Тихи одлазак

Tihi odlazak

21 aprila 2019

Piše: Bojan Bilbija

ekako u senci globalnih geopolitičkih obračuna, ukrajinskih izbora i borbe Evrope i Amerike oko „Severnog toka“ i „Turskog toka“ – ostala je gotovo neispričana priča o povlačenju s političke scene Nursultana Nazarbajeva. Predsednik Kazahstana skoro punih 29 godina, od 24. aprila 1990. do 19. marta 2019, Nursultan Abiševič i dalje će biti narodni vođa, s nekoliko veoma važnih titula i funkcija. Ostaje Lider nacije (Elbasi), što je titula uspostavljena 2010. posebno za njega i sve donedavno ju je nosio zajedno s predsedničkom funkcijom – koju je prepustio predsedniku Senata Kasim-Žomartu Tokajevu. Nazarbajev ostaje i predsednik Saveta bezbednosti Republike Kazahstan, član Ustavnog saveta, lider vladajuće partije Nur Otan, kao i predsednik Asambleje naroda Kazahstana – savetodavnog organa pri predsedniku Republike, zaduženom za pomoć pri izradi i realizaciji državne i nacionalne politike. Reklo bi se, naizgled, previše funkcija za jednog čoveka. Ali ne i za 78-godišnjeg kazahstanskog lidera, čoveka čije će ime ostati zlatnim slovima upisano u istoriji ove zemlje.

VELIKAN EVROAZIJE

Nije on samo velikan u kazahstanskim razmerama već i na području Evroazije. Na celom postsovjetskom prostoru najduže od svih je bio na vlasti, imajući u vidu da je na mesto neformalnog šefa države, odnosno prvog sekretara CK KP Kazahstana stupio 22. juna 1989, a predsednik Saveta ministara Kazaške SSR bio je od 1984. godine. Tako je spojio tri i po decenije u vrhu vlasti – ne samo Kazahstana. Od 1986. bio je i član CK KPSS (partiji je pristupio 1962. godine), a od 1990. do raspada Sovjetskog Saveza i član Politbiroa CK KPSS. Čitavu deceniju bio je i deputat Vrhovnog Sovjeta SSSR (1979–1989), a 1990. godine stao je na čelo Vrhovnog Sovjeta Kazaške SSR. U svom obraćanju narodu, 19. marta 2019, objavio je da podnosi ostavku na mesto predsednika. I njegov narod, i Rusija i čitava Evroazija ovo su doživele kao veliki gubitak.

Potiče iz zemljoradničke porodice, karijeru je počeo kao radnik na visokim pećima u metalurškom kombinatu, a 1967. završio je Industrijski fakultet. Do 1969. napreduje u fabrici do šefa ceha, a od tada započinje i partijsko napredovanje, da bi deceniju kasnije postao sekretar CK KP Kazahstana. Praktično od tog trenutka, pre 40 godina, postaje jedna od najvažnijih političkih figura svoje republike i čitavog Sovjetskog Saveza. Prvi ozbiljan izazov, koji mu je doneo značajne političke poene, dogodio se 1986, kada su u tadašnjem glavnom gradu Alma Ati buknuli nemiri. Nedelju dana kasnije upravo Nazarbajev, tada već republički premijer, lično je obilazio fakultete po zemlji i studentima objašnjavao nastalu situaciju. Ne samo što je obavio koristan posao za državu već se pokazao kao ozbiljan lider pred budućom državnom i partijskom elitom. Četiri godine kasnije poneo je titulu prvog predsednika Kazaške SSR, kao republički pandan Mihailu Gorbačovu koji je ustanovio istu funkciju na saveznom nivou.

Već sledeće godine (leto 1991) aktivno je učestvovao u pregovorima u mestu Novo Ogarjovo, o potpisivanju novog saveznog sporazuma, po kome bi SSSR opstao u izmenjenom obliku. Nazarbajev je bio pristalica očuvanja zajedničke države, što će u decenijama koje slede umnogome opredeliti njegov državnički put i političku platformu – 1994. predložio je ruskom predsedniku formiranje Evroazijske unije, ideju koju je uspeo da realizuje tek u narednom milenijumu, nakon dolaska na vlast Vladimira Putina. Ne slučajno, 1991. u Novom Ogarjovu, Gorbačov i Jeljcin su zaključili da bi Nursultan Abiševič bio idealan kandidat za mesto premijera budućeg Sovjetskog Saveza (takozvanog Saveza Suverenih Država), nakon potpisivanja novog ugovora među republikama. Događaji su se, međutim, drugačije odvijali, jer je puč protiv Gorbačova u avgustu 1991. omeo ove planove. U decembru te godine odlučeno je da najveća država sveta prestaje da postoji.

Iako pozvan, Nazarbajev se 8. decembra 1991. nije pojavio u Beloveškoj Pušći i nije zajedno s Borisom Jeljcinom, Leonidom Kravčukom i Stanislavom Šuškevičem – tadašnjim liderima Rusije, Ukrajine i Belorusije – potpisao Beloveški sporazum o raspuštanju SSSR-a. Nije, očito, želeo da ima takav „uspeh“ u svojoj biografiji. O kakvom „sporazumu“ se radi, možda dovoljno govori i činjenica da je u njegovoj pripremi najaktivnije učestvovao Andrej Kozirjev, kasnije poznat kao „Mister yes“ ruske diplomatije. Nazarbajev je ipak potpisao Deklaraciju iz Alma Ate, 21. decembra 1991, kojom je potvrđen Beloveški sporazum i formirana i danas postojeća Zajednica Nezavisnih Država, kao surogat SSSR-a. Nazarbajev se od tada posvetio razvoju sopstvene države i u tome za skoro tri decenije postigao za mnoge neočekivane rezultate. Ali prijateljstvo s Moskvom i drugim postsovjetskim prestonicama nije nikada gurao u drugi plan.

KONKURENCIJU NIKADA NIJE IMAO

Kao prvi predsednik i najzaslužniji za razvoj Republike, 2010. udostojen je jedinstvene titule „lider nacije“. Četiri puta je biran na izborima za predsednika i više puta mu je mandat potvrđivan i produžavan u parlamentu. Jednostavno – pravu političku konkurenciju nikada nije imao. Ni tada, kao ni danas. „Doneo sam odluku da prekinem svoja ovlašćenja u svojstvu predsednika. Ove godine navršiće se 30 godina od kako obavljam najvišu državnu funkciju. Narod mi je dao mogućnost da budem prvi predsednik Nezavisnog Kazahstana“, rekao je Nazarbajev u obraćanju. Na njegovo mesto došao je Tokajev, dok je ćerka Dariga Nazabajeva preuzela upražnjeno mesto predsednice Senata.

„Demokratski čistunci“ sa Zapada, a još više njihove pristalice iz istočnoevropskih bivših sovjetskih satelitskih zemalja, imenovanje Darige Nazarbajeve su odmah – i nepogrešivo – prepoznali kao odliku „istočnjačke despotije“. Zaboravili su tom prilikom – svakako ne slučajno – da pomenu Hilari Klinton, Džordža Buša Mlađeg i brata mu Džeba, Jensa Stoltenberga i plejadu sličnih, „zapadnih Dariga“. Na njihova „imenovanja“, dakako, nisu imali nikakve primedbe. A veliki Nazarbajev, koji je još kao dete poznavao svoj rodoslov 12 kolena unazad – kako po očevoj, tako i po majčinoj liniji – na takve komentare se, zasigurno, samo smeškao. On je direktan potomak čuvenog ratnika Karasaja, koji je između 1640. i 1680. izvršio brojne podvige. Nursultanov deda, Nazarbaj-beg, bio je veoma imućan čovek u 19. veku. Svoje pretke nikada, međutim, nije isticao u prvi plan, navodeći da je „sin, unuk i praunuk čobana“. Osim Darige, doktora političkih nauka, Nazarbajev ima još dve ćerke, Dinaru i Aliju.

Naravno, nije sve u Kazahstanu, niti u vezi s Nazarbajevom i njegovom političkom karijerom bajkovito. I pored vrtoglavog ekonomskog uspona zahvaljujući ogromnim zalihama nafte i gasa i saradnji s Rusijom i Kinom u ovoj oblasti, Kazahstan još uvek prevazilazi posledice viševekovne zaostalosti. Nova prestonica Astana, izgrađena „od nule“, blistavi je simbol narasle snage i moći ove države čiji koreni sežu u daleku prošlost. Zapadni mediji optuživali su Kazahstan za cenzuru, korupciju i kršenja ljudskih prava, ali to ne umanjuje činjenicu da je ova zemlja jedna od najprosperitetnijih na postsovjetskom prostoru.
I da zasluge za to pripadaju Nursultanu Abiševiču Nazarbajevu – kome često pripisuju i gajenje kulta ličnosti. Što, opet, malo koga treba da začudi u zemlji koja, između ostalog, baštini i tradiciju Mongolske imperije. Isto kao što niko ne pita odakle mu lično bogatstvo u iznosu od 1,1 milijardu dolara – po čemu ga je nemački „Handelsblat“ svrstao na 10. mesto najbogatijih i najmoćnijih vladara planete, a koji u svojim zemljama imaju neograničenu vlast. Bogatstvo klana Nazarbajevih procenjuje se na sedam milijardi dolara. Ne samo zato, titule i odlikovanja, tipa „lider nacije“, „narodni heroj“, „narodni ljubimac“ – po svemu pripadaju ovom čoveku. Nazarbajev je nosilac najmanje 72 najviših domaćih i inostranih ordena (među kojima su i mnoge zemlje EU i NATO-a), uključujući i ruskog „Aleksandra Nevskog“, koji je nedavno od Vladimira Putina dobio i srpski predsednik Aleksandar Vučić.

U KREMLJU OSETLJIVI NA SVAKI ŠUM

Odlazak Nazarbajeva, ipak, nije se desio ođednom i bez ikakve najave. Već nekoliko godina govori se o borbi uticajnih klanova u vrhu države, što je doskorašnjem predsedniku počelo da stvara značajne probleme. Oni nisu bili nepremostivi, ali se dugo spekulisalo o tome da bi Nazarbajev mogao da se povuče kako bi se popunio ogroman prostor koji je on zauzimao sopstvenim autoritetom, a čime bi bili namireni interesi različitih grupa čija se moć više nije mogla sakriti. Koliko će to ostaviti traga na dosad veoma stabilnom i ekonomski uspešnom Kazahstanu, tek će se videti, ali je nesumnjivo da Nazarbajevljeva odluka nije bila laka i jednostavna. I po tome je on, takođe, veliki lider.

Poslednjih godina dosta se govorilo i o tome da se Kazahstan suviše udaljava od Rusije i vezuje se za američke i kineske interese, ali je jasno da je reč o suverenoj državi, a ne ruskoj koloniji. Ipak, u geostrateškom smislu, Kazahstan je presudno važan za Moskvu zbog svog položaja – kao rubne oblasti koja zatvara pristup jugu centralne Rusije i Kaspijskom moru. Utoliko su u Kremlju osetljivi na svaki šum koji se čuje iz Astane, a posebno kada se govori o etničkim, pa čak i religioznim problemima kojima je izložena ruska manjina. Od oko 18 miliona stanovnika, Rusi čine 3,5 miliona, što je upola manje nego pre tri decenije. Oni se i dalje iseljavaju u Rusiju i druge zemlje, što izazova negodovanje u pojedinim krugovima u Moskvi, isto kao i nedavna odluka Astane da, umesto ćirilice, postepeno bude uvođena latinica kao službeno pismo – a da se ruski jezik potiskuje kao drugi zvanični u ovoj zemlji.

Ipak, ovi procesi nisu ni preterano brzi, niti isuviše agresivni, već ih treba tumačiti u kontekstu kazahstanske želje da se profilišu kao nezavisna država u punom smislu reči. Ako bi neke negativne tendencije – posle odlaska Nazarbajeva i pod uticajem klanova koji nisu toliko vezani za Moskvu – dobile na zamahu, nije isključeno da bi međudržavni odnosi pretrpeli značajnu štetu. Dok je Nursultan Nazarbajev stvari čvrsto držao pod svojom kontrolom, Kazahstan nije mogao da bude ništa drugo do – najbliži ruski prijatelja i saveznik. To je veliko dostignuće jednog od poslednjih evroazijskih velikana, čije delo će pamtiti buduća pokolenja.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *