Тамо где није могућа реалполитика није могућа ни политика, тамо је могућа само власт

Tamo gde nije moguća realpolitika nije moguća ni politika, tamo je moguća samo vlast

7 februara 2015

zeljko-cvijanovic 565Piše: Željko Cvijanović

1.

Čitalac će možda biti iznenađen svedočenjem – za čiju istinitost garantujem – da prilična većina nosilaca vlasti u Srbiji, i to one najviše, privatno ispoveda sasvim drugačije političke stavove od onih koje zagovara javno. Taj detalj svakako je najveća, danas možda i jedina razlika između aktuelne i prethodne vlasti. Na primer, gotovo svi u ukrajinskom sukobu žestoko navijaju za Ruse. Tek malo manji broj njih u rastu snaga Sirize, Podemosa i Nacionalnog fronta vidi spasonosne pojave u evropskoj politici. Sve teže je u zgradi vlade naći nekog ko ima lepu reč za Evropsku uniju i nametnutu nemačku politiku štednje. Svi, ali baš svi zaljubljeni su u Vladimira Putina, i niko, ali baš niko neće se prevariti da kaže nešto dobro o zapadnim ambasadorima u Srbiji.

Na pitanje kako to da svi oni javno zastupaju sasvim drugačije politike, čak radikalno suprotstavljene onim o kojima imaju najbolje mišljenje, sledi univerzalan odgovor: realpolitika. Pitanje je, naravno, da li je ovo u čemu Srbija živi zaista realpolitika?

2.

Iako se evropska značenja realpolitike, poput onog Bizmarkovog, razlikuju od američkih, čijim se nosiocem smatra „đavo realpolitike“ Henri Kisindžer, i jedna i druga okupljaju dva momenta. Naime, realpolitika počiva na apsolutizaciji moći i minimizovanju ideologije i morala kao političkih komponenti. Trijumfom realpolitike u novije vreme smatra se Nikson-Kisindžerovo uspostavljanje odnosa sa Kinom 1972. godine; svoj najdublji pad realpolitika doživljava u naše vreme posle dokumentovanih saznanja o učešću savremene američke politike u formiranju najmonstruoznijih terorističkih grupa u svetu, koje svojim bizarnim zločinima služe zapadnim (geo)političkim interesima.

Kako god, realpolitika, skidajući sa sebe teret ideologije i morala, ima za cilj da ostvari neku neposrednu korist ili bar spreči veću štetu za državu, grupu ili pojedinca. Realpolitka zemalja manje snage, poput Srbije, složenija je i opasnija nego kod velikih sila. U svoju jednačinu ona obično uključuje jednu ili više neprijateljski raspoloženih snažnijih zemalja i brojne uglavnom nepovoljne okolnosti koje mora da uključi da bi preživela. Što je jedna zemlja manje snage, to njena realpolitika mora da bude iznutra osvešteniji model vođenja državnih poslova, koji ne može da postoji ako ne postoji puna i kristalna svest o okolnostima u kojima se odvija, žrtvama moje mora da podnese i dobicima koje u zamenu za to treba da ostvari. Upečatljiv gotovo antički primer visoke realpolitičke osvešćenosti mogao bi da bude general Milan Nedić. On je, kako se danas vidi, od samog početka Drugog svetskog rata sa punom svešću o tome ko će biti pobednik u njemu, ali i sa sa svešću o snazi nemačkog neprijatelja i slabostima Srbije, prihvatio kolaboraciju, bez ideološkog uverenja i materijalnih i karijernih ambicija, kako bi sprečio reprizu masovne pogibije iz prethodnog rata.

3.

Veoma osetljiva na promenu okolnosti, realpolitika zemalja manje snage često svoje postupke menja u hodu. Realpolitika Aleksandra Dubčeka, na primer, pošto je 60-tih pokrenuo Čehe i Slovake, zahtevala je njegov podanički odnos prema Sovjetima, na zgražanje i osudu radikalnih suverenista tog vremena. Posle dve decenije malih poteza i kontinuiteta pasivnog otpora i promena strategija, Prag je izborio svoju samostalnost od SSSR. Iako se to pripisuje Vaclavu Havelu – takođe velikom češkom predsedniku iako mi, Srbi, s razlogom imamo problem s njim – jasno je da su zasluge oklevetanog Dubčeka bile mnogo veće nego ovenčanog Havela.

Realpolitika, kao strategija koja apsolutizuje moć ili ono što zovemo „odnosom snaga“, gradi se na najmanje dve komponente. Prva je svest o sopstvenoj snazi, a druga svest o snazi neprijatelja. Dobra realpolitika malih zemalja gleda da svojim potezima slabi protivnika i da podiže sopstvene snage. Ukoliko to nije u stanju, a najčešće nije, tada se smisao realpolitike ogleda u tome da se pokreće i u „našu“ korist radi bar jedan od ova dva aspekta. Malo je, naime, onih kojima je bilo dato kao prvoj dvojici Obrenovića da su imali snage i umeća da iz godine u godinu jačaju Srbiju i sreće da naspram sebe imaju sve slabiju Tursku. Na primer, Dubček nije mogao da jača Čehoslovačku ni u državnom ni u ekonomskom smislu, ali je njegova realpolitika bila moguća jer je SSSR propadao velikom brzinom, mnogo većom od one kojom je padala Češka.

4.

Možda najbliži formuli realpolitičara u savremenoj Srbiji bio je Vojislav Koštunica. Iako u veoma nepovoljnim okolnostima stabilnog monopolarnog sveta, bez mnogo načina da bitno ojača ekonomiju, njemu je polazilo za rukom bar da usporava rđave društvene i političke trendove. U jednom trenutku čak je zapretio njihovom zaustavljanju formiranjem nacionalne politike pošto je uz velike žrtve uspeo da postigne političko jedinstvo na donošenju ustava i odbrani Kosova i Metohije. Verovatno će tek budući istoričari moći da odmere dubinu tragedije Srbije posle razbijanja tog jedinstva i propasti nacionalne politike, koji su, zajedno sa svim krivcima, detaljno opisani u objavljenim depešama Vikiliksa.

Posle 2008. i Koštuničinog odlaska, mogućnosti za srpsku realpolitku odvijaju se u znaku jednog paradoksa, u istoriji veoma retkog. Naime, od objavljivanja ekonomske krize zapadnog sveta, koja se s godinama produbljavala u opštu krizu, za Srbiju dolaze bolji dani. Naime, jedna od dve najvažnije komponente realpolitike počinje za Srbiju da se odvija povoljno. Svet srpskih protivnika počeo je vidno da slabi: gotovo da nema zapadne zemlje među onima koje su, na primer, priznale Kosovo a da nije bila slabija nego prethodnih godina. U isto vreme, zemlje koje su Srbiju podržavale – Rusija i Kina pre svih –iz krize su izašle jače, toliko jače da danas pružaju više nego dostojan otpor zapadnom svetu u gotovo sasvim otvorenom sukobu.

U tom momentu, međutim, kada je došla u situaciju da postepeno jača otpor, Srbija je ostala bez nacionalne politike i nacionalnog jedinstva, i prestala da pruža svaki otpor. Kakav raskorak, kakva tragedija! Rezultat je bio da, koliko god da su srpski neprijatelji slabili, a prijatelji jačali, Srbija je slabila i propadala mnogo većom brzinom, tako da za nju danas ne radi čak ni vreme. Ako se vratimo na razmatranje dve osnovne komponente realpolitike, zaključak je jasan: brzina našeg propadanja, pretičući brzinu propadanja naših neprijatelja, realpolitiku u Srbiji učinila je nemogućom. Naša realpolitika ostala je oslonjena na očekivanje nepredviđenih događaja, na čudo dakle, a čudo je čudo, a ne elemenat realpolitike.

5.

Radikalni zagovornici evropskih integracija u Srbiji, ne slučajno, oni su koji su osujetili otpor koji je ona pružala svojom nacionalnom politikom. Kao argument protiv suverenista, oni su u prvom redu navodili navodnu želju evrskeptika da okretanjem leđa EU izoluju Srbiju od sveta. Šta se međutim desilo?

Razbuktavnjem krize u Evropi na njenoj sceni pojavile su se nove snage, leve ili desne, ali odreda suverenističke: Siriza u Grčkoj, Bepe Grilo u Italiji, Podemos u Španiji, ojačana Marin le Pen u Francuskoj, Feridž u Velikoj Britaniji, probuđeni Orban u Mađarskoj, Slobodarska partija u Austriji, nekoliko grupacija u Nemačkoj, jedan sasvim novi Putin u svom trećem mandatu u Rusiji… Dok su u Evropi kontraelite ustajale naspram nadutih i praznih ološ-elita, dok su se na sceni pojavljivali suverenisti, prošle godine iz srpskog parlamenta ispala je poslednja suverenistička stranka. Šta nam to govori?

Odustajući od otpora, a to će reći odustajući od sebe, Srbija je, sa svojom zarobljenom javnosti, zemlja u kojoj se nije primio nijedan od aktuelnih evropskih političkih trendova. U vreme Miloševića i sankcija, u kojima je zemlja bila čvrsto izolovana od sveta, toga nije bilo. Ondašnji liberali bar su znali toliko da treba da čitaju Popera, a pare traže od Sorosa; današnji suverenisti – DSS i Dveri – ne znaju ni toliko da, s pravom kritikujući vlast, ne mogu u isto vreme da brane ombudsmana Sašu Jankovića, ljubimca prozapadnih medija i stranih ambasada, samo zato što ima spor sa Vučićem i vojskom. Dok francuski suverenisti znaju da će Marin le Pen radije odćutati Olandu nego da dođe u rizik da brani Bernar-Anrija Levija, koji optužuje predsednika da nije dovoljno tvrd prema Rusima, dotle srpski strahuju hoće li Dveri i DSS podržati i Natašu Kandić, koja, vidim, takođe ima neki spor sa vlasti i vojskom.

Naravno, to je samo zla posledica, a ne krivica Dveri i DSS što je evropska Srbija mnogo izolovanija i usamljenija zemlja od one Srbije koja je ratovala sa celim svetom. Srbija nikad u modernom dobu nije bila toliko izvan svetskih događaja niti u takvom geopolitičkom raskoraku.

6.

Relpolitika tako u Srbiji nije danas moguća, ona je ovde samo izgovor, i to bled. A tamo gde nije moguća realpolitika nije moguća ni politika, tamo je moguća samo vlast. Rečju, politika je moguća kao vera u sekularnim društvima, pa kod kuće možeš da voliš Putina do mile volje, a kad dođeš na posao, u vladu dakle, tamo voliš Angelu Merkel.

I to je Vučićev veliki greh. Kad je tako temeljno počistio scenu, on je, ako već nije mogao da vodi politiku iz vlasti, propustio priliku da sa strana sam formira politiku, i to ne jednu već više njih, ili bar da otvori vrata tom procesu. Jer samo tako, samo sa politikom koju nije udavila vlast, Srbija može da se izvuče iz mraka izolacije, kad je, dok pregovara sa Briselom o članstvu u EU, od Evrope dalje nego pod Sinan-pašom.

A, ako realpolitika nije moguća i ako je moguća samo vlast, Bože, da li iko ovde ima svest koliko je to opasno, oseća li iko na kolikom buretu baruta svi sedimo. I da ćemo u toj eksploziji svi biti jednaki – od Vučića do poslednjeg prosjaka sa Zelenog Venca.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *