Сви свеци на гробљу

Svi sveci na groblju

11 avgusta 2015

TurlakovSlika 67Piše: Slobodan Turlakov

Tačno, pre 25 godina, avgusta 1990, u ondašnjoj  SAMOUPRAVI,  samostalnom narodnom listu, u  Novom  Sadu,  str.10-11, objavljen je donji tekst, koji  ponavljamo sa željom da ga svaki čitalac na svoj način i svojim iskustvom,  raščlani i protumači, kako bi se susreo sa  tolikim sličnostima i istovetnostima današnjeg trenutka Srbije i Srba, bez obzira na nove naslove. Verujemo da će malo ko zažaliti za vremenom koje je potrošio.

 Hvala im!

Doživesmo i to čudo:  Kongres tzv.  ujedinjenja levih snaga iliti Saveza komunista Srbije  i Soc.saveza Srbije! Kažemo tzv., jer ko god je iole pametan i obrazovan, zna da pojam  ujedinjenja predpostavlja  bar dve  posebne skupine koje treba spajanjem  da se ujedine, a to se u ovom slučaju  nije nikako  moglo zbiti,  jer se zna da, barem 99% tzv. Soc. saveza  čine sami  članovi Saveza komunista , i da prema tome  nije imao ko  sa kim da se ujedini, te je cela  ta „ujediniteljska“ skaska  što i grupni seks – sa samim sobom!

Posebna stavka u toj ujdurmi  jeste, takođe,  poznata laž  o postojanju Soc. saveza  kao zasebne političke  organizacije, pošto  on već decenijama egzistira  samo sa svojim forumima, bez ikakvog drugog  članstva  i služi samo kao transmisija SK u društveno-političkom sistemu, koji se time  do apsurda i bljutovosti teatralizovao, opterećujući  zato državu  basnoslovnim  i suludim  troškovima,  koje ni Amerika ne bi podnela.

Ko je naivan  ili ko ima smisla  za humor, još bi mogao reći da se ovim ujedinjenjem pošteđuje narodna kasa, ali vraga – Već je najavljen tzv. Demokratski  forum nove  Socijalističke  partije Srbije, koji, po ugledu na Soc. Savez, ima da obuhvati sve para-partijske instance, kao što je već obnarodovano, tj. „društvene organizacije, saveze, organizacije žena, udruženja građana, društvene pokrete, ekološke pokrete i dr.“, dakle  sve ono što je već bilo, a što će sada tek i samo da promeni naslov, baš kao što je  i Savez komunista  samo promenio ime, kako to i sam  g. dr Trifunović u svom govoru  tvrdi,  najavljujući učešće  te „nove“ partije  i na budućem Kongresu  obnove jugoslovenskih komunista!

Drugim rečima,  još jedna obmana, još jedna  kratkotrajna  i providna  dosetka,  kako je gotovo cinično  obelodanila gđa Anđelković u govoru  na poslednjem zasedanju Soc. saveza: „Levica u Srbiji  nije poput  nekih drugih  euforično  i brzopleto  radila na svoju štetu, čak i po cenu  prebacivanja da ne daje vlast  (iz svojih ruku)“

Ne želeći, kako ona reče,  da „rasprodaje svoj identitet“ levica i sada  i ovim  (novim  imenom) samo se tek  javno i otvoreno presvlači u novo ruho po trenutačnoj modi skrojeno, kako bi manje strčala svojom ortodoksnom titovskom suštinom. Da taj cinizam i drskost budu  veći,  postarao se njen kolega  g. dr Trifunović, koji će nonšalantno  dodati  da su komunisti, u tom novom ruhu, „jasno osudili sve nehumane  staljinističke  metode birokratskog  eksperimentisanja, kult ličnosti,  ograničenja  demokratije, građanskih prava,  duhovnog stvaralaštva i druge promašaje  u pokretu  za koje istorijsku odovornost ne snosi članstvo SK, već rukovostvo  i pojedinci u njemu „ i po dr Trifunoviću  bi trebalo  da je time rešena  stvar  i na sve  što se zbilo  udarena je tačka…

Naivno i nedoraslo, gospodine biši predsedniče!

Jer, sve ono što  je on  na jedan dah pobrojao i   izrecitovao, kao dobar đak i poslušnik  (a biće i doušnik!) g. Kardelja, sve to  za ovaj narod  bila je  grozomarna Golgota, stravična epopeja njegovog stradanja i propadanja u svm segmentima življenja i opstanka. i za takav debakl, pa i zločin,  ima da se snosi i istorijska i konkretna odgovornost. I preko nje se nikakvim  marifetlucima  ne može proći i preći.  Promena imena  samo je jedan grubi falsifikat, ali i jedan uzaludni i  očajnički  pokušaj krivca  i grešnika da se spase  od zaslužene presude, koja ne može jedino Savez srpskih komunista  da zaobiđe. Utoliko pre  što su srpski narod  i Srbija  najviše  unazađeni  i uništeni  upravo njihovom vladavinom.

Pređe li se sa tih opštih konstatacija, koje moraju biti sastavni deo identiteta i „novog socijalizma“ i njegove prekrštene partije, i pogleda li se kako su se odvijali poslednji skupovi „ujedinitelja“, onda se mora neizostavno zaključiti da je ovo ujedinjenje spasilo beogradske partijske čelnike,  g. g.  dr Smiljkovića, dr Minovića  i Mitevića, odn.srpsko  rukovodstvo od novog rascepa, od čijeg, toliko isticanog jedinstva, nije ostalo ništa. Drugim rečima, srpsko rukovodstvo danas čini  jedna jedina  ličnost g. Milošević. U nemoći da udare na njega samog, nezadovoljnici  su se  ovog puta javno obrušavali na njegove najbliže saradnike, koje je on,  kao apsolutni gazda,  odabrao  i uz sebe  postavio, čime se najavljuju  mnogo širi i sudbinskiji  raskoli unutar  „jedinstvene “ i „,monolitne“ srpske levice . što su ovim „ujedinjenjem“ samo odloženi  a nikako  i skinuti sa dnevnog reda.

Naime, otvoreno se videlo da su stvaranje „nove“ Partije niški, kragujevački i okolni nezadovoljnici, shvatili najpre  i najviše kao  priliku  za novu preraspodelu funkcija, odn. za detronizaciju sveg onog što su, po lepom osećanju za srpski jezik, nazvali „beogradizacijom“ svekolike  politike, pa se tako sva tri sastanka, a pogovu Osnivački kongres, pretočiše  u jedan pritajeni  i od g. Miloševića, prigušivani okršaj, s jedne,  i u sivu i beskrajnu govornicu iliti knjigu žalbe, s druge strane, od slučajnih govornika  „iz naroda“, koji su vapili  za efikasnošću, jer „mi na terenu  ne možemo da se odbranimo od radikala i demokrata“, ali i negodovanjem, „pogledajte jednom istini u oči – stvarate novu socijalističku partiju  a imate jednu te istu terminologiju  – papagajsko ponavljanje.“

Odista, tzv. Osnivački kongres u sadržajnom pogledu bio je ispod  svakog nivoa, iscrpljujući se i unapred omeđujući se sa predviđenim „dokumentima“, dakle kao jedna puka formalnost oko prekrajanja imena  i izbora jednog svečarskog  Glavnog odbora, koji se po usvojenom Statutu  može sam dopunjavati do jedne trećine članova  (Alal vera!), dakako iz redova  pravih i proverenih (komunističkih) kadrova, tako da je svaka nova i sveža misao na njemu izostala, čak i u završnom govoru „novog“ predsednika, g. Miloševića (koji je sebi dopustio, kao pravi kavaljer, da u izbornoj trci unapred  obori na kolena  jednu damu!), čime je i formalno uskočio  u partijsko sedlo  do čega  mu je, kao  rođenom komunisti, izgleda, jedino i stalo.

Odista,  zar je u času kad je srpska ekonomija, ne samo na Kosovu,  u opštem haosu  i zaostajanju, kad zdravstvu, školstvu , kulturi i nauci, preti potpuni kolaps, kad stotine hiljada penzionera, ni na polovini meseca  nisu primili svoje zaslužene i bedne penzije, kad seljaci čekaju da im se plati pšenica, lad čuvari Kosova – nekoliko hiljada milicionera  žive pod  nepodnošljivim  životnim uslovima, kad mnogi proterani  sa Kosova čekaju na pravo golog povratka, bez traženja stana i posla, g. Prdsedniku  cele Srbije  važnije je da zasedne na kormilo jedne Partije sa ortodoksnim socijalističkim opredeljenjem, kad se ceo svet ustremio  na to – ortodokslje! Zar njemu, kao predsedniku države Srvije, dolikujnje da predsedava kongresu jedne partije  (zar ni to ne sme da prepusti svojim saradnicimna) i udeljuje tražene reči, kad toliki preči  i urgentniji  poslovi  zovu na pregalaštvo, dužno  i obavezno?! Zar je  nužno da on sedi i sluša, ceo dan i celu noć, svakojake priče i apele,  ili čak da omogućava svojom nazočnošću, da mu se toliki ljudi dodvoravaju „udarajući mu temena“, ili mu pak sami nudeći  svoje ruke  da ih on stisne  i posveti svojim, pred dežurnim kamerama televizije i fotoaparatima listova , koji su samo u tom danu  dali više  minuta i stranica  partiji na vlasti  no celoj opoziciji  za godinu dana !

Obuzet tim i takvim  blaženim  vladalačkim osećanjima, pred očima  i licem tolikih vernih podanika, g. Predsednik verovatno da nije opazio obilje podvala  koje mu je podmetnuo  pisac „Heroja na magarcu“, koji je svojim govorom  ispao uistini i jedini govornik kongresa. Na stranu  što je taj pisac na nedavnom kongresu  Narodne stranke u Podgorici, javno izrazio radost  što je sa zastave  „uklonjena ona ružna petokračna  žaba!“, kojom je sada okićen izašao na govornicu. Što je prosuo  mnoge prikladne i podaničke misli (Na veliki  dan ujedinjenja progresivnih ljudi  Srbije – „U Srbiji danas nema srca koje ne trepti Današnjim danom političkog i kulturnog ujedinjenja Srbije“ itd itd.) koje su mogle da imponuju vladaocu i izumitelju ovog velikog ujedinjiteljskog dana, pisac Bulatović, za razliku od muzikanta Pavlovića, koji se sav istopio u iskazivanju svog prvog političkog podvorenja, tražeći najumilniju  kantilenu  iz svoje  zaboravljene i napuštene violine, da njom opčini  uši g. Predsedavajućeg umeo je da se izmigolji u mnogo čemu  iz svog iznenadnog socijalističkog imidža, pa će se tako čuti  da se, ovim, Srbija vraća slobodi mišljenja i raspoznavanja… Da ova stranka ne sme priznati divljaštvo Naša stranka, sa svojim civilizacijskim htenjima,  sa svojim profilom, naći će se  se sa strankama socijalističke (Brantove   S.T,) internacionale….. Da je ova Srbija bila decenijama varana i izdavana  od „svojih“,… da je trebalo izdržati  harizmu Kominterninih izvršilaca  i dželata, propalih alpskih učitelja, balkanskih dunđera i abadžija,  samozvanih metalaca i maršala u zlatu i širitima…cele te Kominternine bratije, koja je izvesnu  uzdržanost našeg naroda  kažnjavala i dankom u krvi, na orijentalan način i jamama bez bezdanice i golim otočjem, dakle repertoarom, ideološkim i političkim,  kojim bi se divio i jedan Markiz de Sad…

…i sve to svetogrđe  i sve te disonancije  u prisustvu  protokolisanih  Titovih svetaca, počev od generala Ljubičića, Dobrivoja Vidića, Mihaila Švabića pa do ideoloških jurišnika na čelu sa profesorom Etike  beogradskog Univerziteta, dr Prvoslavom Ralićem i akademikom Mihailom Markovićem, a i tolikih drugih komunističkih asova, autohtonih  naslednika Titove promisli, na čelu sa g. g. Miloševićem, dr Trifunovićem, Dr Smiljkovićem, dr Minovićem, Isakovićem, Škundrićemi svi oni – mukajet ! Ni slovca! Niko da saspe, bar malo nitroglicerinske sačmice u grkljan tom dojučerašnjem belosvetskom piskaralu, koji je, eto, sad postao Pisac, Književnik, Umetnik najvišeg ranga, pripadnik naših novih  demokratsko-socijalističkih  redova ! Drugim rečima, daj šta daš,  samo neka prizna  pred svetom, da je sa  nama, da ne ispadne da smo u toj  novoj našoj Socijalističkoj  partiji , samo mi – komunisti!

Dakle, debakl, rasprodaja identiteta , svejedno što je  gđa Anđelković tvrdila suprotno. Nadobudno i ženski neoprezno i zadihano…

I šta sad ostaje srpskom narodu na susretu sa tim – novim  socijalizmom, u kontinuitetu ?

Ništa drugo, nego  definitivno otrežnjenje, definitivni razlaz sa onima koji su ga doveli  ne samo do ivice  ambisa,  već ga i bukvalno  gurnuli u njega. A pre svega , mora se konačno  rešiti svih  zabluda  koje je on sam, vasceli srpski narod, nametnuo g. Miloševiću…

Odista, sveta je dužnost svakog iole poštenog i iskrenog Srbina , koji ume da vidi i oseti propast  u koju je gurnut njegov narod vladavinom Saveza komunista Srbije i  Jugoslavije, da i sebi i g. Miloševiću, jasnoi i glasno kaže – dosta je! Dosta je sa svakim, bilo kakvim socijalizmom,  pa makar  on  za svoje čelnika imao i prokušane  i proverene  pripadnike bivšeg Saveza  komunista Srbije !

Ovo utoliko pre što je srpski narod  hteo da veruje  g. Miloševiću, što je pošao za njim  i njegovim saradnicima da bi se sad  konačno pokazalo, da ni g. Milošević u bilo kakav progres  vodi taj narod. Niti pak ima  sigurne i sposobne  saradnike,  što će se opet i po ko zna koji put, za neki dan,  iskrviti  za nova hijerarhijska mesta. Narodu je dosta obmana , narodu je dosta onog do čega je g. Miloševiću jedino stalo  do komunističke vladavine, jer, ako posle  svega što je  srpski narod  propatio i spoznao  tokom komunističke vladavine, g. Milošević ima smelosti  i poštenja da u Spomen knjizi  Neznanog junaka napiše: „PONOSIMO SE NAŠOM SOCIJALISTIČKOM REVOLUCIJOM!“, onda se njemu mora otvoreno reći  da on nije dostojan  da bude predsednik srpske države, jer je tim svojim „ponosom“ nedvosmisleno pokazao  da on ne saoseća  sa tolikim patnjama  srpskog naroda  i da kao takav  ne može biti  njegov predvodnik u srećniju budućnost.

Što pre bude shvaćena ta neminovnost, što pre dođe  do uspostavljanja čistih računa  između interesa  srpskog naroda  i interesa g. Miloševića , to će pre i narod  i g. Milošević  doći do sopstvenih rešenja, do razlaza  sa jednom nepotrebnom zabludom.  Ne može se reći  da g. Milošević  nije imao šansu da stane  na stranu srpskog naroda, ali se zato mora priznati da je narod  otvorena srca stajao, sve do sada, na njegovoj strani.  Upravo sada, kada je g. Milošević  otkrio svoje pravo lice  lidera „nove“ prikrivene partije komunista, pravo je  i nužno  je da  se svak nađe  na svojoj strani, na onoj koja  mu je  sopstvenom dobrobiti  i sudbinom određena.

U dobri čas!.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *