Тајна завера против сивила

Tajna zavera protiv sivila

15 januara 2019

BIO je to pravi, veliki zanos. Prošla je ratna kataklizma. Skupili su se ljudi – mladi. Najstariji je imao četrdeset pet godina. Šta je to četrdeset pet godina!? Istina, dragi Strahinja Petrović je imao nešto više. Uostalom “glumci ne stare”! Sjećam se da sam poslala Branku Pleši telegram da me sačeka na stanici. Dovezli smo se fijakerom do “Balkana”. Odmah sam se javila na dužnost u “Manježu”. Prvog sam srela Milana Ajvaza, zatim Savu Severovu. Upoznavanje sa Ajvazom završilo se njegovim: “A, sad, šta nam bog da!” – sećala se Marija Crnobori, prvih dana u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom.

U međuvremenu, prošlo je sedam decenija u životu ovog teatra, o čemu je nedavno u izdanju kuće izašla monografija s potpisima Aleksandra Milosavljevića i Maje Medić, kao urednika izdanja. Pred čitaocima se našlo delo u kojem je ponuđena “neka vrste opširnijeg eseja” (kako to u uvodu naglašava Milosavljević), sa osvrtom na pojedine značajne ljudi i momenate u istoriji JDP. Uredbom Josipa Broza (29. jula 1947. godine) nastao je teatar za koji je jedan od kasnijih upravnika izjavio da je bio, zapravo, “tajna zavera protiv sivila”. Ta “zavera” počela je zahvaljujući osobenom duhu ovog pozorišta i njegovom glavnom inspiratoru Bojanu Stupici.

– Na momente mi je izgledalo da je on svesni konspirator i da je, poput šahovskog velemajstora, povlačio poteze čije je dalekosežne posledice samo on video – piše Milosavljević. – Nailazio sam na podatke koji su mi očigledno ukazivali na to da je neke odluke donosio na osnovu svog prvorazrednog instinkta, koji je kao Bojanov dar za režiju, arhitekturu, organizacione delatnosti ili komuniciranje sa saradnicima naprosto bio deo njegove ličnosti.

Ipak, u godinama koje su usledile (a na osnovama koje je Stupica postavio) gradila se kuća, različita od svih nastalih pre i posle nje. Tomislav Tanhofer je 1958. godine isticao da je “pravi i glavni junak svake predstave istina, a ona je i u tome da je za kreiranje bilo koje uloge potrebno organizovanje svih fizičkih i duhovnih snaga”, dok Miša Janketić svedoči kako je od početaka stvorena “velika mistifikacija, zasnovana na disciplini, hijerahiji i poštovanju pravila”. Hrabri iskoraci imali su svoju cenu, pa je nesumljivo da je najveći napad na JDP u njegovoj istoriji bila zabrana Mihailovićeve predstave “Kad su cvetale tikve”, u režiji Bore Draškovića. Zbog ovog događaja Drašković godinama nije režirao u pozorištu, a veruje se i da je Stupičinu smrt ubrzala afera oko predstave.

– Moja generacija modernista nije preterano volela Bojana Stupicu – svedočio je Jovan Ćirilov, koji je na čelu JDP proveo četrnaest godina. – Cenili smo “Dunda Maroja” i što je osnovao JDP, ali on je bio klasičar. Više smo, na primer, voleli Matu Miloševića i njegov stilizovani realizam. To što je radio bilo je moćno, duhovito, barokno.

Uz isticanje Mate Miloševića, Ćirilov “priziva” jednog drugog direktora, Milana Mimu Dedinca.

– Pesnik, intelektualac najvišeg ranga, prevodilac, francuski đak, esteta, perfekcionista. Dedinac je bio najveći autoritet i to u svim domenima pozorišnog mehanizma – zapisao je Slavko Simić u tekstu “Moji upravnici”.

Dolazak Ćirilova na mesto direktora Jugoslovenskog dramskog (čiji je repertoar u početku kuđen, a tek potom prihvaćen i hvaljen) učinio je da “nova energija zapljusne JDP, ali ne bojanovski eruptivna nego dedinčevski modernistička”.

SLUŽENJE TEATRU

Mene je višegodišnji dodir s pozorištem i pozorišnim ljudima naučio da bolje ocenim i više cenim tu drevnu i složenu umetnost i one koji njoj, u ma kom vidu i ma na koji način, služe. Imao sam priliku da vidim sa koliko strasti i požrtvovanja mnogi od njih, bili oni istaknuti umetnici ili anonimni tehnički radnici, svom pozivu služe – deo je pisma Ive Andrića, predsednika Pozorišnog saveta JDP, povodom dvadeset godina postojanja teatra.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *