ТАЈНА СОБЕ С ПОГЛЕДОМ

TAJNA SOBE S POGLEDOM

3 aprila 2019

Piše: Filip Rodić

Rim je prošlog utorka, 19. marta, bio pozornica diskretnog, ali sudbonosnog sastanka specijalnog američkog izaslanika za Venecuelu Eliota Abramsa i zamenika šefa ruske diplomatije Sergeja Rjabkova. Šta su dvojica visokih zvaničnika rekli jedan drugome tokom dvočasovnog sastanka u četiri oka u sobi jednog rimskog hotela uglavnom je nepoznato. „Ne, nismo se usaglasili, ali mislim da je razgovor bio pozitivan utoliko što su obe strane stekle bolju ideju o tome šta ovi drugi misle“, kratko je novinarima rekao Abrams. I Rjabkov je bio kratak i koncizan, izjavivši da „verovatno nisu uspeli da približe stavove o situaciji“. Ono što je ruski diplomaa potom izgovorio, ako se čita između redova, jasno razotkriva o čemu se radilo i koja je bila poenta urgentnog sastanka: „Smatramo da Vašington naše prioritete, pristup i upozorenja uzima za ozbiljno.“

Sudeći po ovome, Rusi su zatražili sastanak sa američkim predstavnikom za Venecuelu, inače krivično osuđivanim operativcem do grla umešanim u aferu Iran-kontra, koja je osamdesetih godina prošlog veka uzdrmala Ameriku, da bi njemu i Trampovoj administraciji jasno stavili do znanja da neće tolerisati ni političku, a kamoli vojnu agresiju na Venecuelu, da je crvena linija Moskve poštovanje međunarodnog prava i suvereniteta Venecuele.

Rečit je i vremenski okvir u kojem je došlo do ovog sastanka. Susret je organizovan neposredno pošto je u Venecueli isključenjem električne energije izazvan haos, za šta i Kremlj i mnogi drugi krive američke hakere. Do nestanka struje došlo je nedugo nakon neuspelog pokušaja Vašingtona da isporukom navodne humanitarne pomoći iz Kolumbije i Brazila isprovocira sukobe između vojske, policije i opozicionih demonstranata. Istovremeno sa ovom „bitkom za humanitarnu pomoć“ samoproglašeni predsednik Venecuele Huan Gvaido pozivao je „zapadne partnere“ da vojno intervenišu kako bi s vlasti svrgli „diktatora“ Nikolasa Madura. Njegov poziv da se intervencija sačuva kao moguća opcija naišao je na pozitivan odgovor najviših američkih zvaničnika, od državnog sekretara Majka Pompea do savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona.

Zbog svih ovih neuspeha opozicije i SAD u svrgavanju Madura, logično je zaključiti da će planeri u Vašingtonu pribeći intenziviranju kampanje za destabilizaciju Venecuele, a svi vrlo dobro znamo šta to može da znači. To znaju i u Kremlju, i upravo zbog toga su tražili sastanak na kojem bi čvrsto rekli gde je crvena linija. Ako uspeh nije postignut bacanjem Venecuele u mrak, možda bi trebalo pokušati zavijanjem Venecuele u crno vojnom intervencijom. Posebno ako se uzme u obzir poziv Huana Gvaida svojim pristalicama da se pripreme za „Operaciju sloboda“.

PREKO DAMASKA DO KARAKASA

Nedugo posle sastanka u Rimu, Moskva je pokazala da misli ozbiljno i da upozorenja upućena Vašingtonu nisu pretnja praznom puškom – tokom vikenda na aerodrom u Karakasu sleteli su ruski avioni sa stotinak vojnika i oko 35 tona „tereta“. Kao ni o sadržini razgovora u Rimu, ni o ruskoj pošiljci Venecueli ne zna se mnogo. Javnosti je poznato da vojnike predvodi general-pukovnik Vasilij Tonkoškurov, načelnik Štaba kopnene vojske Rusije, a avioni su na putu do Venecuele radi dopune goriva sletali u Damask i Dakar. Pošto Venecuela raspolaže raznovrsnim ruskim naoružanjem, slanje određenog vojnog kontingenta iz Rusije u Venecuelu zarad dodatne obuke ili održavanja sredstava samo po sebi ne bi bilo ništa čudnovato. Isto tako, ni slanje nekakvog „tereta“, odnosno vojne opreme nije nešto iznenađujuće. Kao što je u utorak saopštilo rusko Ministarstvo spoljnih poslova, sve je učinjeno u skladu s postojećim sporazumima dve zemlje o saradnji. Na zaključak da se šalje određena poruka i da ovaj potez ima konkretan razlog upućuje to što su se i slanje vojnika i slanje opreme desili u istom trenutku, a dodatnu težinu svemu daje činjenica da ih predvodi jedan od najviših ruskih vojnih zvaničnika.

Po sletanju, neki mediji su objavili da je Venecuela razmestila protivvazdušne sisteme S-300, ali malo je verovatno da ova misija ima veze sa ovim oružjem, jer je ono Venecueli isporučeno još 2013. Jedino što bi u vezi s ovim moglo biti logično jeste da su neki od stotinu ruskih vojnika poslati kako bi svojim venecuelanskim kolegama obezbedili dodatnu obuku za rukovanje ovim sistemom, pošto se pretpostavlja da su u poslednjih šest godina ipak naučili kako se barata tim raketama.

Logičnije od obuke baratanjem odavno isporučenim oružjem je da su Rusi u Venecuelu poslali svoje stručnjake koji su u Siriji već godinama radili na odbrani od američkih napada, uključujući i odbranu od udara krstarećim raketama. Iskustva koja su ovi ljudi imali pre Sirije i ona koja su stekli u ovoj ratom razorenoj zemlji mogla bi biti ključno značajna za pripremu odbrane Venecuele od mogućeg američkog vojnog udara. Stručnjaci pretpostavljaju da oprema isporučena Karakasu ne sadrži naoružanje, pošto ga Venecuela već sasvim dovoljno ima, nego da se radi o tehnološki vrlo naprednim sistemima za obaveštavanje i elektronsko ratovanje, koji bi veoma koristili ne samo u slučaju sveobuhvatnog direktnog američkog napada nego i u suočavanju s gerilskim i opozicionim aktivnostima. Stoga se da zaključiti i da je zadatak većine, ako ne i svih ruskih vojnika u Venecueli da svoje kolege obuče u korišćenju ovih sredstava.

OČEKIVANI ODGOVOR

Vašington je na ova dešavanja odgovorio na sasvim očekivani način. Prvo su dvojica najvatrenijih zagovornika intervencije protiv Madura u Trampovoj administraciji, Džon Bolton i Majk Pompeo, upozorili na štetan uticaj „ruskog neprijateljskog mešanja“. „SAD neće tolerisati mešanje neprijateljskih stranih vojnih sila u zajedničke ciljeve zapadne hemisfere kao što su demokratija, bezbednost i vladavina prava. Vojska Venecuele mora stati uz narod Venecuele“, naveo je Bolton, pozivajući tu „neprijateljsku silu“, Rusiju, da „sarađuje s međunarodnom zajednicom u podršci venecuelanskom narodu“, a ne da podržava „korumpiranog diktatora“ Nikolasa Madura.

Pompeo je rekao da „SAD i države regiona neće sedeti skrštenih ruku dok Rusija pogoršava napetosti u Venecueli“ i optužio je da „svojom podrškom nelegitimnom režimu Nikolasa Madura produžava patnju venecuelanskog naroda koji većinom podržava privremenog predsednika Huana Gvaida“.

Posle ovih izjava usledio je glas razuma koji bi mogao ukazivati da je Vašington, ili makar vojno krilo američke administracije, shvatio da treba malo da spusti loptu. Vršilac dužnosti ministra odbrane Petrik Šanahan izjavio je u utorak, 26. marta, da Sjedinjene Države ne nameravaju da krizu u Venecueli okončaju vojnom intervencijom. „Shvatam da ne“, rekao je on upitan namerava li Vašington da interveniše. S obzirom na to da je od „slučajno“ pokazanog zapisa o slanju 5.000 američkih vojnika u Kolumbiju iz Boltonove beležnice pa sve dosad Vašington tvrdio da je intervencija „i dalje na stolu“, može se zaključiti da su sastanak u Rimu i „pošiljka“ Karakasu imali efekta i da je Rjabkov ispravno shvatio Eliota Abramsa. Zaista su ih uzeli za ozbiljno.

 

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *