Tanaskovićevi belezi u Srpskoj

Tanaskovićevi belezi u Srpskoj

9 септембра 2014

Nenad KecmanovićPiše: Nenad Kecmanović

Da li ste znali da je neoosmanizam „otkriven“ u Banjaluci? Danas je u naučnom i diplomatskom svetu poznato da je autor spoljnopolitičke doktrine Tajipa Erdogana, koja i savremenu Srbiju i BiH tretira kao svoju interesnu sferu, upravo novi turski premijer Ahmet Davutoglu, ali malo ko zna da je strategija „strateške dubine“ razobličena kao „neoosmanizam“ upravo saradnjom profesora Darka Tanaskovića sa Vladom RS.

Iako primarno ugledni orijentalni filolog, Darko Tanasković se u novijim istraživanjima više okreće kulturološkim, sociološkim i politikološkim temama, vezanim za arapski i islamski svet, pa samim tim i za Bosnu i Rašku i posebno, za njihovu muslimansku komponentu. Tako su nastale knjige „Islam i mi“, „Islam: dogma i život“ , „Neoosmanizam“, kao i najnovija „Belezi vremena“. U ovoj kasnijoj fazi posebno mesto zauzima delo „Neoosmanizam“. Mada, možda, u užem naučnom smislu ne nadilazi njegove ostale radove, ova nevelika knjiga postala je pravi naučni bestseler sa najviše ponovljenih izdanja i prevoda na svetske jezike. Štaviše, „Neoosmanizam“ je za vrlo kratko vreme postao referentno delo za proučavanje turske spoljne politike ne samo u Srbiji, Bosni i na Balkanu. U čemu je tajna ovog uspeha?

Dok je svet slavio Erdoganovu Tursku kao ekonomsko čudo, kao zemlju koja pomiruje kalifatske tradicije sa kemalizmom, kao evro-američkog misionara na Bliskom istoku i na Balkanu, kao promotora spoljnopolitičke doktrine „nula sukoba sa susedima“, Darko je, može se reći pre svih, kritički osvetlio i senovite kutke Davutogluove „Strateške dubine“, poznatog istoimenog dela turskog stručnjaka za međunarodne odnose i Erdoganovog gurua za spoljne poslove, koje je bilo teorijski predložak za diplomatski, kulturni, ekonomski, medijski pa neizbježno i politički povratak Turske na granice Osmanskog carstva. Kasniji sled događaja u samoj Turskoj i najširem turkofilnom okruženju odvijao se tragom Darkove knjige.

Ne znam da li je negde rečeno ili zapisano kako je nastala knjiga „Neoosmanizam“. Pošto je ministar Davutoglu već prilikom prve zvanične posete Sarajevu izjavio da je „osmanska okupacija Bosne bila jedna uspešna priča koju treba ponoviti“, konsternirani predsednik Republike Srpske je zatražio od beogradskog profesora širu pisanu konsultaciju. Njegova ekspertiza na dvadesetak stranica poslužila je kao šira elaboracija uzdržanog stava Banjaluke prema neoosmanskim ambicijama Ankare, a taj isti stav će nešto kasnije preuzeti i zvanični Beograd nakon Erdoganove provokacije u Prištini. Istovremeno, pomenuta Darkova konsultacija za Dodika, poslužila je kao skica za knjigu „Neoosmanizam“.

Tu zlatnu istraživačku žicu, koja prolazi kroz Sarajevo, Pazar, Tiranu, Skoplje, Istanbul, sa svim njenim složenim vezama i kontroverzama, Tanasković je nastavio da obrađuje i u svojim najnovijim člancima koji su obuhvaćeni u knjizi „Belezi vremena“. Tekstovi pod karakterističnim naslovima – „Turska u srpskoj politici“, „Neoosmanizam i bezbednost na Balkanu“, „Znamo li meru turske moći“, „Svi reisovi džihadi“, „Panbošnjačko privatno preduzeće Mu-Mu“, „Sandžakom po Srbiji“, „Naša anadolska braća po Balkanu“ i dr. – čine trećinu tekstova u ovoj knjizi.

Sve te tekstove, od kojih su neki sjajni eseji, neki mini-studije, neki bogate kolumnističke asocijacije na konkretne povode, a svi zrače koliko erudicijom, toliko i poznavanjem stvari iz prve ruke, nije mogao napisati naučnik kabinetskog tipa, ma koliko učen bio. Tanasković se ambasadorovanjem „na Porti“ i potom pri Svetoj stolici pridružio tradiciji naših uglednih intelektualaca, umetnika, naučnika i patriota – od Marka Ristića, Čede Minderovića i Gojka Nikolića do, unazad, Andrića, Crnjanskog, Cvijića, Rakića i Dučića, koji su u diplomatiju i spoljne poslove ulazili sa temeljitim poznavanjem odgovarajućih nacionalnih civilizacija i kultura, ostavljali duboki utisak na svoje inostrane domaćine, i vraćali se sa nezamenljivim iskustvom sa terena, koje je onda služilo i „rodu svome“ i njihovom stvaralačkom radu. A da je u Darkovom slučaju upravo tako, svedoče dve knjige njegovih razgovora sa Mišom Jevtićem.

Površan i tendenciozan čitalac, a takvih na našim prostorima nemalo ima, već će po nekim od naslova u „Belezima vremena“ prepoznati njegovu, tobože negativnu, pristrasnost prema konkretnim pojavama, procesima i odnosima koje personifikuju Erdogan ili Davutoglu, Izetbegović stariji ili mlađi, reis emeritus Mustafa Cerić ili muftija Muamer Zukorlić. Ali, ako neko i posumnja u Darkovu duhovnu i intelektualnu otvorenost, pa i poseban senzibilitet i afinitet za tu drugu i nama blisko prisutnu kulturu, najbolje će ga razuveriti članak naslovljen „Naši su i rakija i boza“. Varirajući suptilnu distinkciju između „nasleđa“ i „tradicije“, koju je uspostavila Marija Todorova u već klasičnom delu „Imaginarni Balkan“. Tanasković upozorava da je „hteli mi to ili ne hteli“ mnogo elemenata turskog i islamskog što, pored vizantijskog i slovenskog, objektivno čini složenu i protivrečnu strukturu šire balkanske, pa i naše srpske kulture.

Darkovo poznavanje orijentalnih jezika, islamske kulture i političkog islama koji je od kraja 80-ih snažno i često subverzivno oživeo na Balkanu, i posebno u Bosni i Sandžaku, i danas visoko cene u muslimanskom Sarajevu. A na njegove kritičke analize tamošnjih aktuelnih pojava, odnosa i procesa, reaguju na svojstven način. Vele ovako: „Profesor Darko je baš ulema, šteta samo što nije naš“. Mi bismo opet rekli da je velika korist što je baš naš, odnosno što vredno doprinosi srpskom razumevanju političkih implikacija neoosmanizma. Ne samo u Srbiji gde stalno živi nego i u Srpskoj gde već godinama gostuje, pre svega kao profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci, ali i kao predavač na javnim tribinama, kao sagovornik u medijima itd.

(Pressrs.ba)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Pingback: Танасковићеви белези у Српској | Јадовно 1941.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u