ТЕРОРИЗАМ НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

TERORIZAM NOVE GENERACIJE

14 juna 2017

Piše: Ljuban Karan

Danas ne postoji oblast kojoj se posvećuje više pažnje i koja se izučava više od terorizma. Izučavaju je stručnjaci i timovi svih profila sa jednim jedinim ciljem – da se predvide i spreče buduće akcije. Pa ipak, veliki stručnjaci pravili su velike greške u procenama o dugoročnom delovanju terorista. Te greške direktno su uticale na smanjenu efikasnost obaveštajno-bezbednosnih službi i bezbednosnog sistema svih evropskih zemalja, bez izuzetka. Pogrešilo se po pitanju sva tri ključna faktora izvođenja terorističkih akcija:

po pitanju izvođača (terorista);

po mestu izvođenja; i

po pitanju neophodnih sredstava za izvođenje.

Procene su usmeravale bezbednosne službe da prate ilegalna ili legalna kretanja lica koja su evidentirana po terorizmu, zatim lica koja su bila na nekom od ratišta i onih za koje se zna da su završili diverzantske kurseve u nekom od tarorističkih kampova. Znači, težište je bilo na licima koja poznaju eksplozive i znaju da naprave improvizovane eksplozivne naprave. Ta lica znaju da koriste oružje do savršenstva, kao terorista koji u terorističkoj akciji na Šarli ebdo 2015. u Parizu ubija policajca jednim odmerenim hicem u pokretu, bez potrebe da proverava da li je ubio.

Svojevremeno je procenjeno da će glavni izvođači biti teroristi ubačeni među migrante, a vreme je pokazalo da su i to bile pogrešne procene. Terorističke akcije u Nemačkoj, Francuskoj i nedavno u Velikoj Britaniji pokazale su da procena nije bila dobra. Izvođači su bili državljani zemalja u kojima su izvodili terorističke akcije, davno integrisani u zapadno društvo. Niko nije očekivao da će se mladići ili porodični ljudi, odrasli i školovani u centrima zapadne civilizacije, tako olako odlučiti da u samoubilačkim akcijama hladnokrvno i odlučno ubijaju svoje sugrađane.

Pogrešno se mislilo da verski fanatizam kao oružje može da se proizvede samo delovanjem visokoautoritativnih verskih vođa u primitivnim sredinama na isto takvom profilu ljudi. Činilo se nemogućim da visokoobrazovani ljudi tek tako odbace svoje znanje i sve drugo što su stekli u zapadnoj civilizaciji i izvrše samoubilačku akciju. A upravo tako se dogodilo, što procene nisu predvidele. Tek nakon terorističkih akcija u Velikoj Britaniji postalo je definitivno jasno da procene ne valjaju i da je potrebno napraviti nove, kao osnov za organizaciju i angažovanje bezbednosnih službi.

Po pitanju mesta izvođenja terorističkih akcija greška nije bila toliko drastična, ali je ipak greška koja zbunjuje državna vođstva i stručnjake u svim evropskim zemljama. Dobro je procenjeno da će metropole i veliki gradovi država zapadne Evrope biti meta, zbog nepravedne ali nesporne činjenice, da pažnju svetske javnosti više privuče sedam žrtava u Zapadnoj Evropi nego sedamdeset u Aziji ili Africi. Na osnovu toga što planeri terorizma žele publicitet, jasno je zašto je Zapadna Evropa primarna meta. Pa ipak, procenjivano je da će teroristi tražiti slabosti u pojedinim bezbednosnim sistemima i tamo izvoditi akcije. Nije se baš očekivalo da se tako samouvereno usmere da razbiju najsavršeniji bezbednosni sistem na svetu i najčuvaniji grad, kao što su Velika Britanija i London.

Možda to na prvi pogled izgleda suludo, ali dublja analiza pokazuje da u takvom izboru postoji jak rezon stratega terorizma. Cilj je izazivanje straha i da cela Evropa drhti pred njima. Nakon Mančestera i Londona, zabrinutost i strah su prisutni ne samo kod običnih građana nego i kod stručnjaka, šefova bezbednosnih službi, pa i državnika. Jer, ako se terorističke akcije tako lako izvode u najbezbednijem sistemu na svetu, gde onda ne mogu? Mnogim Evropskim državma je san da postignu nivo bezbednosti kakav ima Velika Britanija, tako da sada postaju svesni koliko su laka meta.

Tako priče o tome da li su moguće terorističke akcije na Balkanu ili Srbiji više nemaju smisla. Zato nove konkretne pretnje islamskih terorista Srbiji i Hrvatskoj izazivaju daleko veću pažnju nego pre Londona. Možda će nekom biti čudna istovremena pretnja Srbiji i Hrvatskoj, s obzirom na naše razlike i sukobe, ali nema tu ništa neobično. Za teroriste ISIS ne postoji prihvatljivo hrišćanstvo. Njihovo nastupanje je versko u svojoj suštini sa ciljem stvaranja Balkanskog kalifata, gde se hrišćani moraju preobratiti ili fizički počistiti.

Najveći promašaj u procenama dogodio se po pitanju sredstava za izvođenje terorističkih akcija. Predugo su oružje i eksploziv bili osnov logistike u pripremama terorističkih akcija da bi se moglo procenjivati drugačije. Veliko otkriće bio je avion, običan veliki putnički avion kao potencijalna bomba. Samo ga treba oteti i usmeriti. Međutim, i tu su mogućnosti preventivnih mera bezbednosnih službi bile velike, tako da su takve akcije brzo otpadale.

Poslednje akcije pokazuju da oružje i eksploziv nisu neophodni. Naravno, teroristi se ne odriču eksploziva, što pokazuje teroristička akcija u Mančesteru na koncertu američke pevačice Arijane Grande, ali isto tako dve akcije u Londonu pokazuju da može i bez toga – priručnim sredstvima. Od kada su teroristi zaključili da kao oružje mogu da koriste sve: nož, čekić, kamion, kombi, automobil itd., više ništa nije isto.

PROMENA TERORISTIČKE STRATEGIJE

Sada su obaveštajno-bezbednosne službe u svim evropskim zemljama potpuno zbunjene i zatečene. Njihovo delovanje je konfuzno i više ne znaju ni gde im je težište rada ni na šta da obrate pažnju. Težišno su pratili evidentirane teroriste, a doživeli da izvođači budu njihovi građani islamske veroispovesti. Trudili su se da razotkriju i preseku sve ilegalne kanale šverca oružja i eksploziva, kao i drugih materijala pogodnih za izradu improvizovanih eksplozivnih naprava, da bi se sada uverili da tako ne mogu eliminisati opasnost.

Prvi put se postavlja pitanje šta to službe bezbednosti više mogu da učine od onoga što već čine. Iz toga opet proizlazi pitanje: mogu li bezbednosne službe da reše problem terorizma ili je u pitanju nešto što moraju rešavati drugi segmenti društva – unutrašnja i spoljna politika, ekonomija, prosveta itd.? Jer kako da bezbednosne službe lociraju potencijalnog teroristu ako je on odavno integrisan u njihovo društvo i ni po ničemu se ne izdvaja od ostalih građana? A ne može niko sumnjičiti ljude samo zbog veroispovesti. Sem toga, zna se koliko su brojne islamske zajednice u evropskim zemljama. Da li je uopšte fizički moguće sagledavanje tolikog broja ljudi čak i kad bi se neko usudio da ignoriše ljudska prava i verske slobode.

Uostalom, sve to već je proveravano u praksi zapadne „demokratije“. Odavno su se zapadna društva prilično odrekla ljudskih prava na račun preventivnih bezbednosnih mera. Tako su priče o ljudskim pravima postale samo opravdanje za neefikasnost službi. Zna se da je bilo i da još uvek ima masovnih prisluškivanja građana, bez konkretnog razloga i bez sudskog odobrenja, ali se isto tako zna da su rezultati tog nezakonitog rada bili simbolični i da uopšte ne rešavaju problem. Narušavana su neka osnovna ljudska prava i nekim drugim metodama rada službi, kao što su pratnja, nadzor, pretres i drugo, što dovede do ponekog hapšenja i bombastičnih saoštenja da je sprečena teroristička akcija. Međutim, sve je to vrlo daleko od potpune sigurnosti i rešenja problema.

Ipak, prava konfuzija nastala je tek kada su na scenu stupili potpuno anonimni i neočekivani izvršilaci i potpuno neočekivana sredstva za izvršenje terorističkih akcija, koja se mogu nazvati priručna, jer su dostupna svakom građaninu u svakom trenutku. Dok je bilo potrebno oružje, eksploziv, mehanizmi za tempiranje, iniciranje, daljinsko aktiviranje ili avion kao potencijalna bomba, obaveštajno-bezbednosne službe su bile samouverene i odlučne da postepeno mogu preseći sve mogućnosti i pobediti u ratu sa teroristima. Sada, kada su sredstva za izvršenje čekić, nož, automobil, kombi ili kamion, ambicije i vera u pobedu su splasnule, jer ne postoji mogućnost ni delimične, a kamoli potpune kontrole onog što bi teroristi mogli upotrebiti kao oružje u sledećoj akciji.

KAKO PRAVITI DALJE PROCENE

Kada su u pitanju opasnosti od islamskog ekstremizma po Zapadnu Evropu i Evropu uopšte, svojevremeno su najbolje procene davali upravo analitičari i bezbednosni stručnjaci iz Srbije i Republike Srpske, ali ih na Zapadu nisu shvatali ozbiljno. Ukazivali su na jake centre islamske akcije koji su oslonjeni na pojedine islamske verske objekte – škole i džamije u zapadnim metropolama. Naš najbolji poznavalac terorizma, posebno islamskog, Dževad Galijašević o tome je napisao i knjigu Terorizam u Austriji (2012. godine) u kojoj govori o načinima regrutovanja terorista i zloupotrebi verske nastave u funkciji regrutovanja terorista u Austriji, Isti princip je važio i za druge zapadnoevropske zemlje.

Potencirajući jake negativne uticaje na naše radnike islamske veroisposvesti, među stručnjacima se tada u šali govorilo da na Balkan islamski fundamentalizam ne dolazi sa Istoka, nego sa Zapada. A ustvari to nije bila šala, nego istina na koju zapadne vlade i stručnjaci nisu obratili pažnju i ignorisali su dobronamerne sugestije i konkretne podatke. Ustvari, nije se verovalo podacima iz Srbije i Republike Srpske jer su mislili da se radi o preterivanju ili friziranju podataka kao kada nisu verovali da su islamski teroristi prvo ritualno odsecanje glave izvršili u Evropi, nad zarobljenim Srbima na Ozrenu. To im se danas sveti jer su iste islamske strukture izvršile uticaj i na njihove građane. Tako bi jedna od hitnih bezbednosnih aktivnosti trebalo da bude sprečavanje negativnog uticaja islamskih ekstremista preko islamskih verskih institucija na evropljane islamske veroispovesti.

Druga važna stvar koju su političari na Zapadu potcenili jeste zloupotreba društvenih mreža od islamskih terorista. U ime građanskih sloboda i ljudskih prava dozvolili su neometanu propagandu, samoreklamu i negativan uticaj na svoje građane preko sajtova pod kontrolom propagandista ISIS. Tu su slobodno veličani zločinci, a odsecanje glava prikazivano javno kao uzvišen verski čin. Mladi ljudi su trovani pričama o šehidima i blagostanju koje ih čeka u raju ako izvrše terorističku akciju, posebno samoubilačku. Tek nedavno se uvideo poguban uticaj društvenih mreža i stidljivo se krenulo sa nekim zabranama. Sada je već kasno, šteta je učinjena jer je mnogo ljudi zavedeno.

Razmišljajući šta i kako dalje u borbi protiv terorizma, najpouzdanija aktivnost obaveštajno-bezbednosnih službi bila je i ostala operativni prodor u terorističke centre, gde se definiše strategija terorizma i odakle se lansiraju taktička iznenađenja. Prodor u centre i podcentre, odakle se daje signal za pokretanje terorističke akcije i odakle se upravlja akcijom, ujedno je najteža i najopasnija aktivnost i za najjače službe sa najboljim renomeom. Ako imate svog čoveka među teroristima koji je u stanju da vam blagovremeno dostavi podatke, sigurno sprečavate krvoproliće. Da li je to moguće postići? Itekako, ali to je već u domenu pravih stručnjaka obaveštajnih igara.

Postoji realna opasnost da prethodne pogrešne procene ne odvedu buduće u sasvim suprotnu stranu. Bilo bi vrlo pogrešno zaključiti da su u budućnosti poznati i evidentirani teroristi manja opasnost od sadašnjih anonimnih izvršilaca. Ili zaključiti da nam ne preti opasnost od terorista koji su planski prebačeni u Evropu migrantskim rutama. Gotovo je sigurno da je to neka sledeća garnitura izvršilaca koja može biti daleko opasnija i ubojitija od sadašnjih anonimaca. Stratezi terorizma procenili su da su se službe usredsredile na poznate teroriste i migrante, pa su vrbovali državljane evropskih zemalja. Ako se službe sada usredsrede na svoje državljane, teroristi bi mogli, kao novi vid iznenađenja, pokrenuti svoje ljude maskirane u migrante.

Zato pažnja mora ostati i na migrantima i na evidentiranim potencijalnim teroristima. Zašto oni u zadnje vreme nisu masovnije delovali, verovatno je pitanje neke razrađene strategije, ali je gotovo sigurno da će na određeni signal ili naređenje krenuti u krvave akcije. Ipak, za presecanje njihovih aktivnosti bezbednosne službe imaju daleko veće mogućnosti uz pretpostavku da postoje uredne evidencije o svakom migrantu. Evidencije koje službe dopunjavaju podacima do kojih dođu operativnim putem i podacima kojih se na neki način dokopaju razmenama ili kupovinom podataka sa teritorija odakle su migranti došli. Kod registrovanih potencijalnih terorista stvar je još prostija jer moraju biti pod punom kontrolom, što jeste veliki posao ali profesionalnim službama ne bi trebalo da bude nerešiv problem.

NE POSTOJI DOBAR I LOŠ TERORIZAM

Poznato ja da su zapadne obaveštajne službe namerno stvarale i pomagale terorističke organizacije tokom Hladnog rata i u vreme pojedinih ratova u Aziji, Africi, pa i Evropi. To smo odavno prihvatili kao njihove greške iz prošlosti koje sada dolaze na naplatu. Zabrinjava ozbiljna sumnja, pa i konkretna saznanja da se neki tajni interesi zapadnih zemalja i danas vezuju za saradnju sa terorističkim organizacijama. Na primer, SAD i NATO ne samo da su svojevremeno pomagali teroriste UČK na Kosovu i Metohiji nego to čine i danas pomažući ono što je od njih nastalo. Zatim, na ratištu Sirije među članicama koalicije koju predvode SAD je i Al Nusra front, kao pouzdan i dobro čuvan saveznik, a zna se da je on ustvari vojno krilo Al Kaide.

Tako stvari postaju čudne do apsurda i javlja se opravdana sumnja da neko i danas pomaže teroriste i ne želi uništenje ISIS kao osnovnog generatora terorizma. Danas, recimo, država za koju se zna da je najviše pomagala terorizam – Saudijska Arabija – optužuje Katar da finansira terorizam. Toj optužbi odmah su se pridružile SAD. Znači, ne radi se o stvarnoj borbi protiv terorizma nego o političkim manipulacijama kako bi se izvukla neka korist.

Sve to znači da za SAD i Zapad uopšte i dalje postoji dobar i loš terorizam. Dok javno govore o borbi protiv terorizma, jasno se vidi da im nije u interesu da se on uništi u celini, nego samo onaj deo koji njima ne odgovara. Zato zapadni stručnjaci namerno šire i forsiraju sledeću tezu: „Islamska država je ideja i ne može se uništiti oružjem“. Tako ispada da su jake države kao što su bile Irak, Libija i još neke mogli uništiti sirovom vojnom silom, a ISIS ne mogu. Borbu protiv ISIS prepustili su Sirijskoj vojsci, Kurdima i Iračanima uz minimalnu podršku vazdušnim udarima. NATO i ne pomišlja da se vojno angažuje kopnenim snagama. Tako ne čude optužbe od Rusije da koalicione snage koje predvode SAD u ovom trenutku trguju sa teroristima ISIS. Otvaraju im koridore da slobodno izađu iz Rake i pređu na front prema Sirijskoj vojsci. Tako SAD pokazuju da se ustvari bore protiv Sirijske vojske i ruskog uticaja, a ne protiv terorizma. Može to SAD i Zapadu doneti neku kratkoročnu taktičku korist, ali su ti postupci dugoročno katastrofalni.

Pre ili kasnije Zapad će morati da zagrebe po samoj suštini uzroka nastanka terorizma jer drugačije neće moći da ga iskoreni. To su stvari o kojima sada niko ne govori a koje zadiru u pravednije međunarodne odnose, poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta drugih država, pravedniju ekonomsku raspodelu i usklađeniji privredni razvoj između istoka i zapada i severa i juga, potpunu jednakost među narodima i potpuno poštovanje ljudskih prava, gašenje ratnih žarišta, ograničavanje globalnih interesa itd.

Takav pristup rešenju problema terorizma je jedini način borbe protiv sadašnje nove strategije čije smo manifestacije videli u Velikoj Britaniji. Tako se mogu ukloniti motivi koji pokreću školovane, situirane i potpuno integrisane državljane evropskih država da ubijaju svoje sugrađane. Dali će se to stvarno desiti? Naravno da neće. Niko od nas nije toliko naivan da poveruje da je tako nešto moguće. To znači da će borba protiv terorizma potrajati. Preostaje nam da se unapređenjem bezbednosnog sistema borimo protiv terorizma koliko je to moguće i da se naviknemo da živimo sa njim.

Tu se najviše može naučiti od Izraela, kao države koja je od svog postanka izložena terorizmu. Jevreji u Izraelu posvećuju veliku pažnju obuci stanovništva u suočavanju sa teroristima i terorizmom i tako smanjuju težinu posledica. Obuku započinju već u obdaništu, gde svako dete nauči da nađe dajbolji zaklon već za desetak sekundi. Zatim, posvećuju veliku pažnju organizaciji svakodnevnog života i rada, gde maksimalno uključiju i koriste razrađen sistem zaštite koji predstavljaju policija i vojska. Nema sumnje, ako se nešto ozbiljnije i efikasnije ne preduzme po pitanju uzroka i generatora terorizma, da će sve države u Evropi morati da se ugledaju na Izrael, pa i mi u Srbiji.

Kod neobučenih građana moguće su teške posledice i od samog straha od terorističke akcije, kada akcije ustvari i nema. Nedavno je na fudbalskoj utakmici Lige šampiona Juventus – Mančester Junajted povređeno 1.500 navijača u stampedu koji je izazvalo nekoliko bezazlenih petardi. Ljudi su toliko opterećeni strahom od terorizma da su od petardi, koje su redovni rekviziti sportskih manifestacija, pomislili da su u pitanju eksplozije i počeli da beže rušeći i gazeći jedni druge. Takve posledice straha moguće je izbeći adekvatnom edukacijom. Isto tako i priprema profesionalaca izuzetno je važna jer i oni mogu pod pritiskom i u strahu činiti greške sa teškim posledicama – da pucaju greškom u ljude za koje pomisle da su teroristi. Greške su itekako moguće jer policajac pod psihološkim pritiskom ima delić sekunde da odluči a dobro zna da su to situacije „pucaj ili ćeš biti ubijen“.

Ako bi procenjivali koji bi to grad u Srbiji mogao biti meta terorista ako ostvare svoje pretnje, to je svakako Beograd, kao metropola sa svim najvažnijim državnim ustanovama i najbrojnijim mestima masovnog okupljanja ljudi, kako domaćih tako i stranaca – turista. Zato bezbednosni sistem treba da je najkvalitetniji u glavnom gradu. Ipak, najveće manifestacije u predstojećem periodu neće biti u Beogradu i o njima se već uveliko raspravlja kao o potencijalnim opasnostima od terorizma. To su Egzit u Novom Sadu i Sabor trubača u Guči. Međutim, to je procena tokom letnjeg perioda koja će se kasnije menjati i dopunjavati jer nema nam druge nego da se polako navikavamo da živimo u sredini gde su moguće terorističke akcije.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *