TEHNOLOGIJA „OBOJENIH REVOLUCIJA“ – Evo kako se priprema puč u Republici Srpskoj?

Tweet

Piše: Stefan Karganović

U Republici Srpskoj se zahuktava subverzivni proces u skladu sa matricom „obojene revolucije“. Važno je da prava priroda tog procesa postane široko poznata. On nije „revolucionaran“ već, naprotiv, subverzivan i pučistički.

Pojam „revolucija“ asocira na društvenopolitički pokret širokih razmera i plebiscitarnog karaktera. Tipično je nadahnut namerom da se pomoću promene vlasti javna politika dovede u sklad sa željama i interesima većine. „Puč“ takođe podrazumeva promenu vlasti, ali u korist mnogo uže interesne grupe. Revolucija je otvoren, ili kako bi se to danas reklo „transparentan“ proces, čiji su pokretači i učesnici uglavnom poznati i deluju javno. Puč je manevar u suštini zatvorenog karaktera sa ciljem zahvata vlasti i operativnim jezgrom koje deluje konspirativno i najčešće taji svoje prave ciljeve. Radi postizanja političkog efekta, učesnici koji su manje upoznati sa krajnjim ciljevima mogu biti istureni da istupaju javno. Ali pučističko jezgro, koje određuje agendu, uvek deluje diskretno i iz senke.

Ovaj fenomen interesantan je u prvom redu u odnosu na Republiku Srpsku, ali prisutan je podjednako u Ukrajini i Venecueli. Popularno je poznat pod nazivom „obojena revolucija,“ ali pojam puča mu mnogo više odgovara. Na delu je, zapravo, mimikrija revolucije, sa nizom spoljašnjih obeležaja autentičnog događaja, ali vrlo različitog sadržaja. Metodologija i atmosfera ove vrste prevrata bliži su puču zato što rukovodstvo deluje iz pozadine, a javni učesnici mobilisani su u službi konačnih ciljeva koji su većini nejasni ili nepoznati.

Ukratko ćemo izložiti način kako se organizuje i usmerava proces koji je prerušen kao „narodna revolucija“. Pošto u tom procesu nema ni traga od spontanosti, a stihijnosti još manje, on se može najbolje proučavati sa bezličnog stanovišta puke tehnologije osvajanja vlasti. Ovo je opšti obrazac šablonskih „obojenih revolucija“ u raznim zemljama gde su bile pokušane ili izvedene. Po toj šemi priprema se infrastruktura za nasilno osvajanje vlasti u Republici Srpskoj pre izbora zakazanih za oktobar ove godine.

(1) Pripremna faza: Operacija Guliver. Premrežavanje ciljane države lažnim nevladinim organizacijama.

Za ovu fazu zarobljavanje Gulivera, kao u poznatoj satiri Džonatana Svifta, najbolja je metafora. Karakteriše je osnivanje brojnih „nevladinih organizacija“ koje se bave društvenim pitanjima sa potencijalom da postanu žarišta podele i nezadovoljstva u društvu. Te grupe su obilno finansirane iz inostranstva i uglavnom deluju sa sličnih ideoloških pozicija. Medijska pažnja koju dobijaju deluje kao multiptlikator njihove realne snage i značaja. Same sebe proglašavaju za „civilno društvo“. Kada napadnim ponavljanjem i uz logističku pomoć naklonjenih medija ovaj samonadenuti opis postane široko prihvaćen, pretvaraju se u referentne ustanove po nizu ključnih društvenih pitanja.

U Republici Srpskoj se već nekoliko godina formira infrastruktura ovakvih lažnih „nevladinih organizacija“ sa zadatkom da budu u pripravnosti da bi se na mig inostranih naredbodavaca uključile u podsticanje nereda i podrivanje ustavnog poretka.

(2) Monopolizacija medijskog prostora i šargarepa dominantne iluzije. Da bi lažne nevladine organizacije mogle uspešno delovati u pogodnom ambijentu, potrebno je da dva uslova budu ispunjena. Prvo, medijska sredina se mora korumpirati u dovoljnoj meri da svojim uticajem u targetiranom društvu obezbedi naklonost kritične mase javnosti. Drugi uslov je da znatan deo društva bude podvrgnut uticaju jedne dominantne iluzije. Sprega „nevladinih organizacija“ i korumpiranih medija eksploatiše opčinjavajuće dejstvo iluzije za proizvodnju masovne energije koja se, zatim, fokusira prema potrebi.

Monopol nad medijskim prostorom, što se obično postiže strateškim finansijskim investicijama, ključan je za kontrolu protoka informacija prema targetiranoj javnosti. Ljudi raspolažu uglavnom onakvim informacijama kakve primaju preko medija. Malobrojni imaju mogućnost da nešto lično provere ili samostalno istraže. Kada se donese odluka za promenu režima, jedan od važnih razloga za Gleichschaltung glavnih medija je potreba da se sredstva javnog obaveštavanja sinhronizuju sa delatnošću „nevladinog sektora.“

Oba sredstva uticaja deluju usklađeno. U središte javne pažnje stavljaju se iste teme i tretiraju na sličan način, novinarski diskurs ciljano se degradira i postaje površan, pitanja koja bi mogla podstaknuti na kritičko razmišljanje se ne postavljaju, dijapazon gledišta koja su prisutna u javnim raspravama drastično se sužava, nosioci stavova koji se ne uklapaju u klimu mišljenja koju nameće „nevladin sektor“ sistematski su isključeni, minorne ličnosti i organizacije, koje bez podrške sa strane ne bi imali primetnu težinu, po svim značajnim pitanjima veštački se izgrađuju u merodavne arbitre. Najzad, kontrola nad medijima obezbeđuje da reflektor istraživačkog novinarstva neće biti uperen u pripadnike „nevladinog sektora“ i da će škakljiva pitanja u vezi sa njihovim izvorima finansiranja i pravom agendom ostati nepostavljena, a odgovori na njih – nepoznati širokoj javnosti.

U fazi prepariranja javnog mnjenja, podjednako je ključan faktor stvaranja dominantne iluzije, ili „šargarepe,“ koja u predstavi smene režima motiviše mase da ulogu statista odigraju sa iskrenim ubeđenjem da im je dodeljena glavna uloga. Konkretni sadržaj te iluzije razlikuje se od slučaja do slučaja, ali u današnjem svetu neizbežno ima jaku materijalnu komponentu, uz ritualno uveravanje masa da se bore za veći stepen „demokratije“ i uvažavanje određenih vrsta „prava“.

Dosadašnje iskustvo promene režima po recepturi „obojenih revolucija“ dosledno je negativno u pogledu ostvarenja ijednog od tih obećanja. Međutim, zahvaljujući kontroli nad medijskim prostorom komparativne analize iskustava na drugim mestima gde se odigrala „obojena revolucija“ – uspešno se izbegavaju. Lišeni osnovnih informacija i podvrgnuti tendencioznom uticaju izvora koji su plaćeni da ih obmanjuju, ljudi važne zaključke izvode u činjeničnom vakuumu. Zato gotovo ista „šargarepa“ služi kao mamac na koji veliki broj ljudi neprekidno naseda, iako nijedna zemlja još nije videla koristi od sličnih obećanja.

(3) Regrutacija lokalnih izvođača. Sledeća faza je angažovanje ljudskih kadrova koji će, kada se steknu neophodni uslovi, izvesti program organizovanih nereda sa ciljem obaranja vlasti. Ti kadrovi se regrutuju i indoktriniraju unapred, pre izbijanja planirane „obojene revolucije“.

Vidljivi deo kadrovskog sastava prevrata sastoji se iz dva elementa.

a. Političke marionete. Političke figure koje su željne vlasti, a imaju teškoće da je osvoje redovnim putem, idealne su kao manipulisani predvodnici „opozicije“.

b. Ulična pešadija. Izvođači uličnih radova podjednako su važni zato što njihov doprinos operaciji stvara spoljašnji utisak spontanog narodnog bunta. Ulična rulja se sastoji iz tri koncentrična kruga:

– Iskreni vernici. Većina učesnika su obmanuti konzumenti „šargarepe,“ ili dominantne iluzije koja se u konkretnom izvođenju „obojene revolucije“ koristi kao sredstvo za masovnu mobilizaciju. Oni su korisne budale režiranih nereda. Njihovo prisustvo je dekorativno i služi proizvodnji utiska da je prevrat odraz raspoloženja većine, ili bar znatnog dela društva.

– Plaćeni statisti. Ako orkestratori procene da je broj iskrenih vernika nedovoljan da bi pred kamerama delovao ubedljivo, gomila se dopunjuje plaćenim statistima. Bivši visoki američki funkcioner Pol Kreg Roberts iznosi podatak da su u Moldaviji za kijevski „Evromajdan“ statisti regrutovani po tarifi od 30 evra dnevno. U siromašnim zemljama kao što su Ukrajina, Moldavija ili Bosna i Hercegovina, iznajmljivanje ulične gomile po pristupačnoj ceni ne predstavlja nikakvu teškoću.

– Čelična pesnica udara: obučeni huligani. Scenario svih „obojenih revolucija“ predviđa dramatičan momenat masovnog zauzimanja tačaka koje teoretičar nenasilnog prevrata, Džin Šarp, naziva „stubovima podrške režimu.“ To su uglavnom simbolični objekti kao upravne zgrade, skupština, televizija i slično. Pošto su ta uporišta najjače branjena, na njih se usmeravaju huliganske grupe koje su prethodno obučene za žestoku primenu nasilnih metoda.

(4) Personalizacija i satanizacija da bi se prikrili stvarni motivi puča. Ključno obeležje svih „obojenih revolucija“ je da se izvode pod lažnom zastavom, pomoću koje se stvarni ciljevi maskiraju. Kada bi orkestratori prevrata unapred otkrili pravu agendu ne bi pridobili nikakvu podršku ili bi, u najboljem slučaju, ona ostala minimalna.

Satanizacija ličnosti je krajnje primitivan ali vrlo efikasan mehanizam za akumulaciju negativne energije koju profesionalci zatim usmeravaju na mete na koje se cilja izazivanjem veštačkog bunta. To se vidi iz korišćenja te tehnike za pokušaje diskvalifikacije Slobodana Miloševića, Vladimira Putina i Milorada Dodika.

(5) Harangiranje masa i ispiranje mozga: metodologija provokacija – eskalacija. Primenom ove metode stvaraju se uslovi za proizvodnju „varnice.“ Džin Šarp i kolega teoretičar puk. Robert Helvi tome posvećuju posebnu pažnju.

Da bi se ulična pešadija animirala, tenzije se moraju neprestano podizati, izazivaju se šokantni događaji, a dominacija informativnim prostorom koristi se za projektovanje gnusnih postupaka na protivničku stranu. Strateškim doziranjem provokacija održavaju se pažnja i koncentracija učesnika. Podjednako važno, time se izaziva eskalacija „pravednog gneva“ i održava se ratoborno raspoloženje u redovima okupljene mase. Uspešne provokacije, koje napetost podižu na sve viši nivo, sastavni su deo pripremnog procesa.

(6) Okupljanje lažnog uzorka globalnog društva na centralnom mestu koje je najpogodnije za medijsku manipulaciju.

U narednoj fazi prevratničkog procesa izvodi se trik koncentrisanja nezadovoljnika u što većem broju na medijski pogodnom mestu, odakle ističu instruisane zahteve. Masa je prvo zgusnuta na jednoj mikroskopskoj geografskoj tački. Zatim se taj prostor propagandno pretvara u jedinu pozornicu gde se išta značajno odvija i na koju je skoncentrisana sva pažnja, da bi, na kraju, teleskopskim sočivima ta tačka bila veštački uveličana do gigantskih razmera.

U Banja Luci, gde nema većih trgova kao Majdan u Kijevu ili Tahrir u Kairu (Trg Krajine je iz više razloga neadekvatan, ali ipak nije isključeno da će u određenom trenutku biti korišćen) u parku „Mladen Stojanović,“ nedaleko od zgrade Vlade, podignut je logor. Nazire se namera da uz odgovarajuće incidente i podsticaje taj logor, koji vlasti iz neobjašnjivih razloga tolerišu, postane tačka okupljanja odakle će poći udar na ključne ustanove. Duško Vukotić, lider „Udruženja veterana,“ organizacije koja taj prostor koristi, nedavno je zloslutno nagovestio – „razbijanje stakla.“

To može biti sasvim slučajna podudarnost, ali obližnja zgrada Vlade Republike Srpske je – od stakla.

(7) Insceniranje „varnice“. Po teoriji Džina Šarpa i Roberta Helvija, insceniranje „varnice“ obeležava početak aktivne faze prevrata. Okupljena masa se tokom izvesnog vremena drži u stanju rastućeg uzbuđenja koje se proizvodnjom „varnice,“ ili katalizatora za konačni obračun, pretvara u raspoloženje pogodno za ono što Šarp naziva „big push“. To je odlučujući udarac, juriš na „stubove režima,“ što bi trebalo da dovede do kolapsa vlasti.

Nedavno smo u Kijevu videli jedan model kako to funkcioniše. U službi organizatora puča, sa ciljem izazivanja što većeg haosa, isti snajperisti su ubijali i demonstrante i policajce.

(8) Instrumentalizacija sluđene mase za nasilno zauzimanje simboličnih centara vlasti.

Poslednji čin „nenasilnog otpora,“ prema priručniku za izvođenje „obojenih revolucija“ teoretičara Džina Šarpa i Roberta Helvija, je medijski prilagođen juriš na glavna uporišta vlasti i njihovo osvajanje. Pod opsadom sa svih strana, izložene žestokim političkim ucenama i pritiscima spolja i pod neprekidnim udarcima profesionalno vođene i ostrašćene rulje iznutra, demoralisane strukture vlasti se povlače i raspadaju. To je scenario koji je predviđen za veliku završnicu prevratničke operacije, mada su se mnogi pokušaji okončali spektakularnim krahom (Belorusija, Moldova, Iran).

Obmanuti protagonisti „demokratske revolucije“ obavili su svoj zadatak i, sa probranim izuzecima, postali su nepotrebni. Kao što je duhovito primetio Endi Vorhol, na kraju im je dopušteno ne više od 15 minuta slave da uživaju u iluziji „uspeha.“ Posle toga, na scenu stupaju profesionalci, preuzimaju osvojene poluge vlasti i predaju ih poverljivim lokalnim saradnicima. Infrastruktura prevrata se ubrzano demontira, a iskorišćene mase se šalju kući.

Od trenutka sloma targetiranog sistema, uloga statista je završena i oni se uklanjaju. Bez rashodovane infrastrukture i stručnog rukovođenja, buntovnički elan naglo splašnjava i masa ponovo tone, kako se cinično izrazio Džin Šarp, u svoje uobičajeno stanje – tromost.

To je standardni scenario svih „obojenih revolucija“ koji čeka narod Republike Srpske ako dozvoli da bude prevaren.

Pod novim režimom, objektivni uslovi života mogu postati znatno gori, ali bez ohrabrenja i organizatorskih sposobnosti animatora, dojučerašnji buntovnici to mirno trpe. Apatija, cinično napominje Džin Šarp, je prirodno stanje ljudskog materijala koji je predmet njegove manipulacije. Umeće je da se apatični subjekti pokrenu na ograničenu i brižljivo usmerenu akciju, pa da se na kraju opet vrate u prvobitno, komatozno stanje. Samostalnim razmišljanjem i autonomnom političkom delatnošću ugrozio bi se novi poredak, kao što je malo ranije bio srušen stari.

Na završetku uspešno izvedene „demokratske revolucije“, tako nešto bilo bi nedopustivo.

(Koreni.rs)

Tweet