Тајни живот „спин мајстора“

Tajni život „spin majstora“

20 decembra 2016

Dragomir Andjelkovic 3345

Piše: Dragomir Anđelković

Kreatori iskrivljene svesti juče, danas i sutra i nužnost posvećenog kritičkog odnosa prema njima i njihovim (ne)delima.

Nedavno je beogradska izdavačka kuća „NNK internacional“ – skoro sto godina posle prvog pojavljivanja na engleskom jeziku (1918) – objavila istorijski i geopolitički intrigantnu knjigu britanskog novinara koji je početkom 20. veka važio za majstora bestselera. U pitanju je delo „Tajni život tragične carice“ (Beograd, 2016), kroz prizmu ličnosti Aleksandre (Fjodorovne) Romanov (1872-1918) posvećeno burnim dešavanjima na dvoru njenog supruga, poslednjeg ruskog imperatora Nikolaja II (1868-1918). Autor te knjige je Vilijam le Ke, našoj publici pre svega poznat kao pisac kriminalističkih priča i romana. No, u pitanju je mnogo kompleksniji i vrlo kontroverzan publicista, na koga se vredi osvrnuti pre svega u kontekstu spoljnog i unutrašnjopolitički motivisanog planskog kreiranja javnog mnenja, njegovog povratnog uticaja na donošenje političkih odluka i posledica koje to ima po nacionalne interese.

PROMENLJIVA (NE)PRIJATELJSTVA

Velika sila sa globalnim pretenzijama, kakva je bila V. Britanija u 19. veku, imala je niz rivala u raznim delovima sveta. Među njima se London, u skladu sa promenljivim okolnostima, trudio da sa računovodstvenom preciznošću izdvoji najopasnijeg konkurenta. Onda su ključni napori ulagani kako bi on bio obuzdan i u pogodnom momentu drastično oslabljen.

Radi toga su pravljena partnerstva i sa drugim rivalskim silama, uz davanje izvesnih ustupaka, što opet nije isključivalo i zakulisno delovanje protiv njih na način da u pogodnom momentu, kada odrade svoju „savezničku ulogu“, postanu prioritetna meta i ubrzano budu urušene. Kako je engleski hladno konstatovao V. Čerčil: „Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“.

Geopolitika je filigranska veština, u kojoj je pragmatični London uvek bio vrlo vešt. Kako je neko primetio: „Svi pričaju o geopolitici ali samo Englezi u njenom duhu dosledno postupaju“. Međutim, i njihova javnost je u velikoj meri sklona banalnim crno-belim formama. Neretko ne shvata ono što radi politička elita, odnosno sklona je da stvari posmatra emotivno pa i moralistički. Polazeći od toga, ali i uzimajući činjenicu da je V. Britanija kolevka moderne demokratije (uz sva njena ograničenja), baš tu su „izmišljeni“ medijski spin-majstori i savremene metode iz te sfere.

OTAC MI-5

Jedan od pionira u toj oblati bio je Vilijam le Ke. Do početka 20. veka najveći geopolitički izazov za Britaniju počela je da predstavlja iz godine u godinu industrijski, demografski i vojno sve snažnija Nemačka. Ona je zapretila da potpuno poremeti kontinentalnu ravnotežu snaga do koje je London tradicionalno držao kako bi sebi obezbedio ekskluzivnu ulogu ostrvskog arbitra u evropskim nadmetanjima. U takvim okolnostima vladajući engleski krugovi su se odlučili za uspostavljanje savezničkih veza sa državama čiji su interesi takođe bili ukršteni sa Nemačkim. Radi se o Francuskoj i Rusiji. Međutim, britansko javno mnenje, decenijama zastrašivano opasnošću koje te sile predstavljaju za njihovu zemlju, bilo je rezervisano prema tome. Kako bi se to promenilo ali i da bi bili opravdani mnogo veći vojni izdaci i drugi napori, krenulo se u akciju obrade svesti građana u pravcu jačanja antinemačkih osećanja.Tu je dobio prvorazrednu ulogu naš autor za koga se tvrdi da je i ranije bio povezan sa specijalnom policijom (a pre ocrnjivanja Nemačka dok je britanski spoljnopolitički kurs bio drugačiji satanizovao je Ruse i Francuze).

On, uz posrednu sistemsku podršku, objavljuje dva dela koji postaju pravi bestseleri. To su: Invazija 1910 (izdata 1906) i Kajzerovi špijuni (izdata 1909). U njima je u stilu političke fikcije, upakovane na način da deluje kao realistično, opisana nemačka invazija na britanska ostrva, odnosno prethodna masovna aktivnost nemačkih obaveštajaca u V. Britaniji. Cilj je bio da Englezi budu zastrašeni i brzo prihvate savez sa onima koje su do juče smatrali neprijateljima te da podrže finansijska ulaganja u vojsku kao i razvoj obaveštajnog sistema.

Stvari su bile radi toga predimenzionirane do bizarnih razmera. Ali, dale su rezultat. Kako konstatuje Kit Džefri, autor knjige „Mi 6: istorija tajne obaveštajne službe“ (Beograd, Albion buks, 2013) – ono što je radio Vilijam le Ke izrazito je pogodovalo tadašnjem stanju duha Britanaca koji su strahovali od gubitka međunarodnog primata svoje zemlje.

Usled navedenih knjiga javnost se toliko uzburkala da je vlast imala čvrste osnove da osnuje odgovarajuća radna tela koja su se bavila brzim unapređenjem odbrambenih i obaveštajnih potencijala zemlje. Deo mera koje su usledile bilo je i drastično unapređenje specijalnih službi. One su sa osnivanjem preteča Mi 5 (kontraobaveštajni poslovi) i Mi 6 (obaveštajne aktivnosti u inostranstvu) dobile mnogo veći opseg i značaj. To se dogodilo 1909. godine a među njihovim očevima osnivačima je na neki način bio i „naš“ Vilijam.

OKLEVETANA CARICA

Svoje aktivnosti, između ostalog i spin majstora specijalnih službi i vladajućih političkih struktura, nastavio je da obavlja i u narednom periodu. Tokom balkanskih ratova, kao izveštač, boravio je i u našim krajevima (kasnije se okušao i u diplomatiji). Ne treba ni reći, u skladu sa britanskom politikom koja nije bila naklonjena Srbima (sada da u razloge toga ne ulazimo), njegove ratne reportaže nisu bile povoljne po nas.

Tako je ostalo do početka Prvog svetskog rata. Kada je – po principu neprijatelj mog najvećeg protivnika je moj prijatelj – London privremeno promenio odnos prema nama. Tada je ponešto pozitivno, kao kontrast prethodnom, o Srbima napisao i pisac-propagandista kojim se bavimo. Naravno, Nemce je produžio da satanizuje. Nisu bili samo neprijatelji već i neljudi. Stigli smo i do knjige „Tajni život tragične carice“ koja se nedavno pojavila na srpskom jeziku. Ona je zasnovana, navodno, na dnevničkim beleškama jedne dvorske dame poslednje ruske carice. A ona je predstavljena kao agent nemačkog cara Vilhelma II, koji je u cilju kontrole i uništenja Ruske imperije udesio brak između Aleksandre i Nikolaja II te je posle lukavo usmeravao njegovu politiku.

Tako je Berlin bio „kriv“ za razne ruske neuspehe, od poraza u ratu sa Japanom, preko sveprisutne korupcije do neadekvatne organizacije, kadrovske popunjenosti i opremljenosti ruske vojske i sledstveno njenih neuspeha u Prvom svetskom ratu. U engleskom i francuskom izdanju knjige ima i delova posvećenim nama, koji su očito iz patriotskih pobuda izostavljeni iz srpskog izdanja. Radi se o tvrdnjama da su i iza sarajevskog atentata stajali nemački agenti. Da ponovim, u pitanju je propagandna fantazmagorija napisana krajem 1917. godine. Međutim, kako je u ratu sve dozvoljeno, autor je u tom (kao i nekoliko drugih ratnih dela), do krajnosti zamaglio granicu fikcije i realnosti.

Nigde se nije nalazilo objašnjenje da je u pitanju neka vrsta geopolitičke fantazije, mada se već posle okončanja rata nemalo toga u tom smislu pisalo u raznim kritičkim osvrtima na ratni opus Vilijama le Kea. Jedni su ga hvalili kao vrhunskog propagandistu, drugi su smatrali da je otišao u krajnost, ali niko nije zastupao stav da je težio isitni. Od svih njegovih dela je jedino, i to u redovima ruske emigracije a ne u Engleskoj, do negde ostalo mistifikovano ovo posvećeno „špijunskoj“ ulozi Aleksandre Fjodorovne.

IZDAJA I NESPOSOBNOST

Negativan stav prema Nemcima do čije erupcije je došlo u Rusiji sa početkom rata u korelaciji sa neuspesima ruske vojske, manifestovao se i kroz stvaranje mita o zloj carici koja radi za svoju nemačku sabraću. Za to nije bilo nikakvih dokaza ali makar u prvoj fazi lakše je bilo okriviti nju nego nedovoljno sposobnog cara i brojnim manama opterećen sistem na čijem čelu se nalazio.

A koliko je sistem bio nefunkcionalan, korumpiran ali i prožet nemačkim špijunima i saboterima (pogotovo iz redova vazda toliko hvaljenih bankarskih i drugih „stranih investitora“) – sa posebnim akcentom koji je sve to imalo na vođenje ratnih operacija – vidi se iz brojnih istorijskih analiza tog perioda zasnovanih na dokumentima. Navešću samo jednu knjigu dostupnu srpskoj publici: Oleg Ajrapetov, „Generali, liberali i preduzetnici“ (Beograd, Udruženje za društvenu istoriju, 2005).

No, da ponovim, Aleksandra Fjodorovna nije bila špijun, ni neprijatelj Rusije. Uostalom, prema njenom srednjovekovnom političkom shvatanju, ta velika zemlja je bila nasledni posed caričinog obožavanog sina i želela joj je i stoga sve najbolje. Što Berlin, naravno, nije ima razloga da čini.

U oružanim ali i mirnodopskim geopolitičkim bitkama sve je dozvoljeno. Kriv je onaj ko se neuspešno brani i mlitavo napada, a ne strana koja delotvorno radi sebi u prilog. Nema tu mesta ljutnji. Možda svaki narod ne zaslužuje vlast koju ima, ali u ratu umnogome prolazi u skladu sa njenim kvalitetima. A Rusi su imali, bez obzira na sve, čini mi se objektivne ocene o ljudskim vrlinama Nikolaja i njegove supruge, državni vrh nedorastao okolnostima. S druge strane Nemačku su predvodili mnogo sposobniji upravljači.

Nije za čuđenje što su oni potkopavali Rusiju (a ne obrnuto) kako bi je izbacili iz rata, odnosno što su kasnije Lenjinu pomogli da u tom cilju produbi revolucionarne nemire (slučaj plombiranog vagona kojim je od strane Nemaca a preko njihove teritorije prebačen u Rusiju). Doduše, Berlin je tako otvorio Pandorinu kutiju koja je ubrzala i njegovu propast, ali to je druga a duga priča.

OGLEDALO KRIVICE

Nacionalni ponos i razni drugi (i)racionalni razlozi otežavaju da se do kraja sagleda po sebe nepovoljna istina. Uz to, već duže od veka čovečanstvo je u epohi do vulgarnosti sveprisutne propagande.

Zato ne treba da nas čudi da su i boljševici posle konsolidovanja vlasti vrlo brzo počeli da istorijski gledano amnestiraju stari sistem. Jeste car sa svoji okruženjem bio „negativac“ ali da nije bilo zlih stranaca ruska administracija i privreda bi se mnogo uspešnije nosili za ratnim izazovima.

Već 20-ih godina nastaju razne studije tog tipa. Navešću samo čuveni predgovor ruskom izdanju (takođe nekadašnjeg svetskog bestselera) drugog dela dnevnika poslednjeg francuskog ambasadora pri ruskom dvoru Morisa Paleologa. Autor predgovora, Mihail Petrovič je, analizirajući događaje i delove dnevnika, neuspehe pa i slom carske Rusije objašnjavao postupcima Britanije i Francuske. Posle raspada SSSR-a, kada su posle prosutog mleka počele da se rone patriotske suze, tek je usledila lavina sličnih knjiga (u vezi sa kolapsom stare i nove sovjetske ruske imperije).

Da ne bi bilo zablude, da ponovim da mislim da je uistinu bilo raznovrsnog stranog delovanja protiv tih ruskih velikih država. Neprijatelji i lažni prijatelji ne miruju. I zašto bi? Bore se za svoje interese.

Kriv je onaj ko svoje zapostavlja. O tome bi valjalo da se zamislimo kada pričamo o truleži ruskog sistema koji je došao do punog izražaja u okolnostima Prvog svetskog rata. Inspirativno je to i za nas danas, kada se čuje stalna kuknjava javnosti ali i vlasti nad tužnom srpskom sudbinom. Svi su protiv nas, rade nam o glavi, kopaju jame. A šta mi preduzimamo? Da li je država Srbija konačno počela da radi u prilog zemlje Srbije i Srpstva ili je i dalje na razne načine paralisana i opčinjena nacionalno-mazohističkim idejama te zato loše vrši svoju bazičnu misiju? To je ključni problem a ne delovanje neprijatelja.

SRPSKI VILIJAMI LE KE

Knjiga „Tajni život tragične carice“ poslužila je kao    istorijsko-fantazmagorična podloga sagledavanja svega toga.

Ma koliko da se radi o zavodljivoj mešavini istina i izmišljotina u cilju realizacije antinemačkih propagandnih ciljeva (ali i skrivanja nekorektnog odnosa Londona i Pariza prema savezničkoj Rusiji), ostaje mučan utisak o tome kako i koliko sopstvena država i vlast mogu da postanu faktori nipodaštavanja nacionalnih interesa i pretenzija. Čak i kada se nominalno za njih zalažu.

Ono što navedeno štivo Vilijama le Kea takođe preporučuje za čitanje, to je što se radi o najboljem primeru njegove „spin“ delatnosti, dostupnom srpskoj publici.

Razni delatnici naših brojnih elektronskih i štampanih tabloida, koji često do bizarnosti dovede aktuelnu političku propagandu, od njega samo mogu da uče kako se mnogo ubedljivije prekraja realnost. On to radi tako vešto da mnogi neupućeni u problematiku kojom se bavi mogu lako da poveruju da im otkriva nove činjenice koje drastično menjaju njihovu predstavu o prošlosti.

Izdavač knjige koja nam je poslužila kao potka ovog teksta morao je to, uzgred budi rečeno, da ima u vidu i da je opremi ozbiljnim kritičkim predgovorom ili pogovorom, odnosno adekvatnim pratećim objašnjenjima. Ovako, verovatno poigravajući se senzacionalizmom, rizikuje da doprinese širenju zabluda.

Iskreno se nadam da se bar ne radi o grešci tj. o tome da je delo ozbiljno shvaćeno i tako drugima ponuđeno. No, možda i to ide uz lik i delo starog dobrog spin majstora i obaveštajca Vilijama le Kea. A nama ostaje inspiracija koju pruža podsećanje na njega, da sa mnogo više preračuvanja i obazrivosti slušamo, gledamo i čitamo ono što nam poručuju razni naši političari mešetari i njihovi medijski bojovnici.

Mnoga njihova velika otkrića i zaklinjanja nisu ništa drugo do svojevrsne kopije mita o zloj carici. Eskadra malih Vilijama le Kea jaše Srbijom!

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *