Tadić i nakon Tadića

1 maja 2013

Piše: Čedomir Antić

Srbija je dužna oko 20 milijardi evra. Pre pet godina bila je dužna jedva osam. Prethodna vlada zaduživala je državu za šezdeset evra u sekundi, ova je mnogo sposobnija zajmi po 180 evra. Došli smo u položaj da zaduživanjem održavamo državni budžet i novim dugovima otplaćujemo stare. Ako se pitate kakva je to kvislinška javnost u Srbiji koja se ostrvila na kosovske Srbe, sa sadističkim zanosom ih ruži i grdi, cinično ih pozivajući da postanu deo albanske države, ne zaboravite da ovde iz SAD i EU godišnje stigne stotinak miliona dolara samo za „civilni sektor“. Plaćaju samo one koji ponavljaju floskule šovinističke nemačke i velikodržavne američke politike. Da smo, kojom nesrećom, mi srazmerno veliki novac (u odnosu na broj tamošnjeg stanovništva) investirali u „civilni sektor“ Sjedinjenih Država, tamošnji narod bi posle dvadeset godina mukao, blejao, rzao i groktao, a ne samo bezvoljno posmatrao razaranje svoje zemlje. Tamošnja elita bi bila jednako podeljena i iskorumpirana, a finansirani bi za razne američke „fašiste“, ali i sledbenike „otaca osnivača“, već odavno osnovali koncentracione logore. Prema tome, nisu baš mnogo uspeli, pre svega zato što u Srbiji finansiraju bivše komunističke sluge i razni lopovski ološ, pa novac biva pokraden, a posao ostaje neizvršen.

Tu je i srpska vlada… Nju danas čine refomisani delovi Miloševićevog režima. Tako mutirani oni su svaku svoju misao i sve snage posvetili održanju na vlasti. Zvanično zaneseni evropskim integracijama i formalno posvećeni reformama, oni suštinski žele samo što duže da vladaju i održe ekonomsku stabilnost države, svesni da trenutno samo bankrot može ozbiljno da ugrozi njihovu vlast. Odatle i ovakav ishod pregovora. Dakle, prvo su sedamnaest godina sprečavali svaki sporazum sa Albancima. Vodili politiku maksimalnih ciljeva, čak i kada je bilo izvesno da takva politika šteti nacionalnim interesima, i da im kao opozicionarima narodna frustracija samo donosi glasove. Sada kada su došli na vlast podgrejali su jedan od starih predloga. Tvrdili su da se ne odriču suvereniteta, ali da traže široku autonomiju za Srbe. Opet su odbacili mogućnost da zatraže podelu Kosova, pošto tako nešto ne odgovara SAD i SR Nemačkoj, a to bi našu vladu učinilo i saodgovornom za rešenje. Ovako je medijski od autonomije ostalo nekoliko kosovskih sudija – Srba koje imenuje Priština i nekolko komandira Srba u kosovoskoj policiji, koje Albanici biraju od kandidata koje im predlože Srbi. Spinovali su javnost, ujedinili svoje i nemačko-američke klijente u zemlji, ucenili crkvu i prihvatli da se odreknu 50,000 Srba koji su do sada još uvek bili više deo slobodne Srbije nego pod albanskim jarmom.

Nije probem što su to uradili. Srbija je tokom svoje istorija trpela mnoge poraze. Nevolja je što ovo vide kao svoj uspeh. Muka je što Nikolić, Dačić, Vučić i Dinkić obmanjuju javnost, pošto su prekršili ustav, januarsku Rezoluciju Narodne skupštine i Platformu za pregovore. Skupštini su dozvolili samo da se izjasni o njihovom izveštaju. Gotovo isti broj, istih onih poslanika koji su pre šest godina doneli sadašnji Ustav izjasnilo se pre neki dan u prilog izveštaja koji je ozakonio izdaju.

Meni je od Vučića, čiji smo fenomen već viđali (Milošević, Koštunica…), mnogo zanimljiviji Nikolić. Danas je na delu Nikolićeva „tadićizacija“. Jedna osoba bez većih dostignuća i primetnije karijere. Drugi čovek, rezervne stranke. Večiti gubitnik (četiri puta se neuspešno kadidovao za predsedika, a jednom je obećao da se neće više kandidovati), postao je predsednik samo zahvaljujuću spremnosti da porekne sebe i čelinoj volji da ne odustane i kada je za ostanak u igri cena lična čast. Pobedio je na izborima i doneo pobedu svojoj poraženoj stranci. Kada jedan čovek prepozna sebe kao pobedu i sve što radi kao vrlinu, onda je prethodna godina Nikolićevog delovanja sasvim logična. Tadić je držao na plećima svoju stranku, pravio se veći i važniji od nje. Menjao je politiku misleći uvek na snagu vetrova i uveren da je najvažnije da njega i stranku odnesu u dobrom pravcu. Nikolić je sâm svoja stranka. Njegov suženi pogled provincijskog radikala učinio je da veruje da nema većeg rodoljuba od njega samog i da nema velike državne ideje koja je šira od njegovih ličnih političkih interesa. Sve vreme se ponaša kao popularni voditelj. Pridobija čitavu lepezu različite poblike. Srbuje pišući Platformu za pregovore i na Debati pred generalnom skupštinom UN, ali poistvećuje crkvu Svetog Save i pandursku nevladinu organizaciju, priznaje FALSIFIKOVANE predsedničke izbore u Crnoj Gori, ne „kleči“ pred senima žrtava već pred vojskom koja nije uspela da pokori Republiku Srpsku, Srbe zove Bosancima…

Da li neko zaista misli da će Srbija nestati samo zato što ima jednog ili četvoricu loših predsednika? Možda je republika, sa inokosnim predsednikom, autoritarnim tradicijama i lošom prošlošću osuđena na neuspeh. Srbija je postojala vekovima pre republike, vaskrsnuće kao bolja i moćnija nego što je bila.

(Napredni klub)