protivnika. Koliko sam shvatio — dva helikoptera, bespilotnu letelicu i avion. Za sve to dobio je nagradu od hiljadu grivni.

Moj pratilac je insistirao da se zapiše šifrovano ime vojnika, kako bi se stavio na spisak za dobijanje Krsta Svetog Đorđa.

Kako to uvek biva u ruskoj armiji, deficit svega potpuno se nadomešćuje uobičajenim i svakodnevnim junaštvom.

Komandanti čuvaju ljude, ranjenik postaje briga svih. Ne mogu da kažem da sam video sve, govorim samo o ličnim utiscima.

Imao sam priliku da pričam i sa ukrajinskim vojnikom. I to oficirom — kapetanom Oružanih snaga Ukrajine.

Ne mogu da kažem da je ubeđeni banderovac, ali je apsolutno uveren da ratuje protiv Rusije. On uopšte nije oduševljen kijevskom vlašću, ne skriva previše svoj odnos prema njoj, ali će naređenja izvršavati do kraja.

Možda je to pojedinačni slučaj na osnovu koga se ne mogu izvoditi neki zaključci, ali to je bio moj jedini kontakt.

O običnim ljudima mogu da kažem da su – oguglali na rat. Kao i na svaku drugu kataklizmu.

Zaustavili smo se u Torezu, razgovarali smo sa bakom-meštankom koja je nešto nosila kćerki i unuku.

Kijev prezire iz dna duše. Rat i banderovce — takođe. S ozbzirom na to da Torez i bez rata izgleda kao grad duhova, njen fatalizam je u određenom meri razumljiv. Rat je učinio život tih ljudi opasnim, ali on je bio tužan i bez rata.

Ustanici na kontrolnom punktu u Snježnom su pretežno odrasli i ozbiljni momci. Mržnja prema Kijevu i kaznenoj vojsci se prosto oseća.

Očigledno je da čim su uzeli oružje u ruke, da im je dozlogrdilo. Gotovo svi imaju po granatu, o kojoj svakodnevno pričaju kao o poslednjem argumentu. Niko nema nameru da se predaje.

Ima i mladih devojaka, i momaka — ali mislim da se ni oni više ne igraju rata.

Po gradu i van grada — ka Marjinki —vozio me je čovek koji čita moje tekstove i koji je sam predložio pomoć. On se priprema da se pridruži ustanicima čim završi tekuće poslove. Nije baš nekog zdravlja, ali je spreman da radi bilo koji posao koji je ustanju da radi.

Bilo je i drugih — opreznijih. Neutralnijih, pa čak i neprijateljski raspoloženih prema DNR. Nisu mi otvarali dušu, ali je bilo očigledno da nisu za novu vlast. Međutim, nisam ih sreo u velikom broju. Većina živi u skladu s pesmom grupe „Čajf”. Njen moto je: „Neće biti gore nego ranije”… Mada, moguće je i da se varaju…

(Fakti.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *