TAKO JE GOVORILA SONJA BISERKO: Srbija spava na leševima

TAKO JE GOVORILA SONJA BISERKO: Srbija spava na leševima

6 marta 2014

Sonja_BiserkoAko se za delovanje predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonje Biserko nešto može reći onda je to svakako ocena da se nije menjala: i današnje haško svedočenje te „građanke Srbije“ u svojstvu veštaka Hrvatske kao da je samo poslednja potvrda njenog angažmana koji sublimiraju dva naslova sa sajta Izjave.srb – odakle su preuzeti citati koji slede – Samo najgore (za nas) je dovoljno dobro (za nju) i oprostite što smo vas naterali da nas bombardujete

Pobedio je nacista, a izgubio ratni zločinac.

Povodom predsedničkih izbora u SRJ kada je Vojislav Koštunica pobedio Slobodana Miloševića, za „Toronto star“, „NIN“, oktobar 2000.

SAD su imale ključnu ulogu u odbrani Muslimana u Kuvajtu, Bosni i na Kosovu, što ih čini jedinstvenim u pogledu tolerantnog stava prema islamskom svetu. Evropska antiislamska paranoja bila je naročita vidljiva na Balkanu u odnosu na Muslimane; sve je urađeno da se navodno spreči stvaranje ‘islamske države’ u srcu Evrope, bez obzira što su oni de fakto bili stvarne žrtve agresije i genocida… I sama Srbija treba da se suoči sa svojom paranojom kada je islam u pitanju, a koja je bazirana na predrasudama i neznanju. Poslednji ratovi više su ogolili pravoslavni fundamentalizam, posebno u RS, nego islamski u Bosni i na Kosovu.

„Helsinška povelja“, novembar 2001.

Pitanje Vlaha u istočnoj Srbiji sve više dobija pažnju strane javnosti, dok se u samoj Srbiji, ne samo broja već i kulturnog identiteta, uporno negira i pored činjenice da ono latentno postoji sve vreme trajanja druge Jugoslavije.

„Helsinška povelja“, decembar 2001.

Karla del Ponte je ponovo zatražila od Sudskog veća Haškog tribunala da preispita svoje odbijanje da se objedine sve tri optužnice protiv Miloševića, jer s pravom ukazuje na direktnu povezanost Kosova sa projektom Velike Srbije.

„Helsinška povelja“, januar 2002.

Mislim da sam to demantovala.

Na konstataciju da je „Koštunicu odmah posle pobede nazvala nacistom“, „Blicnjuz“, februar 2002.

Ne bih se vraćala na pojedine formulacije koje vi sad citirate, a koje su istrzane iz konteksta onog o čemu sam tada govorila.

Na konstataciju da je „za vreme NATO bombardovanja kod Medlin Olbrajt urgirala da se razmotri okupacija Srbije, a u ‘Njujork tajmsu’ tražila da se Srbija vojno porazi, demilitarizuje, da Zapad preuzme sve medije u zemlji…“, „Blicnjuz“, februar 2002.

I komunistička tradicija u Srbiji je imala duboke korene i podršku u kolektivizmu, ali je nedvosmisleno obeležila srpsku kulturu krajem XX veka.

„Helsinška povelja“, februar 2002.

Politika uslovljavanja koju SAD vode prema Srbiji je logična… Mislim da je značajno to uslovljavanje utoliko što ipak tera na neki red u smislu nekih prioriteta koji su neophodni u ovom društvu kako bi se došlo do tih željenih pomaka na ekonomskom i na političkom planu.

B92, april 2002.

Priče premijera Đinđića o Indijancima i poglavicama pokazuju da on ne tretira sve ljude kao ravnopravne subjekte civilnog društva koji imaju pravo glasa, već kao podanike.

Prema „Blicnjuzu“, decembar 2002.

U današnjoj Srbiji postoji organizovana kampanja mržnje protiv svega nesrpskog i svega različitog… praćena ispadima ksenofobije i antisemitizma.

„Helsinška povelja“, februar 2003.

Na videlo ipak izlazi činjenica da je rat pripreman znatno ranije od pojavljivanja Tuđmana i Izetbegovića. To otvara i ključno pitanje odgovornosti Srbije za agresiju i genocid. Zato je tužba Bosne i Hercegovine i Hrvatske u Sudu pravde u Hagu protiv Srbije itekako važna, jer taj Sud će nužno dati i definiciju rata bez koje nema normalizacije odnosa u regionu. Pokušaj međunarodne zajednice da taj problem rešava političkom korektnošću (znači, prećutkivanjem istine) samo je dodatna frustracija i za žrtve i za agresora.

„Helsinška povelja“, april 2003.

U Srbiji ne postoji realna slika o Kosovu posle NATO-intervencije 1999. Slika Kosova se znatno izmenila. Kosovo je napredovalo, to je jedno mlado društvo koje želi da ide napred, a u Srbiji nije bilo nijedne pozitivne reportaže, nijednog članka o tome.

B92, jul 2003.

Insistiranje na Kosovu kao delu Srbije sasvim je neprihvatljivo, imajući u vidu da je Srbija svojim decenijskim ponašanjem izgubila svaki legitimitet na tom delu teritorije.

Na debati „Kosovo: standardi i status“, novembar 2003.

Politika uslovljavanja, pogotovo u zemljama kao što je Srbija, je uobičajeni mehanizam iznuđivanje demokratizacije u zemlji koja nema spremnost i unutrašnji potencijal da uspostavi vladavinu prava i odgovornosti.

„Helsinška povelja“, mart 2004.

S novom Vladom, Srbija se još više boljševizirala.

„Utisak nedelje“, oktobar 2004.

Građani Srbije i mi svi zajedno već imamo dovoljno podataka o zločinima koji su počinjeni u ime ovog naroda i može se slobodno reći da Srbija spava na leševima.

Konferencija za novinare, februar 2005.

Umesto suočavanja s prošlošću, Vlada Srbije forsira relativizaciju zločina i pokušava da izjednači sve strane u ratovima. U Srbiji nema potencijala za suočavanje s prošlošću i s genocidom koje su srpske snage počinile u Srebrenici 1995. Genocidna politika Beograda dokazana je pred Haškim tribunalom, u procesu protiv generala Radislava Krstića, ali bez pritiska međunarodne zajednice društvo u Srbiji ne može suočiti s tim i ostalim zločinima počinjenim u ime srpskog naroda.

U Dubrovniku, maj 2005.

Srpska pravoslavna crkva je retrogradna i nacionalistička institucija koja ima i političke ambicije.

U Dubrovniku, maj 2005.

Gospodin Mesić je mnogim potezima potvrdio svoju političku zrelost. On je prvi govorio o zločinima počinjenim nad Srbima i otvoreno osudio fašizam. Volela bih da su i naši političari toliko sposobni da naprave obrt, pokaju se za izjave iz devedesetih godina i naprave diskontinuitet.

„Kurir“, decembar 2006.

A genocid u Hrvatskoj iz II svetskog rata upravo je pokrenula naša elita akademska zajedno s crkvom, da samo podsetim da je crkva počela da otkopava sve te masovne grobnice 1988, 1989. i 1990. i da je na taj način mobilisala Srbe u Hrvatskoj i u Bosanskoj krajini. Mislim, to je nešto što je nedozvoljivo, to jesu bile žrtve, manipulisano je njihovim emocijama koje nisu bile stavljene niti u neki kontekst, niti im se pomoglo da se nekako s tim… da se to nešto razreši i da se ponudi neka interpretacija.

„Utisak nedelje“, mart 2007.

Vlasti u Beogradu pokušavaju da izdejstvuju podelu Kosova. Bilo bi pogubno da Zapad još jednom izađe u susret Srbiji uvažavajući realnost na terenu, jer to može trajati u nedogled i na drugim tačkama u Srbiji, ili pak negde drugde u regionu.

U intervjuu „Građanskom listu“, maj 2007.

U Hrvatskoj je napravljen ogroman iskorak u pravljenju bilansa i za Drugi svetski rat i za ono što se dešavalo devedesetih godina, ali se to ovde u medijima vrlo ignoriše – to je šteta jer se u Hrvatskoj prave veliki napori i na nivou države i na nivou istraživača, istoričara. Stiče se utisak da se ovde ne dozvoljava da Hrvatska izađe iz te priče, što ona čini na pravi način već nekoliko poslednjih godina.

TV „Košava“, jun 2007.

Vojislav Koštunica i SPC su glavni generatori i promoteri velikosrpske ideje, dok je Boris Tadić u ovom trenutku više angažovan na podeli Kosova. Srbija je vojno poražena 1995, ali ideolozi srpskog nacionalnog projekta i dalje imaju iluziju da će biti ostvareno ujedinjenje srpskih teritorija. Ta priča postaje aktuelnija kako se približava rasplet statusa Kosova.

Za sarajevski „Dnevni avaz“, jul 2007.

Država u ovom trenutku otvaranje priče o bombardovanju RTS-a koristi za svoju propagandu protiv članstva u NATO-u. Slobodan Milošević je isključivi krivac za NATO intervenciju. Žrtvovao je svoju zemlju i svoj narod. NATO je obavestio unapred svaki put o ciljevima koji će biti bombardovani.

NIN, septembar 2007.

Ova Vlada radi na udaljavanju Srbije i od NATO-a i od Evropske unije, samo čekam momenat kada će se i EU proglasiti neprijateljem, i to upravo kada se nudi Sporazum o asocijaciji. A do tog sporazuma se došlo sniženim kriterijumima, Evropa više ne zna šta da radi sa Srbijom jer je ona pacijent, a Evropa je želi u toj široj porodici. Evropa nas čeka raširenih ruku, ali su Vlada i izrazito premijer protiv EU.

TV „Pink“, oktobar 2007.

Ovde kad pomenete moje ime, svi misle da ja mrzim Srbe.

„Politika“, februar 2008.

Ja bih samo da podsetim da se u Beogradu za sada nije javno izašlo sa tezom o podeli Kosova, mada je ona jedina zvanična ili nezvanična strategija već duži niz godina. Tek je poslednjih dana ministar Samardžić podneo taj predlog Unmiku, čiji sadržaj je kasnije negirao. I Dobrica Ćosić, kao i uvek u ključnim momentima naše nedavne istorije, izašao je sa intervjuom Večernjim novostima, gde je zahtevao razgraničenje Srba i Albanaca i ujedinjenje preostalog dela Kosova sa Albanijom. To je zapravo pokušaj da se Albanija uvuče u stvaranje velike ili već kakve Srbije i da se Srbi na Kosovu stave pod ingerenciju Beograda.

„Peščanik“, mart 2008.

Seli smo u jedan restoran, ispred koga su počeli da se okupljaju ljudi. Nekoliko njih je sedelo za susednim stolom. Ušli su neki ljudi koji su nas fotografisali i onda su nas polako izveli iz tog restorana. Ispred su nas dočekali sa jajima, kamenicama i grudvama snega. Niko nije bio pogođen, sem Obrada Savića.

Poseta Helsinškog odbora srpskim enklavama na Kosovu, „Peščanik“, mart 2008.

„Politika“ je antievropski list u svakom pogledu, pogromaška. Politika, naročito dnevna, vrlo je perfidna i anti svih suseda.

„Poligraf“ TV B92, septembar 2008.

Mapa Srbije [bez Kosova] predstavlja realnost, metaforično oslikava stav i to lutanje Srbije…

O Godišnjem izveštaju Helsinškog odbora za 2007. godinu, „Nije srpski ćutati“ TV „Enter“, septembar 2008.

Slobodan Antonić će možda izgubiti posao, ali ne zbog nas – već što je došla nova partija na vlast kojoj on nije blizak. On se možda malo vadi na Helsinški odbor, on nikako neće gubiti posao u ovoj zemlji još uvek zbog Helsinškog odbora ili neke druge organizacije.

O Godišnjem izveštaju Helsinškog odbora za 2007. godinu, „Nije srpski ćutati“ TV „Enter“, septembar 2008.

To se već desilo – ovi su pohapšeni, u Hagu su, Srbija se uvodi u regularnu situaciju – uz opstrukcije i teškoće, na neki način, vraća se u normalno stanje. To se dešavalo svim zemljama koje su zalutale, to je zahtev civilizacije.

Na podsećanje da je tražila denacifikaciju, NATO okupaciju Srbije i hapšenje lidera, „Nije srpski ćutati“ TV „Enter“, septembar 2008.

U našoj štampi gotovo da nema pozitivnog izveštavanja šta se dešava na Kosovu.

Za sarajevski nedeljnik „Slobodna Bosna“, oktobar 2008.

Mislim da Crna Gora treba da prizna nezavisnost Kosova. Ne samo ona, već sve zemlje u regionu, jer je to preduslov za stabilnost regiona.

Na crnogorsko i makedonsko priznanje Kosova, za podgoričku „Republiku“, oktobar 2008.

Kosovo se danas koristi kao opravdanje za teritorijalne pretenzije Srbije, iako srpske nacionaliste Kosovo zanima isključivo kao sredstvo pomoću kojeg mogu da dobiju deo Bosne.

Sarajevski „Dani“, oktobar 2008.

Moja nevladina organizacija deluje i među Srbima u enklavama na Kosovu i došlo se do iznenađujućeg saznanja da su Srbi u enklavama prihvatili realnost i nezavisnost Kosova, tako da s tim Srbima sad treba na albanskoj strani, u parlamentu i vladi dati mogućnost za dijalog.

U Evropskom parlamentu, decembar 2008.

Srpska vlada nije trenutno istinski zainteresovana za uključivanje u Evropsku uniju, pošto imaju drugih sfera interesa, a deo srpske elite je i dalje okrenut ka Rusiji. Misli se i da se može ući u EU a da se ne ispoštuje ceo niz merila.

U Evropskom parlamentu, decembar 2008.

Priča o trgovini organima je jedna priča koja je, vrlo nevešto plasirana od strane Karle del Ponte u toj knjizi. Jer, ako je imala dokaze onda je morala podići optužnicu. I mislim, ja lično mislim da taj broj nije realan. I mislim da, tužilaštvo u Beogradu vrlo greši što stalno iznosi u javnost, ono što nalazi u istrazi. I mislim da Beograd dosta manipuliše, i da je upravo u funkciji da se, zbog ove presude [vojnom i policijskom vrhu Srbije] koja je bila očekivana, istovremeno bilduje jedna priča o nestalima koji su bili žrtve trgovinama organima.

„Problem“ TV „Studio B“, mart 2009.

Ja ne kažem, ako i postoji, naravno to treba procesuirati. Ali, mislim da je vrlo pogrešno, i za Albance, i za Srbe, da se time sad manipuliše ovako, kako se manipuliše u našim medijima. I mislim da to naravno, jako truje odnose između Srba i Albanaca. Ali, mislim da Beograd od početka vodi pogrešnu politiku, čini mi se, zato što, pre svega, ne pristaje na tu realnost ali s druge strane, kao što je poznato, Beograd i nije hteo Kosovo u Srbiji. Hteo je podelu Kosova.

„Problem“ TV „Studio B“, mart 2009.

Međutim ima jedna druga realnost, koja nije vidljiva, ni za Srbe, možda, na Kosovu, a ni ovde, a to je da Srbi i Albanci u tim enklavama, komuniciraju, imaju jedan suživot, koji nije nikad, da kažem osvetljen ili vidljiv za javnost. Zato što niko o tome neće da piše. Znači postoji jedan modus vivendi, koji itekako funkcioniše. I moram da kažem još jednu stvar, s obzirom da se s time mnogo manipuliše. Poslednji godina i nema tako mnogo etnički motivisanih incidenata. Ima nekih, pošto smo razgovarali sa puno ljudi, više, da kažem provokacija. Da, prolazi se preko njive…

„Problem“ TV „Studio B“, mart 2009.

Otežavajuća okolnost je što je za genocid u BiH optužena samo Republika Srpska a ne i nalogodavac i idejni tvorac genocidne politike, Srbija.

Kao počasna građanka Sarajeva, „E-novine“, oktobar 2010.

Odbojnost prema NATO je neopravdana. Treba istaći i jake emocije na strani NATO u vreme donošenja odluke o intervenciji u SRJ 1999, jer su većina tadašnjih lidera Alijanse bili šezdesetosmaši, koji su odrasli na pacifizmu.

Na skupu „Srbija, Zapadni Balkan i NATO ka 2020“, „Tanjug/Beta“, oktobar 2010.

U Srbiji se izveštaj Dika Martija koristi kao ključni argument za kriminalizaciju Kosova kao države i za osporavanje nezavisnosti. U izveštaju na prvi pogled nije jasna takozvana Žuta kuća, odnosno, činjenica je da se transplantacija organa, a to tvrde ugledni lekari, mora obavljati u potpuno drugačijim uslovima. Taj deo priče je malo verovatan, ali to ne znači da nešto iz izveštaja nije tačno. Nema razloga da se bilo šta osporava.

„E-novine“, decembar 2010.

Mislim da je taj izveštaj [Dika Martija] od samog početka bio plasiran na način koji je bio suviše senzacionalan i na neki način je oštetio ugled Kosova i kosovske države. S obzirom da taj izveštaj ne sadrži nikakve konkretne podatke o tvrdnjama koje on tu iznosi, on je morao da vremenom aterira i da da izjavu poput ove i mislim da se cela ta priča polako nekako relaksira i dovodi na meru koja će kasnije u nekom istražnom postupku pokazati prave razmere, da li je zbilja bilo to i koliko je bilo to. Pa u tom izveštaju nema dokaza. Samo su navodi i tvrdnje.

Tokom boravka na Kosovu, „Glas Amerike“, januar 2011.

Crnogorska država je konačno počela da reaguje na adekvatan način, s obzirom na to da SPC u Crnoj Gori, nažalost, nije prestala sa svojim provokacijama i negiranjem crnogorske države. SPC je glavni instrument negiranja Crne Gore.

O pravosudnom postupku protiv mitropolita Amfilohija, za podgorički Internet portal „Analitika“, januar 2011.

Znate što, to su sve informacije koje dolaze iz određenih centara i zato nikad nisam želela odgovarati na ta pitanja. Ja sam građanka Srbije i ne želim da me definišu po etničkoj pripadnosti.

Na pitanje da neki njen rad „pripisuju tome što dolazite iz miješanog braka odnosno tome što vam je majka Hrvatica, čak da je vaš brat poginuo kao pripadnik Zbora narodne garde“, zagrebački „Nacional“, april 2011.

Jedna od najvećih prepreka za bitan napredak u regionu je stav Srbije prema susedima i posebno stalna želja Srbije da ima preovlađujući upliv nad njima. To narušava bržu demokratsku konsolidaciju njenih suseda, razvoj istinske saradnje u regionu i njihov napredak u pristupanju Evropskoj uniji i NATO.

Na susretu parlamentaraca Evropske unije i Zapadnog Balkana, „Blic“, april 2011.

Ovde je došlo do redukcije Srba na Srbe, oni su valjda i građani…

„Hoću da znam“ TV „B92“, februar 2012.

Srbija se za rat sprema od sedamdestih godina.

„Hoću da znam“ TV „B92“, februar 2012.

U „Oluji“ je učestvovao i Beograd. Ostalo je da se još ispita uloga Beograda.

„Hoću da znam“ TV „B92“, februar 2012.

Nije iznenađenje što su nedavni događaji, vezani za „aferu Šarić“ i vreme i način na koji su objavljeni, usmereni na diskreditaciju premijera Ivice Dačića, zbog uspeha u pregovorima sa Prištinom.

„Fonet“, februar 2013.

Nismo samo mi krivi što su se pojavili desničari. Kriva je i konzervativna struja, koja je došla na vlast i nametnula svoj model. Reforme su zaustavljene, a Srbija se okrenula krajnjem konzervativizmu, koji je u suprotnosti sa savremenim evropskim tokovima.

Na tezu da se omladina sama organizovala i počela da formira organizacije koje bi pokazale da se mladi ne slažu s njom i Natašom Kandić, „Večernje novosti“, mart 2013.

Srpska strana veruje da bi to što se dogodilo nakon vojne akcije „Oluja“ – onih šest stotina staraca – moglo da se kvalifikuje kao etničko čišćenje. Međutim, reč je o organizovanom egzodusu u kome je Beograd odigrao ogromnu ulogu.

„Vreme“, novembar 2013.

(Stanje stvari)

KOMENTARI



11 komentara

  1. Antipod says:

    Političko djelovanje ove žene najbolje odražava moralni kolaps političke, zakonodavne i intelektualne elite Srbije.Najblaže što se može i mora učiniti je oduzimanje državljanstva.

  2. CMOP says:

    vesati ne streljati. staviti zapetu prema potrebi i nahodjenju.

  3. velimir says:

    DOŽIVOTNA ROBIJA ZA OVU SPODOBU.

  4. BOGDAN says:

    Ovu,placenu od zapada,izvitoperenu ljudsku spodobu,pod hitno proterati u njhovu lijepu zajedno sa Natasom Kandic,pa da pokusaju da pljuju po njhovoj lijepoj...Sve se bojim da bi imale hrabrosti za to.Znaju one da im u Srbiji niko nista nece uciniti!Tu bi se video stepen demokratije.

  5. Voja says:

    Udžbenički primer paranoje i poremećene svesti. Šta sve strane pare mogu da učine to razum ne može da shvati.

  6. BM Stalker says:

    Samo velika nevolja i beda tera da se jedan isti kondom koristi vise puta.

  7. Pera says:

    nema ovde pravde dok je ne uzmemo u svoje ruke!!!!!!

  8. velimir says:

    "mitovi " MOŽDA JE TO ISTINA U HRVATSKOJ I AKO UZMETE U OBZIR DA 1000 PUTA PONOVLJENA LAŽ POSTAJE "ISTINA" U GLAVAM LAŽOVA.

  9. Miki says:

    Voleo bih da cujem stav doticne o tome zasto se u Beogradu ili Nisu,bez obzira na uzavrele medjunacionalne odnose pocetkom 90-tih, nije pucalo po vojnicima JNA,a jeste na Holmecu,u Bjelovaru,Vukovaru,Sarajevu i Tuzli!?

  10. mitovi mitovi says:

    Žena priča ISTINU A ISTINA BOLI ,BOLI ;)

  11. Rade Bukarar says:

    neznam da lipomenuta misli da ce jednog danazazaliti sta je sve srala u korito iz koga jede

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *