Teško 17.- om martu

Teško 17.- om martu

12 marta 2014

TurlakovSlikaPiše: Slobodan Turlakov

Od 1833, kada smo postali autonomna kneževina, u okviru Osmanskog carstva, mi nismo stekli prijatelja, čak i oni koji su to mogli biti, zbog svojih interesa, preko noći su nam postajali neprijatelji. Jula meseca 1914, kada nam je Austrougarska objavila rat, jedini stvarni prijatelj bila nam je Carska Rusija, stajući na našu stranu, ostajući takva sve do Oktobarske revolucije 1917, koja je nas koštala daleko više nego Ruse. Jednostavno rečeno, da je kojim slučajem ostala carska Rusija, do Jugoslavije ne bi došlo, ta naša nezaobilazna nesreća, sve do današnjih dana.

Ne treba se zavaravati, Srbija kao država ne postoji, zapadne ispostave u njoj ispunile su svoj zadatak u tom pogledu, i to ne samo kad je u pitanju Kosovo, mada je ono bilo uslov da „ovi“ opstanu, što su i prihvatili, ubrajajući potpis na Briselski sporazum u najveći svoj uspeha, što je dokaz koliko su se zaglibili u zapadno blato, ne pomišljajući da se iz njega može odbraniti ostatak Srbije.

Jer, bez trunke dvoumljenja i sumnje, može se sa sigurnošću tvrditi da će do oružanog sukoba između Kosova i Srbije doći, tj. da će kosovske vojne formacije, proizašle iz OVK, sa najmodernijim američkim oružjem, uz nepokolebljivu nacionalnu svest, prvom prilikom ući u Toplicu, pozivajući se na svoje istorijsko pravo, jer ih je naša vojska, 1878. proterala iz Toplice, u koju su se oni infiltrirali, kao, uostalom, i na samom Kosovu, tokom turske okupacije.

Sad, pak, kad je zaslugom onih koji čine ispostavu Zapadnih interesa, Kosovo dobilo sva obeležja države, čak se i pregovara sa njihovom vladom i potpisuju ugovori, čime su dobili pravo da imaju i svoju vojsku, koja će sigurno biti upravljena protiv Srbije, kako bi opet iskazali svoju vekovnu mržnju prema njoj.

Ova tzv. vlada Republike Srbije sazdana od samih neznalica; za njih je srpska istorija vraćanje unazad, u prošlost, a oni hoće – unapred, u budućnost, pa tako i prelaze preko te činjenice – šiptarske vekovne mržnje prema Srbima, koja se na najbestijalniji način iskazivala, posebno početkom 20. veka, kada su gomile Srba bežala ispred njihovog terora u Srbiju. Čak su tražili od tamošnjeg ruskog konzula da izdejstvuje dozvolu da mogu da se isele u carsku Rusiju!

Jedini Šipar sa kojim se moglo razgovarati i imati veru u njegovu reč, bio je Esad paša, koji nas je pomagao i tokom Velikog rata, što je bilo dovoljno da ga albanski nacionalisti ubiju u Parizu, 1920.

Kad bude došlo to vreme, da Šiptari krenu u Toplicu, Srbija se nema

čime braniti. Ni oružjem, ni ljudstvom. Vojsku je najpe „reformisao“ tj, rasturio Tadić, a potom njegovi naslednici, i što reče jedan glumac naša današnja vojska ima opremu dostojnu jednog lovačkog društva.

Pri tom, valja imati na umu, da će Zapad podržati šiptarski upad, isto onako kako su stali iza „Oluje“, a ovde jedva da ima nekog ko će to priznati, a najmanje oni koji čine tzv. vladu, koja se sad rastrčala po Srbiji vodeći predizbornu kampanju, praveći od Srbije jedno veliko vašarište, ne primećujući da ih prisutni narod gleda kao nekad mečke na vašarima.

Kakve se sve tu bljazgotine ne pričaju, kakva obećanja ne daju, ali sve – posle izbora. Sada je glavno da se pokupe glasovi. Stranački aktivisti jure maturante po školskim dvorištima nudeći im za njihov glas i do 2.000 dinara. Čak ni stanovi nisu pošteđeni, idu od vrata do vrata..

Pre neki dan, zvoni zvono na vratima jednog našeg uglednog akademika. On otvori vrata, a dvojica naprednjačka čauša pitaju da li mogu da vide njegovu suprugu, gđu Vidu. Akademik odgovara da je ona na pijaci, a oni ga onda zamole da joj, kad se vrati kući, preda jedan oveći koverat. I odu. Kad je akademik otvorio taj koverat, a u njemu – reklamni izborni materijal SNS!

Taj geački prostakluk, veruje da mu je sve dozvoljeno, kad je u pitanju njihova promocija i lična korist, pa i pravo da uznemorava građane u njihovim stanovima! Čak i akademike!

Primetno je da šefovi stranaka obilaze rubne opštine, što su i ranijih izbora radili, kako bi zavrbovali pripadnike nacionalnih manjina, uz svakojaka obećanja, koja, iskreno rečeno, nisu ni potrebna jer ni jedna nacionalna manjina, u bilo kojoj zemlji, nema ta prava i te privilegije koje ima u Srbiji. Možda time izlaze na susret Stejt Departamentu, koji je ovih dana izrazio zabrinutost zbog „diskriminacija i društevnog nasilja nad nacionalnim manjinama u Srbiji“!

Ko li će da izrazi zabrinutost što nacionalne manjine rasturaju železničku prugu ili pak transformatore, kako bi odneli bakarne delove, bez obzira što time izlažu životnim opasnostima putnike, ili stanovnike širih područja ostavljaju bez struje. Policija i uopšte Ministarstvo unutrašnjih dela, prave se Toše. Šta više, zadužene su da to ne primećuju i ne gone, pa čak ni kad je u pitanju premijerova odn. ministrova kuća, sa koje su skinuli bakarni oluk!

Da je samo to?

Savez Vojvođanskih Mađara, ima svoju kancelariju u Beogradu, pod vođstvom jednog Crnogorca, istakao je svoju listu za izbore u Beogradu, jer hoće da imaju odlučniji glas u prestonici. A kako i ne bi kad tu kancelariju čine većinom tzv. – Srbi, tj, beogradski Crnogorci, koje taj predsednik okuplja, kako bi ušli u prestoničku vlast. Što bi drugi? Kad mogu – oni!

Tako je premijer, ovih dana, išao u Bosiljgrad (Dimitrovgrad) da otkrije spomenik bugarskom revolucionaru Vasilu Levskom, što će se svakako odraziti na izborima, u korist premijerove stranke. Inače, otkud on u Dimitrovgradu, pa još sa bugarskim kolegom, da otkriva spomenik bugarskom heroju? Kažu, Dačić je Šop, a oni su bliži Bugarima no Srbima. Odista, jedan mu je Bugarin, Ivica Tončev, savetnik za bezbednost, pošto mu je najpre bio savetnik za evropske integracije, a da niko nije znao ko je taj čovek i odakle je došao, sa kakvim kvalifikacijama. No, to mu nije smetalo da postane p. predsednik „Crvene zvezde“ i menadžer SPS (t) –a. Da Dačić ne trpi Srbe oko sebe, dokaz je što je i direktor SPS(s)-a, Crnogorac, Backović, bivši predsednik UO „Galenike“.

I za Pašića kažu da je bio Šop, te nije čudo što se njegova sestra udala za šefa sofijske policije!

Dačić voli da se razmeće rečima i mišljenjima o drugim. Konačno, za njega su svi – drugi. Pa, tako kaže: „Napadaju SPS i mene, kao najveće zlo u Srbiji, a svi bi oni trčećim korakom došli u Vladu u kojoj se ja nalazim.“ Naravno, kao premijer.

Posle onih pet uzastopnih amerikanskih fruštuka, njegove su ambicije bez granica. A ko zna, možda su se i one stavile u njegovu službu. Kao Lazarević i Miša Banana. Možda čak i Šarić. Tek Crnogorci. On je, uopšte, čovek spreman na svaku saradnju, koja ide njemu u korist, pogotovu što ima moćne zaštitnike, koje je svakako odgovarajućom službom i stekao.

Među onima koji „trčećim koracima“ idu ka vlasti, svakako najveći je autsajder Boris Tadić, već i zato što su ga atlanski moćnici pustili niz vodu. Pa ipak, smogao je snage i obraza da na jednoj „konvenciji“ svoje stranke (NDS) kaže: „Na izborima odlučujemo da živimo bolje. Osnovni ciljevi NDS jesu rešavanje nezaposlenosti i obezbeđenje socijalne sigurnosti građana!“

Naravno, ni PPV ne izostaje. Sem što je razaslao svoje aktiviste širom Srbije, u Leskovcu je direktivno pozvao svoje pristalice da odnesu ubedljivu pobedu, što će mu omogućiti da brzo formira Vladu, kako bi se što pre angažovala na reforme i na zapošljavanje“.

Uopšte, najavljuju se i otvaraju se mnoge firme, potpisan je Memorandum za 20 malih hidrocentrala, sve sa obećanjem silnih novih radnih mesta. Nastala je opšta jurnjava za nezaposlenim, PPV proglašava naše radnike za najbolje na svetu, pogotovu ako su motivisani i vide pred sobom cilj. A cilj je – „Svom snagom u reforme!“

Ako se ovako nastavi, moraćemo da uvozimo nezaposlene. Prosto – Fantazija! Već je „proizveden“ i prvi „Mercedes“ bus, koji je uspeo da postigne nižu cenu od takvih autobusa u Rusiji, što će povećati broj zemalja koje su zainteresovane za njegovu kupovinu. Dakle, tržište je već pod nogama.

Lele, kad dođe taj 17. mart! Ako dođe. Kakav će to granginjol biti! Ili će i taj 17. nestati iz kalendara, kao nekad 6. oktobar…

Pošto je, očigledno, odustao od hrvatske pomoći u pravljenju moderne Srbije, ili mu je, pak, ona izostala, PPV se posle srdačnog sastanka sa novim austrijskim ministrom inostranih dela, uverio da je austrijski državni model pravi za Srbiju, kome ona ima da sledi, zaboravljajući ili prenebregavajući, pri tom, činjenicu da je Austrija ozbiljna zemlja, zasnovana na svojim vekovnim tradicijama, pa da će, kroz četiri meseca u punoj euforiji, obeležiti 100 godišnjicu Velikog rata, koji je povela sa ciljem da uništi Srbiju, a stigla je dotle da je ta mala i omražena Srbija doprinela njenom uništenju, što ona nikako nije zaboravila. Naprotiv!

Ali ono što Austrija nije zaboravila, PPV nije naučio, on je sav u Evropskoj euforiji, što bi, naravno, trebalo da zabrine Srbiju, pa čak i Koštunicu koji iz dana u dana „ratuje“ sa Evropskom unijom, a ne vidi ili neće da vidi, da nam PPV, kao najmoćniji čovek Srbije, kako ga krsti Zapad, pravi kombinacije sa Austrijom, kao idealnim modelom za Srbiju, koja je bila i ostala naš neprijatelj, čega se i Hitler 1941. sećao, u svom proglasu vojsci koja je krenula na Jugoslaviju i Srbiju.

PPV nije čak registrovao ni cilj posete BiH, tog Kurca, već sutradan pošto je imenovan za „ausministra“ Austrije, dok je tamo još trajalo neredovno stanje, da bi svojom posetom jasno stavio do znanja da je Austrija još uvek zainteresovana za BiH, ukazujući time i njen povratak na Balkan.

I taj PPV tvrdi kako je Srbija jedna ozbiljna zemlja, kojoj on garantuje stabilnost! Tužno, mada i zabrinjavajuće. Naše iskustvo sa Austrijom je ogromno, ali kao da smo od juče. Nema ko da ga prizna i da se po njemu upravlja.

Predsednik države se bavi ko zna čime, a biće da i nije dorastao globalnim spoljnopolitičkim događajima i odnosima.

Izmiču i događaji oko Ukrajine i Krima. PPV se zadovoljio time što je izjavio da neće biti ukrajinskog scenarija u Srbiji. „Srbija je stabilna država!“

Još samo da postane država!

Izgleda, kao da se u tom smeru, pobrinula glavni pregovarač sa EU, Tanja Miščević, sa mišljenjem – da li samo sa mišljenjem?– koje u prvi plan stavlja nužnost da se „bilateralna saradnja Srbije sa Ruskom federacijom, mora modifikovati u skladu sa spoljnom politikom EU, njenim stavovima i akcijama,“.

Drugim rečima, Srbija ako hoće u EU ima da se odrekne svoje nezavisnosti i svoje samostalnosti, pa samim tim i svega onoga što je za njen opstanak i napredak nužno i korisno.

I ne samo to, ta „modifikacija“ će veoma brzo stvoriti obaveznu promenu spoljne i bezbednosne politike Srbije“ tj, upućuje Srbiju na „saradnju sa Evropskom odbrambenom agencijom“, a potom i na nužnost ulaska u NATO.

Miščevićka je ovim sasvim iskreno ukazala Srbiji šta je u pregovaračkom toku čeka, i Srbija bi morala da bude svesna da se time ona kao država urušava, što bi trebalo nekog da zabrine, nekog ko je za to ovlašćen i odgovoran.

U jednom času da li očaja ili konačne svesti o pravom stanju stvari, predsednik Nikolić je izjavio: „Došlo je vreme da Srbiju vode odgovorni ljudi!“

A stvoreni sistem vladavine ne poznaje odgovornost, čak ni kome se odgovara. Portparolka tvrdi da su ministri odgovorni jedino glavnim odborima svojih stranaka, drugim rečima da su oni njihovi ministri, jer su ih oni odbrali i postavili na ta mesta, što bi značilo da je Skupština potpuno lišena mogućnosti da traži i određuje sankcije za sve one koji su se u svom radu iskazali ili kao neradnici ili kao neposobni.

Prema tome, ovi sadašnji izbori ništa ne rešavaju. Odgovornosti na državnom nivou nema, stranke su preuzele ulogu države.

U poslednje vreme imamo dva rečita primera.

Prvi je stavljanje izgradnje „Južnog toka“ na „listu čekanja“, svejedno što su sve državne instance tu izgradnju odobrile ukazujući na ogromne koristi koje bi nam ona donela i obezbedila za dugi niz godina. Čak je i krajem godine svečano obeležen početak njegove izgradnje.

Međutim, uskoro su se pojavili klipovi. Zorana Mihajlović koja je zvanično od strane Vlade zadužena za Južni tok, u sprezi je sa zapadnim partnerima kojima nije u interesu izgradnja „Južnog toka“, i ona koja je jedna vešta ali i zla žena, zakamuflirala je svoj negativni doprinos, razlogom što još nije restruktuiran „Srbijagas“ čiji je generalni direktor D. Bajatović, inače potpredsednik SPS(t)-a, s njom u zavadi. Da zagonetka bude veća, 76 miliona evra, kojim parama je Srbija, kao država, trebalo da garantuje svoje učešće, bilo je obezbeđeno u budžetu 2013, a sad se ispostavilo da „Minus u kasi – zaustavlja Južni tok“.

Gde su te pare? Mada je svima jasno, da nije reč o nedostatku para, već u nedostatku tzv. političke volje (i potrebe).

I premijer i PPV su se iskazali, svak na svoj način, tj. dok je Dačić vrdao, izbegavajući da pomene da je prošlim budžetom obezbeđena državna. garancija, dotle je PPV nedvosmisleno jasan i određen.

„Neće biti nikakvih problema oko Južnog toka, država će ispuniti sve svoje obaveze, a to da li neko negde nekome od ministara nešto prebacuje, ja time neću da se bavim. Srbija je mnogo ozbiljnija država nego što bi neki, koji u toj istoj državi rade, želeli da postane”.

Navikli smo se, još iz Titovog vremena, da ti „neki“ postoje, i u zemlji i napolju, kojima nikad nije u interesu naš napredak. Pa, eto, i sada. Ti „neki“ – postoje, snabdeveni velikim moćima.

Umešao se i ministar finansija Krstić, za kog su mnogi tvrdili da je američki čovek, i da su ga oni, potpuno nepoznatog, poslali ovamo sa određenim zadatkom. PPV mu je tada napisao utešno pismo, oslovljavajući ga sa – sine, obavešatavajući ga da će imati mnoge neprijatelje, ali da će ga on, PPV, štititi i da se ne boji i ne brine“.

Sad, pak, vidi da taj Laza ima i druge očeve, valjda one koji su ga ovamo uputili, koje takođe mora da sluša, jer su oni protiv „Južnog toka“!

Nema druge, posle izbora, videće se kako će da se razreše stvari.

Druga stvar je isto tako neverovatna.

Naime, potpuno iznenada izašla je vest, da je ministar (u ostavci) Krstić otišao u Emirate i tamo potpisao sporazum o kreditu u visini od jedne milijarde dolara, za pokriće budžeta i oživljavanje privrede.

Sad se postavlja pitanje: Kako je mogla Vlada u ostavci, kraj raspušetenog parlamenta, da donosi punovažnu odluku o tako velikom kreditu, baš kao što je čudno da su Emirati dali tolike pare jednoj nepostojećoj, tehničkoj, vladi koja nema nikakva ovlašćenja od Skupštine za takav kredit. Ali, ovim kao da se potvrđuju tvrdnje da Emirati sa američkim parama finansiraju ili pomažu njene privrženike, te su tako imali poverenja i u bivšeg ministra Krstića, dajući mu jednu celu milijardu, na njegov nepokriven potpis.

Hoće li postojati politička volja da se o ovim dvema stvarima povede debata u novoizabranoj Skupštini?

Videćemo. Mada sumnjamo.

P.S. Zaboravismo da pomenemo slučaj tzv. „Beograda na vodi“, čija se izgradnja već priprema, rušenjem koloseka na železničkoj stanici. Ko je odobrio, tu pripremu i izgradnju, postoji li idejni projekat urađen i odobren od naših stručnih i merodavnih vlasti, po našim potrebama, na osnovu kog je trebalo da se napravi detaljan generalni plan za samu izgradnju, takođe podložan odobrenju i usvajanju. Ovo je Beograd, opštenarodno dobro, a ne stranačka ili PPV dedovina! Nužno bi bilo, da Koštunica i njegov DSS svrate svoj pogled i svoje interesovanje na našu okolinu, da preko svojih poslanika, u republičkoj i gradskoj Skupštini odlučno pokrenu to pitanje.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *