Svi naši strahovi

Svi naši strahovi

21 juna 2013

predrag-simicPiše: Predrag Simić

Dok srpska javnost s neizvesnošću očekuje odluku Bundestaga o datumu za početak pregovora o članstvu Srbije u EU, neizbežno se postavlja pitanje šta će ta odluka, ma kakva bila, doneti i njoj i ostatku regiona. Odluka o datumu, čak i u najboljem slučaju, neće odmah imati ekonomski vidljive efekte jer će sredstva koja Srbija dobija iz budžeta EU ostati približno ista kao i do sada (oko 207 miliona evra), a njeni efekti na privatne investitore će zavisiti od makroekonomske stabilnosti u zemlji. Ovakva odluka, međutim, stabilizovala bi političke prilike u Srbiji, njene odnose sa susedima i širim okruženjem i još jednom stvorila prostor za reforme koje Srbija čeka poslednjih nekoliko decenija.

Da pojednostavim: bruto nacionalni proizvod Srbije iznosi oko 30 milijardi evra, manje od većine evropskih zemalja slične veličine, a u proseku godišnje potroši tri milijarde više i tu razliku nadoknađuje zaduživanjem u zemlji i inostranstvu zbog čega je njen spoljni dug dostigao 60 odsto BNP. Iako ima i mnogo zaduženijih zemalja od nje (japanski javni dug je 200 odsto BNP), problem je što se ona zadužuje u stranoj valuti i što bi dalji rast spoljnog duga vodio direktno u „grčki scenario“. Izlaz iz ove situacije su ili ubrzan rast proizvodnje, izvoza i nacionalnog dohotka, što bi mogle doneti samo „kineske“ stope rasta od pet do sedam odsto godišnje, ili stroga štednja na račun plata, penzija i svih javnih izdataka uz dugoročno slabljenje zemlje i na unutrašnjem i na međunarodnom planu.

Gde su uzroci nerazvijenosti i siromaštva, tj. odakle bi morale početi strukturne reforme koje bi Srbiju „uvele u Evropu“ ili, ako ne volite Evropu, koje bi je približile grupi tzv. novoindustrijalizovanih zemalja ali u svakom slučaju učinile samoodrživom zemljom u kojoj bi bilo moguće normalno živeti? Odgovora ima mnogo ali, uz neizbežno uopštavanje, navedimo samo neke.Na prvom mestu su posledice rata i raspada Jugoslavije ali i uzroci koji su do njih doveli. Jugoslavija i njen socijalizam su svoje „zlatno doba“ doživeli 1958. i 1968. godine da bi potom, najpre neprimetno a potom sve vidljivije, počeli da gube korak s promenama u svetu, u deceniji posle Titove smrti zapali u duboku krizu i devedesetih nestali u vrtlogu građanskog rata. Deo srpske privrede koji je sedamdesetih i osamdesetih godina bio konkurentan na svetskom tržištu uništili su rat i međunarodne sankcije devedesetih godina 20. veka, a dokrajčila privatizacija u prvoj deceniji 21. veka.

Iako bi i bez rata većina bivših privrednih giganata koje je pregazilo vreme verovatno nestala, deo njih je pre dve decenije imao dobre šanse da se prilagodi i preživi. Neki bi čak i danas imali šanse ukoliko bi dobili modernu upravu, velike investicije, prestrukturirali se i postali konkurentni na tržištu. U suprotnom, Srbija će moći da bira između budžetskog kolapsa i posrnulih giganata poput Smederevske železare, Borskog rudnika, pribojskog FAP-a i sl., od kojih i danas žive čitavi gradovi i desetine hiljada porodica. Možda je puka koincidencija, ali rupa u ovogodišnjem budžetu Srbije približna je sumi novca koja je potrebna samo za održavanje proizvodnje u železari.

Srbija i ostale postjugoslovenske zemlje su iz rata izašle kao male zemlje koje bez međusobne trgovine nisu imale ozbiljne šanse na svetskom tržištu. Posle 2000. EU je tu dosta pomogla i danas su „zapadni Balkan“ i Cefta uglavnom drugo ime za bivše jugoslovensko tržište, jedino na kome Srbija ima suficit. U trgovini sa EU Srbija ima deficit, ali na ovom tržištu ostvaruje čak 60 odsto svoje ukupne spoljnotrgovinske razmene. Ukratko, Srbija je mala zemlja koja će, da bi opstala, morati barem polovinu svog BNP da ostvaruje na stranim (evropskim) tržištima i kojoj je u interesu da njeno uže i šire okruženje bude stabilno i otvoreno za njenu spoljnu trgovinu.

Ukoliko bismo nastavili ovaj spisak verovatno bismo morali reći da je Srbija i zemlja sa starim stanovništvom i da to znači da već danas na jednog zaposlenog dolazi jedan stanovnik u penziji (minimum je 2,5:1, a optimum 4,5:1). Dalje, morali bismo reći i da je Srbija neravnomerno razvijena zemlja u kojoj će za 15–20 godina većina stanovništva živeti u nekoliko velikih gradova i duž glavnih saobraćajnica. Takođe, rekli bismo i da je Srbija zemlja koja je tokom poslednjih dvadesetak godina izgubila i gubi ogroman deo svog mladog i obrazovanog stanovništva (procenjuje se da je samo Beograd napustilo 100.000–150.000 mladih s univerzitetskom diplomom i čitavim porodicama) itd. Ukratko, spisak strukturnih neravnoteža u Srbiji nije samo dug nego je dugo i zanemarivan od strane političkih klasa koje nisu imale ni znanja ni hrabrosti da se upuste s njima u koštac i radije su opstajale na vlasti služeći se populizmom i držeći zemlju u izolaciji.

Famozni datum početka pregovora o članstvu u EU otuda je i šansa za novi početak u Srbiji. Ukoliko on bude povod da intelektualci, političari i partije izađu s ozbiljnim političkim programima i započnu ozbiljne reforme koje bi ovu zemlju učinile na dugi rok samoodrživom, onda bi i početak pregovora o članstvu u EU mogao okrenuti i novu stranicu u istoriji ove zemlje. U suprotnom, ovaj datum kao i mnogi datumi do sada (Dejton, Kumanovo i sl.) doneće samo predah do sledeće krize, a Srbija će i dalje biti član „kluba evropskih gubitnika“.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *