Теорија завере

Teorija zavere

31 jula 2019

Piše: Nikola Vrzić

Kada se, bilo je to s proleća 2018. godine, Amerikanac Dejvid Švendimen povlačio s mesta Specijalnog tužioca Specijalnog suda za zločine OVK u Hagu, londonski Gardijan objavio je opširan tekst iz pera svog spoljnopolitičkog urednika Džulijana Borgera pod naslovom Kosovo: glavni tužilac za ratne zločine primoran da ode zbog inercije Stejt departmenta SAD.

Cilj teksta, kako već iz njegovog naslova može da se nasluti, bila je uobičajena i već dozlaboga zamorna kritika američke diplomatije u doba Donalda Trampa, no, doneo je ovaj tekst i jednu, za nas, naročito korisnu informaciju, a pogotovo sada kad u Hag u svojstvu osumnjičenog, još ne i optuženog, ide prištinski premijer (u ostavci) Ramuš Haradinaj.



U SLUŽBI STEJT DEPARTMENTA

Saznali smo, naime, da se na najvišoj poziciji u tužilaštvu suda koji je osnovala Skupština Kosova Švendimen nalazio kao „viši službenik spoljne službe“ SAD (senior foreign service officer), na osnovu trogodišnjeg mandata koji mu je 2015. dao Stejt department, i koji je trajao sve dok „13. februara (2018.) nije pozvan u ambasadu SAD u Hagu, kada mu je u pozivu iz Stejt departmenta rečeno da mora da odstupi sa funkcije do kraja marta“.

I tako i bi. A Švendimena je na ovoj funkciji – na njoj se nalazi i sada – zamenio drugi Amerikanac, Džek Smit, koji je između ostalog radio i kao koordinator za istrage u Međunarodnom krivičnom sudu gde je, stoji u njegovoj zvaničnoj biografiji, „nadgledao osetljive istrage zvaničnika inostranih vlada“, a na poziciju u sudu za OVK „postavila ga je Trampova administracija“, kako navodi bivši američki diplomata Danijel Server.

Švendimena – vratimo mu se još zakratko da bismo dodatno dokazali poentu do koje dolazimo – pronalazimo i u Vikiliksovim depešama američke diplomatije, u kojima se on spominje kao „zaštićeni izvor“ iz Sarajeva, gde je bio na čelu Specijalnog odeljenja za ratne zločine Državnog tužilaštva BiH i pritom platu dobijao od američke vlade (depeše, klasifikovane kao „poverljive“, 09SARAJEVO1370_a i 07SARAJEVO2555_a, obe upućene Centralnoj obaveštajnoj agenciji, Vojnoj obaveštajnoj agenciji i Generalštabu američke vojske). Tako da apsolutno nikakve sumnje ne može da bude oko toga ko upravlja, pa i čijim interesima ima da posluži, tužilaštvo iz Haga koje je prošlog petka obelodanilo svoju zainteresovanost za Ramuša Haradinaja.

HARADINAJEVA OSTAVKA

Svi koji nepravedno izvučemo deblji kraj, a Srbi su ga se naizvlačili i više nego što mogu da podnesu, često se tešimo podsećajući da je pravda spora ali dostižna, a i bila bi pritom, kada je osumnjičeni Haradinaj u pitanju, treća sreća jer se već dva puta iz Haga, iz onog drugog suda za naš slučaj kojim takođe upravljaju Amerikanci, on vraćao kao slobodan čovek.

Ipak, hajde da se ne zavaravamo lažnom nadom da ima pravde koju će nam Amerikanci isporučiti. Sva je prilika, iskustvo nam nameće taj zaključak pre bilo kojeg drugog, da je ovde posredi nešto što nije iznenadni nagon za zadovoljenjem pravde i propratnom satisfakcijom za žrtve, pogotovo ako su Srbi te žrtve. Dakle, reč je o igri u kojoj je Ramuš Haradinaj samo pion, iako važan pion, i to je igra koju predvode Amerikanci premda, a to ćemo tek da vidimo, u njoj možda saučestvuju i drugi. S tim što je podjednako moguća i varijanta u kojoj su ti drugi, Nemačka i Francuska, zapravo i meta čitave operacije.



IZBORI ILI NOVA VLADA

Evo o čemu je reč, i zašto pre nastavka političkog procesa u našoj južnoj pokrajini nećemo moći pouzdano da utvrdimo šta se to sad događa. Haško sumnjičenje Ramuša Haradinaja u američkoj režiji i njegova potonja ostavka, elem, osim što njega lično stavljaju u neugodan položaj ali za to nas nije briga, izazivaju i pad njegove vlade. I, s tim u vezi, dva moguća nastavka procesa koji je pokrenut prošlog petka. Prva mogućnost jeste formiranje nove vlade, na osnovu postojeće ili neke drugačije parlamentarne većine, ali svakako u sadašnjem skupštinskom sazivu. Druga mogućnost jeste raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Ono što nazivaju kosovskim ustavom nije sasvim precizno i, u zavisnosti od tumačenja, dopušta obe varijante. S jedne strane, član 95 u stavu 5 navodi da, „ukoliko premijer da ostavku (…), predsednik Republike Kosovo, u konsultaciji sa političkom partijom ili koalicijom koja je dobila većinu u skupštini, imenuje novog kandidata za formiranje vlade“. Istovremeno, međutim, član 82 u stavu 2 navodi da „skupštinu može da raspusti predsednik Republike Kosovo, ako se uspešno izglasa nepoverenje vladi“, a među njegovim – Hašima Tačija, trenutno – nadležnostima je i da (član 84, stav 3) „raspiše izbore za Skupštinu Kosova“ i da (stav 14 istog člana) odredi „mandatara za formiranje vlade, nakon predloga političke partije ili koalicije koja čini većinu u skupštini“.

Primerenija sadašnjoj situaciji je, očigledno, prva od citiranih odredbi, ona iz člana 95 koja govori o prostoj zameni premijera koji je podneo ostavku. A opet, ostali pomenuti članovi otvaraju i mogućnost vanrednih izbora, ovo iz prostog razloga što sadašnji sastav parlamenta može i da se ne dogovori oko imena novog mandatara.

Sve ovo nam govori da odluku koja će biti doneta neće diktirati slovo njihovog prava, već politika o kojoj se svi oni u Prištini pitaju samo donekle. Ne samo zato što su i inače tek državolika tvorevina sasvim ograničenog suvereniteta, već i zato što je, u ovoj konkretnoj situaciji, i doslovce reč o projektu koga su osmislili njihovi patroni iz Vašingtona preko svoje ekspoziture u specijalnom haškom sudu.

Čitava situacija postaje mnogo jasnija kada se stavi u kontekst dijaloga Beograda i Prištine, stoprocentnih taksi koje su ga zamrzle, i Haradinajevog upornog odbijanja da od njih odustane i da se pride, potom, saglasi sa nekim vidom razgraničenja/kozmetičke podele teritorije koje bi – razgraničenje – onda uvelo Kosovo u punopravno članstvo u Ujedinjenim nacijama.

I time dolazimo do trenutka u kome se sada nalazimo, čekajući da vidimo šta će dalje da nam se dogodi. Ako, naime, nova vlada bude formirana uskoro, to jest bez vanrednih izbora, treba očekivati i da relativno brzo donese odluku o suspenziji taksi, jer, čemu inače sve ovo oko Haradinaja. Time će zauzvrat dijalog biti pomeren sa mrtve tačke, i biće to jasno svedočanstvo da su Amerikanci odlučili da ubrzaju proces i da su u tu svrhu uklonili Ramuša Haradinaja kao neprijatnu prepreku.

Nasuprot ovom scenariju, međutim, stoji ona druga mogućnost. Vanredni izbori umesto nove vlade dijalog bi Beograda i Prištine udaljili još i više od njegovog nastavka, tim dalje što će s jeseni i Srbija početi da ulazi u svoju predizbornu kampanju, zatim i Amerika, i, čitava bi se stvar razvukla, barem, do početka 2021. godine i stupanja na dužnost novog (starog?) predsednika Sjedinjenih Država.

A još i ako se, do tih eventualnih vanrednih izbora na Kosovu, Ramuš Haradinaj po treći put trijumfalno vrati iz Haga, što je nažalost mnogo verovatnije nego da ga tamo zadrže na neodređeno vreme koje zaslužuje, i na krilima tog trijumfa pobedi na ovim izborima i ponovo osvoji premijersku fotelju, dijalog bi i definitivno bio okončan.

EVROPA I AMERIKA

Da ponovimo. Ako bude formirana nova vlada, biće to znak da su se Amerikanci Haradinaja ratosiljali kako bi otkočili dijalog s Beogradom. Ako pak bude izbora, značiće to da Amerikanci žele da dijaloga ne bude uopšte, iako Evropa, to jest Francuska i Nemačka, žele da ga bude pod hitno.

Svedoči o toj želji i nemački ambasador u Prištini Kristijan Helt koji je Slobodnoj Evropi rekao da je „važno da Kosovo uskoro dobije funkcionalnu vladu“ – umesto izbora, naša primedba, dodajemo i da se na sličan način nisu izjasnili ni Britanci ni Amerikanci – jer se suočava „s važnim političkim izazovima, naročito u odnosu na politički dijalog sa Srbijom“, ali posvedočio je o tome i sam Haradinaj kada je, bukvalno dan pre svega ovoga, govoreći o nastavku dijaloga pod pokroviteljstvom francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačke kancelarke Angele Merkel, rekao: „Očekuje se da će se to dogoditi u septembru. Pozvao me je savetnik predsednika Makrona.“ A da i ne govorimo o tome da je i sam Makron, tokom prošlonedeljne posete Beogradu, rekao da on i Merkelova žele nastavak dijaloga s „ciljem da se u narednih nekoliko meseci pronađe rešenje“.

Istovremeno, međutim, ideja da to Amerikanci možda i ne žele tako žarko kao i Evropljani i nije toliko ekstravagantna koliko se možda čini jer, podsećamo, Makron je istom prilikom rekao i da nastavak dijaloga, uz konačno rešenje, on i Merkelova žele nasuprot „nekim spoljnim silama koje žele da se ne nađe sporazum“ jer „njima je to u interesu“, „da tim konfliktima zauvek upravljaju sile koje nisu evropske“ jer se time dodatno ubogaljuje ionako bangava Evropska unija.

DOKAZI

Nestrpljivo iščekujući da vidimo koju od ove dve igre Amerikanci zapravo igraju, relativno je lako – na žalost, jer to samo dodatno zbunjuje umesto da nešto razjasni – pronaći potvrde i jedne i druge teze.

Prvoj varijanti, onoj o američkoj želji da se ratosiljaju prepreke za nastavak dijaloga u obliku Ramuša Haradinaja, u prilog ide sastanak Džona Boltona, Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost, sa šefom srpske diplomatije Ivicom Dačićem, posle koga je Bolton tvitovao: „Saglasili smo se da dijalog s Kosovom mora da napreduje jer ni jedna strana nema koristi od statusa kvo. Vreme za obe strane da deluju je – odmah.“ Da bi samo dan potom Haradinaj, glavna prepreka za nastavak dijaloga koja je prepoznatljiva golim okom, saznao da je osumnjičen u Hagu.

Štaviše, istog tog dana je i senator Bob Menendez, predsednik Odbora za spoljne poslove, poručio da „Kosovo treba da se spremi za završnu fazu“ dijaloga, te da „bez SAD neće biti konačnog rešenja“. Pri čemu se dodatno interesantnim čini i to što je ovu izjavu Menendez dao posle susreta s predsednikom kosovske Skupštine Kadrijem Veseljijem, koji je potom (ponovo) ušao u javni sukob s Haradinajem založivši se za suspenziju taksi, a ovaj mu je uzvratio tako što je njegove izjave nazvao „sramotnim“ i „servilnim“.

A i inače se različiti predstavnici vašingtonske administracije neprestano javno zalažu za ukidanje/suspenziju taksi i povratak dijalogu, i, ko zna, možda im i treba poverovati na reč pa zaključiti da im je prekipelo od Haradinajeve tvrdoglavosti te su zato rešili da ga ovako disciplinuju Hagom. S druge strane, kad se pogleda ono što se zbiva na teritoriji naše južne pokrajine, čini se da nema nikoga ko bi formirao novu vladu bez izbora sve i kada bi to želeo.

Svi sad pozivaju Hašima Tačija da raspiše izbore, i to što pre. Od njegovog pajtosa, već spomenutog lidera Demokratske partije Kosova Kadrija Veseljija koji kaže da su „vanredni izbori neizbežni… Ono o čemu se sada može razgovarati je samo vreme kada treba da se održe“, preko samog Haradinaja koji kaže da je „važno da se na Kosovu u što kraćem vremenskom roku, za oko dva meseca, održe izbori. Ne verujem da postoje razlozi da se s time odugovlači puno“, pa do dveju vodećih opozicionih partija, Samoopredeljenja čiji šef poslaničke grupe Glauf Konjufca poziva Tačija da „raspiše izbore što pre moguće“, i Demokratskog saveza Kosova Ise Mustafe koji je odmah prošlog petka pozvao Tačija da „započne konsultacije sa političkim akterima kako bi odredio datum“ prevremenih izbora.

Najzad, i Radio-televizija Kosova, pozivajući se na izvore iz Tačijevog kabineta, objavila je da je on odlučio da vanredne izbore raspiše za 8. septembar. Već u narednim danima sve bi moralo da postane jasnije, već i iz tog jednostavnog razloga što je sasvim jasno da je haško sumnjičenje Ramuša Haradinaja bilo samo prvi potez u zaveri koja je započela prošlog petka. I ostaje samo da se vidi koja ju je od iznetih teorija ponajbolje razotkrila.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *