ТИМОТИ ЛЕС УЗДРМАО РЕГИОН: „Треба створити Велику Хрватску, Велику Србију и Велику Албанију“

Tweet

У јануару 2017. у дипломатским круговима Западног Балкана и у медијима причало се само о једном – о непознатом британском аналитичару и дипломату који се усудио у часопису Foreign Affairs прекројити границе регије и изнети предлог да балканске државе, најпре оне настале на подручју некадашње Југославије, одустану од политике мултиетничности.

Да би се постигла регионална стабилност, ваљало би, устврдио је, успоставити Велику Србију, Велику Хрватску и Велику Албанију.

Његово је име Timothy Less. Данас је водећи истраживач у пројекту за студије дезинтеграције Центра за геополитику при Свеучилишту у Кембриџу. Наставио је и свој рад као директор агенције Нова Европа, која се бави проценом политичког ризика у источној Европи.

Пре тога провео је десет година радећи као аналитичар и дипломата у Министарству вањских послова Велике Британије, а водио је, између осталога, британски конзулат у Бањој Луци.

Лесов интерес усмерен је особито на Босну и Херцеговину и на питање њезина опстанка као државе.

На питање мисли ли и данас оно што је прије четири године изнио у експлозивном чланку, да би границе на Балкану требало прекројити, одговара да није промијенио мишљење:

„Балкан је оптерећен неоствареном жељом Срба, Албанаца и осталих да успоставе националне државе и неће бити трајног мира ни било каквог стварног развоја док се та тежња не испуни’’, рекао је у интервјуу Глобусу.

У међувремену се из словеначких кругова појавио контроверзни нон-пејпер о промени граница, у којем се полази од претпоставке да ће Балкан бити “парализиран” не реши ли стварне проблеме.

А стварни проблем јестe етничко питање, сматра Лес.

         * Како коментаришете најновији радикални план за прекрајање граница Западног Балкана – нон-пејпер који је, наводно, саставио словеначки премијер Јанез Јанша? Је ли то био само пробни балон, и чији?

– Немамо пуно чврстих доказа, али из мог читања ситуације – Љубљана је одлучила ставити идеју прекрајања граница на стол јер је као блиски сусјед забринута због парализе у регији и вјерује да се нешто мора подузети. За разлику од претходних међународних покушаја да се “поправи” Балкан, који су избјегавали стварне проблеме и који су зато пропали, Љубљана вјерује да је дошло вријеме да се ријеши основни узрок посусталости у регији. То значи да се треба суочити с неусклађеношћу етничких и политичких граница те с неиспуњеним захтјевом Срба, Хрвата и Албанаца за националним државама.

Проблем с којим су се Словенци суочили, као и сви који су постали дио ове расправе, јест то што је помицање граница на Балкану табу-тема међу либералним елитама у Западној Европи, што значи да је Љубљана морала ићи опрезно. Сигуран сам да је зато Словенија ставила свој приједлог у политичку домену у облику анонимног нон-пејпера који би тестирао међународно мишљење, но који би могао бити одбачен ако би створио негативне политичке реакције – што се, наравно, догодило.

         * Мислите ли да је овај план могао имати везе с мађарским територијалним интересима?

– Сумњам да би Словенија послала нон-пејпер у Брисел а да претходно није саслушала остале дионике Западног Балкана, не само Мађарску него и друге чланице ЕУ из шире регије, те добила потпору за ту идеју. Међутим, сумњам да је подршка Мађарске надахнута иредентизмом јер Орбáнова Влада није показала интерес за прилагодбом властитих, мађарских граница. Вјеројатније је да се Будимпешта сложила с Љубљаном да је Балкан парализиран, да то није добро ни за кога и да му треба омогућити развој и успостављањем кохерентних националних држава. То је најједноставније објашњење које је у складу са свјетоназором мађарског водства.

         * Како коментирате француско-њемачки нон-пејпер?

– То је основно понављање дугогодишњег става ЕУ о томе како треба ријешити косовски спор, који се враћа на Ахтисаријев план из средине 2000-их. Вјеројатно је тај нон-папер, као што је Србија тврдила, потекао из Брисела, а из тактичких разлога објелоданила га је Приштина. Но приједлози изнесени у њему неће ништа промијенити, јер ни Ахтисаријев план није успио: компензација која се нуди Србији није довољна. Србија може прихватити замрзнути сукоб на Косову и чекати тренутак кад ће размијенити Косово за Републику Српску.

         * Одговара ли нон-пејпер Русији и Путину? Русија, која жели бити присутна на овом подручју, недавно је јасно ставила на знање да неће допустити да БиХ уђе у НАТО...

– Не, напротив, мислим да реорганизација Балкана пријети руским интересима – отуда произлази отворено противљење Сергеја Лаврова словеначком нон-пејперу. Русија сигурно жели блокирати интеграцију Босне и Србије у НАТО, а може то учинити само ако су Срби незадовољни и траже од Русије подршку у својој националној борби. Супротно томе, реорганизација Балкана која би испунила националне тежње Срба прекинула би њихову овисност о Русији и великим дијелом неутрализирала њезин утјецај. Заправо, ако САД икад пристану на распад Босне и Херцеговине и на уједињење Републике Српске и Србије, Вашингтон би могао затражити од Београда да одустане од противљења НАТО-у и да се придружи америчком табору, што би либерали и националисти у Србији вјеројатно прихватили.

       * И Кина је однедавна играч на Балкану. Који су њезини интереси и колико су се дубоко укоријенили у регији?

– Кинески отисак на Балкану још је плитак, али претпостављам да ће улога Кине на овим просторима бити све већа. До сада је интерес Пекинга била господарска експанзија и он није прогурао ниједан властити политички циљ нити се укључио у локалну политику. Међутим, то ће се вјеројатно промијенити сада кад су САД и ЕУ означили Кину као пријетњу и почели притискати регионалне владе да смање опсег својих односа с Пекингом. Да би задржала и проширила позицију на Балкану, Кина ће морати извршити притисак на регионалне владе да прихвате њезин утјецај.

         * То ствара нову и сложенију међународну динамику којој ће се Балкан морати прилагодити. Постоји ризик да се регија затекне у унакрсној ватри између Кине, САД-а и ЕУ. Успорени процес проширења ЕУ већ дуже времена обесхрабрује грађане балканских земаља које своју будућност виде у Унији. Хоће ли нон-папер додатно поткопати њихово повјерење у ЕУ?

– Нон-пејпер је изазвао згражање у Сарајеву и Скопљу, који се сигурно питају колика је подршка ЕУ идеји преуређивања Балкана. Међутим, мислим да је регија одавна изгубила повјерење у ЕУ јер су Европљани непрестано напуштали циљ интеграције Балкана. Француска и друге моћне државе искористиле су одлазак Велике Британије из Уније како би блокирале свако даље проширење. То је лако постићи, довољно је да инзистирате на строгом поштовању увјета ЕУ за напредак, које балканске државе не могу испунити докле год су оптерећене неријешеним проблемима државности.

Крај проширења вјеројатно ће потакнути национализам. Чланство у ЕУ нудило се као алтернативно средство за мање народе у земљама попут БиХ, да стекну сигурност и права и уједине се са својом широм националном заједницом у већем ентитету с унутарњим границама – рјешење у југославенском стилу за 21. стољеће. У недостатку те перспективе, ове мањине морају умјесто тога покушати одржати своју сигурност и права тежећи већој аутономији унутар своје постојеће државе или, у идеалном случају, уједињењу са својом матичном државом – отуда произлази да се све више говори о уједињењу између Косова и Албаније, те Републике Српске и Србије.

         * Мислите ли да ће проширење ЕУ бити могуће с обзиром на сва неријешена питања која муче регију – корупција, промјена изборног законодавства, поштовање Европске конвенције о људским правима?

– Не, мислим да проширење није могуће јер је процес интеграције неспојив с потрагом за националном државом, која је у коначници важнија сваком народу на Балкану. Босна нуди најјаснији примјер јер је у њој парализа потпуна. Хрвати не прихваћају пресуду Сејдић-Финци, Бошњаци одбацују изборну реформу или било што што повећава моћ Републике Српске, а Срби не прихваћају ништа што повећава моћ средишње државе.

Проблем неријешене државности блокира и Србију. Брисел је рекао Београду да мора признати Косово као увјет за придруживање ЕУ, што је само по себи довољно да спријечи интеграцију Србије. У међувремену је демократизација немогућа све док ЕУ врши притисак на српску власт да призна Косово, мимо воље већине гласача. Друго, Србија не може ускладити своју вањску политику с ЕУ слабљењем односа с Русијом и Кином кад јој је потребна њихова подршка.

Дакле, није највећи проблем у недостатку напора или улагања ЕУ, него у томе што је њезин основни приступ политици непроведив. Ако жели да се Балкан придружи Унији, мора се позабавити неријешеним питањима државности, као што чине Словенци, или донијети политичку одлуку о прихваћању Балкана какав јест, нереформиран. Међутим, као што сам рекао, то је мало вјеројатно јер се у Западној Еуропи противе проширењу.

* Нон-пејпер се појавио на крају ере Ангеле Меркел. Мислите ли да то има везе једно с другим?

– Може бити. Меркел је главни противник било каквог прекрајања граница на Балкану и у Европи због своје антипатије према било чему што има везе с национализмом и националним државама. Међутим, велик дио политичког естаблишмента у Њемачкој размишља на исти начин као и Меркел па њезин одлазак не најављује вјеројатне промјене у берлинској политици према Балкану. Доналд Трамп могао је преуредити Балкан да је освојио и други предсједнички мандат. Након Трампова изборног пораза Љубљана је вјеројатно закључила да ЕУ мора преузети иницијативу и одлучила је искористити прилику словеначког предсједања Европским вијећем да слиједи ту идеју.

         * На недавном састанку Г7 у Лондону у разговору о сигурносним пријетњама у свијету питање Западног Балкана било је међу најважнијима. Зашто је то главна сигурносна пријетња међународној заједници?

– Водеће силе, а посебно САД, забринуте су што рјешење који су изградили на Балкану пуца по шавовима. Босна је пропала изнутра, а српски и албански политичари отворено говоре о националном уједињењу. У међувремену, чланица ЕУ сада иступа с идејом о промјенама граница, сугерирајући да такве идеје имају одјека изван Балкана. Међутим, главне силе нису склоне ишта учинити у вези с проблемом. Нитко се не жели превише запетљати у несталну политику регије. Слиједом тога, оне могу само потврдити своје противљење промјенама граница како би одвратиле локалне ревизионисте и издале упозорења о “пријетњама нестабилности”.

Мислим да је страх од дестабилизације претјеран јер су се народи Балкана 90-их одвојили у релативно хомогене заједнице – у почетку силом, а касније и избором. Међутим, ако су САД и ЕУ увјерени да постоји стварна опасност да се подручје дестабилизира, онда би тај ризик требали ублажити надгледањем преуређења регије, умјесто да континуирано одбијају жељу Срба, Албанаца и Хрвата за националним државама које су, у несигурном окружењу Балкана, једино стварно јамство њихове добробити.

* Каква ће бити улога Џоа Бајдена у будућности Западног Балкана? Ентони  Блинкен послао је писмо Предсједништву Босне и Херцеговине у којем се залаже за територијални интегритет БиХ. Но, треба ли САД заузети чвршћи став? Какву врсту политике према регији у сљедећих неколико година очекујете?

– Из онога што сам досад видио могу закључити да се Бајденова администрација враћа приступу из Обамина доба – снажној реторици и слабом ангажману, јер мора размишљати о важнијим стварима, као што је сукоб с Русијом и успон Кине. Јасно је да ће се у таквој ситуацији америчке амбиције на Балкану снизити. Одбијањем поновног отварања босанског питања САД осуђују земљу на још четири године парализе. Слично томе, враћањем косовског питања Европљанима, САД су осигурале да Косово остане у неизвјесности. Претпостављам да је Вашингтону такав исход у основи прихватљив, под увјетом да се у регији не обнови сукоб.

Остаје непознаница како локални ревизионисти, а посебно босански Срби, реагирају на ово раздвајање. Милорад Додик континуирано је тестирао одлучност Обамине администрације да сачува Босну, одржао је референдум 2016. године и преживио то искуство. У складу с тим, пасивност Бајденове администрације можда ће видјети као прилику за наставак гурања националног циља Срба. Међутим, проглашењем неовисности Срби би неизбјежно скренули позорност САД-а на Босну, и Бајден би их могао казнити.

         * Могу ли се етничке подјеле и политика у БиХ ријешити у оквиру Даyтонског споразума? Треба ли нам ревизија Дејтона?

– Дејтон никога не задовољава. САД су рат требале завршити с јасним исходом: подјелом Босне која би испунила жељу Срба и Хрвата за отцјепљењем и успоставом одрживе бошњачке државе. Умјесто тога, Вашингтон је Босну оптеретио “споразумом” који ниједна од локалних страна није прихватила и који од тада покушава ревидирати. Главни резултат био је продуљење рата, иако путем политике, а не борбе, на штету било каква значајнијег политичког или економског развоја у земљи.

Нитко нема одговор на питање како побјећи од дејтонске баријере. Моје је мишљење да се Босна, ако жели преживјети, мора преобликовати у високо децентрализирану државу у којој свака национална скупина може сама водити своје послове. Међутим, то је неприхватљиво за Бошњаке који имају моћ вета, а САД су јасно дале на знање да неће наметати уставну реформу. То значи да ће се локална борба наставити, и на крају ће се ријешити без преговора, вјеројатно усред неке врсте међународне кризе која одвлачи позорност САД-а и омогућава Србима и Хрватима да се одвоје без ризика од казне.

         * Прије неколико година, ваша је идеја о пођели Балкана, објављена у часопису Foreign Affairs, уздрмала регију. Мислите ли и даље да је рјешење за стабилизацију Балкана у формирању Велике Србије, Велике Хрватске и Велике Албаније?

– Рјешење није ништа “више” од усклађивања етничких и политичких граница и успоставе националних држава какве постоје свагдје другдје у Европи. Балкан је оптерећен неиспуњеном жељом Срба, Албанаца и осталих да успоставе националне државе и не може бити трајног мира ни било каква стварног развоја док се та тежња не испуни.

       https://www.jutarnji.hr/globus/politika/britanski-diplomat-koji-je-predl…

Tweet