„THE NATIONAL INTEREST“: Da li su se posvađali Ameri i Jevreji?

„THE NATIONAL INTEREST“: Da li su se posvađali Ameri i Jevreji?

2 novembra 2014

Israel-USA-610x330Politika Izraela šteti Americi i zato što su SAD osramoćene i izložene neprijateljskim pogledima.

Tekst Džefrija Goldberga u Atlantiku izazvao je burne komentare, između ostalog i primedbe kolega iz Nacionalnog interesa. Goldberg je učinio dobru stvar zbog najmanje dva razloga. Prvi razlog je osvetljavanje pratećeg fenomena izraelske političke mašinerije, koja je štetna po samu sebe, uprkos tome šta američki zvaničnici, javno ili privatno, mislili o Izraelu.

Komentarišući, na primer, poslednji upad radikalnih jevrejskih doseljenika na arapsku teritoriju u istočnom Jerusalimu – na šta Palestinci gledaju kao na depalestinizaciju istočnog Jerusalima kako ne bi mogao da postane prestonica njihove države – Goldberg piše: „Netanjahuova vlada je potpuno odsečena od realnosti. Jerusalim je na ivici toga da postane treća palestinska intifada.“ U pravu je što se tiče potencijala nove intifade, kanalisanog besa koji bi spontano mogao da se pretvori u nešto što niko ne bi mogao da kontroliše ni vodi.

Drugi razlog je realističan prikaz odnosa, koje obe vlade iskušavaju kako bi videle koliko je zaista čvrst njihov savez, koji sve više poprima nijanse „ortakluka“. Činjenica je da su interesi koje izraelska vlada potražuje (ne treba ih mešati sa dugoročnim interesima izraelskog naroda i Izraela) u potpunoj suprotnosti sa interesima SAD. I nikakva opravdavanja portparola to ne mogu sakriti. Zbog ta dva razloga Goldbergov tekst je zaslužio širu čitalačku publiku.

ŠAMARI IZA ZATVORENIH VRATA

Najnoviji odnos snaga ne vidi se iz komentara neimenovanog američkog zvaničnika. Naime, Goldberg u trećoj rečenici teksta, pozivajući se na taj izvor, kaže da „se pokazalo kako se američki i izraelski zvaničnici šamaraju iza zatvorenih vrata“. Jezici su se razvezali na obe strane, ali i uz dva opažanja. Prvo je da je Amerika davalac (više milijardi dolara pomoći, kao i političke podrške u međunarodnim institucijama), dok je Izrael primalac. Oštri komentari se daleko teže pravdaju kada je štićenik nezahvalan prema svom pokrovitelju nego obrnuto. Drugo opažanje je da izraelski lideri ne samo da vređaju američke kroz anonimne izjave novinarima već i potpuno otvoreno i javno, a aktuelni ministar odbrane Izraela je jedan od onih koji to često rade.

Dobro bi bilo istražiti optužbe protiv Amerikanaca o kojima Goldberg govori, pogotovo nedoličnu terminologiju kojom se one izriču. Ali, kako bi se imao uvid, potrebno je napraviti širu sliku celog odnosa. Gola istina je da, bez obzira na retoriku kojom se Izrael naziva „saveznikom“, on nije saveznik Amerike, osim kada prima političku i materijalnu pomoć. Saveznik je onaj koji nudi nešto značajno i korisno zauzvrat, pogotovo kad se to tiče bezbednosnih pitanja. To nije jača strana Izraela, koji nije pomogao SAD u njihovim proteklim sukobima na Bliskom Istoku, poput „Pustinjske oluje“, kad je Izrael odbio da učestvuje zato što je na svoje učešće gledao kao na odgovornost, a ne izazov.

Osnov politike oko koga se vrti cela izraelska vlada, a koji uživa pažnju cele svetske javnosti, jeste beskrajna okupacija teritorija na kojima Izrael nikad nije definisao svoje granice niti je dao politička prava Palestincima, bilo da im da državu ili da cirkulišu u dve paralelne države. Takva politika šteti Americi na više polja, između ostalog i zato što su SAD, zbog svoje bliskosti sa Izraelom, osramoćene i izložene neprijateljskim pogledima.

SABOTIRANJE SPORAZUMA

Jedan od najvećih američkih diplomatskih napora je pregovaranje o izraelskom nuklearnom programu kako bi se obezbedilo da bude mirnodopski. Zaključivanje sporazuma o tome bio bi veliki uspeh za širenje regionalne stabilnosti. Izraelski „saveznik“, međutim, čini sve kako bi sabotirao sporazum.

Zabluda je misliti da će Amerika, dodvoravajući se Izraelu, promeniti taj stav. Zabluda je zato što je (izraelska) vlada stavila do znanja da ne želi nikakav sporazum sa Iranom, bez obzira na uslove i zato što je nekorektna u izražavanju svog protivljenja. Svakako da postoji istinska briga u Izraelu oko iranskog nuklearnog naoružanja, ali to nije razlog zbog kog se izraelska vlada protivi sporazumu, bez obzira što je pitanje da li bi Iran imao motiv i sposobnost da uradi tako nešto. A to je sam smisao sporazuma. Umesto toga, Izrael nastoji da Iran drži u političkoj izolaciji, protiveći se svakoj saradnji Amerike i Irana (zato što bi se ispostavilo da SAD nemaju samo jednog sposobnog partnera na Bliskom Istoku), i zadrži pažnju na iranskom nuklearnom programu, etiketirajući ga kao pravi problem Bliskog Istoka, čime zapravo skreće pažnju sa stradanja Palestinaca. Ti ciljevi, kao i sabotiranje sporazuma, su u suprotnosti sa američkim interesima.

Najbolji način da se reši Netanjahuov neumoljivi otpor, koji je inače „otpisao“ Obaminu administraciju, jeste da se on sam otpiše, kao i opcija da se razgovara sa njim. Potrebno je pokazati Izraelcima, Kongresu i Amerikancima da je njegovog stav nekorektan. Možda bi korisno bilo pokazati kako se Netanjahuova bomba, koju je pokazao u Generalnoj skupštini UN, smanjila i kako je daleko ispod crvene linije koju je Izrael zacrtao.

Pozivanje Netanjahua da se preispita možda nije dovoljno za političke promene, ali je svakako neophodno. Odnos sa SAD je veome bitan za mnoge Izraelce, ali neće biti pokretač političkih promena dok god se bude pričalo o „neraskidivom savezu“.

Postoji nekoliko problema sa Goldbergovim člankom (što je verovatno maslo urednika, a ne njega samog), a to je tvrdnja da krize u odnosima „zvanično“ nema. Zvanične izjave kojima se stavlja do znanja da se savez srozava je, kao što je upravo objašnjeno, pogrešne.

Preveo za Novi standard Andrej Cvijanović

(The National Interest)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *