Тирана и Приштина надомак шеснаестерца Србије

Тирана и Приштина надомак шеснаестерца Србије

31 јула 2019

Пише: Душан Пророковић

Споразум између Тиране и Приштине о „уједињавању и координисању спољних политика“, а који укључује и „заједничке амбасаде“ – вероватно је најзначајнији документ који су потписали у билатералном формату последњих десет година. А потписали су их онолико. За Србију је то велика претња, истовремено и својеврсна прекретница. Зашто? Да кренемо од илустративног примера из фудбала.

Старији навијачи са источне трибине стадиона ЈНА сумњичаво су вртели главом када је доведен Бајро Жупић. Нешто касније, постао је миљеник свих партизановаца, то је и до данас остао, али почетак није обећавао. Навијачи мислише да таквих, који једним клизећим истерају противничког центарфора у рекламе, можемо пронаћи када год и где год. Нама треба нови Велибор Васовић, центархалф попут Фарука Хаџибегића. Испоставило се, врло брзо, да је Ненад Бјековић тачно знао шта ради. Имао је визију, играче је уклапао у систем. Зато је и освојио две шампионске титуле.

Одбрана почиње на противничкој половини терена, пресингом на њихову задњу линију; ако то не успе, онда се прекида игра на центру, ситним фауловима, некад и провокацијама. Тек онда на ред долази Бајро Жупић. Примање гола се не може спречити обарањем Пиксија у шеснаестерцу. Ем Пикси не може промашити пенал, ем се ризикује добијање црвеног картона. Бајро је неуморно трчао, „киповао“ поред аут-линије, далеко од свог гола, у његовој игри је било и те како смисла. Резултат свега: у те две шампионске сезоне, од 1985. до 1987. године, Партизан је просечно примао 0,85 голова по мечу.

ОДБРАНА У ДВОРИШТУ ПРОТИВНИКА

Оваква логика се може применити и у свакодневици. У политици поготово. Одбрана интереса мора почињати у дворишту противника. Никако се не сме дозвољавати пребацивање тежишта на сопствену половину. Тада сваки потенцијални исход постаје скупљи, а жртва већа. Због тога се мора чувати до краја „свака карта у рукама“, аргументима подупирати сваки инструмент, правни или политички, за који се може ухватити. Ништа се не може багателисати. Луксуз је одрицати се било кога.

У функцији осигуравања националне безбедности, као предуслова остваривања националних интереса, мора се користити све што је на располагању, свакоме пронаћи одговарајуће место. Наравно, ако постоји визија и ако је организован институционални систем.

Оваквом логиком можемо и анализирати актуелни тренутак у српско-албанским односима. Последње догађаје поготово. Србија је напустила становиште да интересе треба бранити у дворишту противника. Недореченим и двосмисленим Бриселским споразумом повучене су институције са територије Покрајине. После тога више није било могуће вршити пресинг на „задњу линију“ Приштине. Фаулови на средини терена дуго су били заборављени као тактички маневар, па је са наше стране потписано експресно испоручено Приштини, док они једину своју обавезу, везану за Заједницу српских општина нису испунили. Када смо се сетили да почнемо са прекидањем игре противника на центру, већ је било касно, лопта је већ пребачена на нашу половину.

ДРУГО ПОЛУВРЕМЕ

И ту долазимо до споразума о „уједињавању и координисању спољних политика“ Тиране и Приштине. Сада већ укотвљени испред нашег шеснаестерца, Гент Цекај и Беџет Пацоли повукли су одлучан потез, који би требало да им послужи за притисак на „задњу линију“ Београда. Није познато ко их је саветовао, ко иза овог стоји, али посматрано из угла „албанских навијача“, потез је маестралан.

Преговори између Београда и Приштине су мртви, очекује нас друго полувреме. До тада, Албанија и такозвана „република Косово“ реализоваће идеју о стварању заједничких дипломатских мисија, размени особља и искустава и усклађивању спољнополитичких циљева. У преводу, наступаће јединствено, и у политичком, и у оперативном смислу.

Са ове прве, политичке стране, проблем је што такав корак представља врло конкретан помак ка остваривању „великоалбанског пројекта“. Више се не ради о саопштењима за јавност, вербалним провокацијама и дневнополитичким надгорњавањима, већ о институционализовању опасне идеје. Због тога је после састанка у Тирани врло оштро реаговало руско Министарство иностраних дела, упозоравајући на далекосежне последице оваквог приступа.

ПРОБЛЕМИ НА ТЕРЕНУ

Са друге, оперативне стране, проблем се јавља због примене споразума у пракси. Сада ће „косовске дипломате“ моћи да буду акредитоване у дипломатско-конзуларним мисијама Албаније, самим тим, деловаће без проблема и у државама у којима влада из Приштине није отворила своје „амбасаде“. Дипломатска мрежа Приштине је ипак скромна, заједно са албанском постаје значајно шира.

У пракси, то ће сасвим сигурно значити и у неким државама које не признају једнострано проглашену независност. Модалитети за то се могу пронаћи, пошто и један број земаља које нису успоставиле дипломатске односе са такозваном „републиком Косово“ ипак признаје „реалност постојања њихових докумената“, па је самим тим отворен простор за рад „конзулараца“. Дакле, врло брзо се можемо срести са ситуацијом да „генерални конзул републике Косово“ ради у амбасади Албаније на територији Словачке, Румуније или Украјине, на пример. То отвара хиљаду и једно питање у нашем односу не само према земљама које су признале такозвану „републику Косово“, већ и према пријатељима, који ће под притиском САД и ЕУ пристајати на оваква решења.

ОДНОС ПРЕМА ТИРАНИ

Али, што је још важније, отвара и питање нашег односа према Албанији. Ово је показатељ да билатерални односи са Тираном нису нормални, чак су далеко од тога. Са политичке стране, усаглашавање спољнополитичког деловања има и своју безбедносну, економску, културну димензију.

Албанија је и до сада користила дипломатске ресурсе да помогне сународницима из Приштине, то је општепозната ствар, али се то најчешће одигравало мимо званичних, официјелних процедура. Сада је формализовано, то постаје обавеза Министарства спољних послова. Између осталог, у опису послова албанских дипломата биће не само лобирање за подршку формирања „војске Косова“, већ и вођење преговора о куповини наоружања и опремању тих јединица, свуда где „република Косово“ нема своје изасланике. Такође, овим документом се отвара и простор да Албанија заступа „републику Косово“ у свим државама које неће пристати да приме чак ни „приштинске конзуларце“. У Русији, Кини или Шпанији, на пример.

На веб-страници Министарства спољних послова Албаније наведено је да „овим споразумом Албанија, политички гледано, преузима конкретне обавезе да излаже, брани и потврђује политичке ставове републике Косово у свим приликама, у којима присуство овог другог није могуће из објективних разлога“. Колико ће у томе Албанци успети, то је друга ствар, зависи и од њихове посвећености и од односа земље-домаћина. Поента је да то сада могу радити, сасвим легално, без икакве задршке и освртања на став Србије.

ПРИЛАЗЕ ЈЕДАНАЕСТЕРЦУ

Да се вратимо на пример из фудбала. Због тога што смо одустали од пресинга, касно се сетили да правимо фаулове на средини терена, сада смо уместо проблематичних односа са Приштином дошли у ситуацију да се драматично проблематизују и наши односи са Тираном. Ако ћемо реално, ти односи никада нису били сјајни, али исто тако, последњих година су учињени неки помаци, нешто се из Београда у њих инвестирало. Сада је све доведено у питање!

Циљ Цекаја и Пацолија је лако уочљив: они би да уђу у наш казнени простор и да нам као једину солуцију оставе прављење прекршаја за једанаестерац. Када уследи серија провокација и неприхватљивих мера, другог излаза и неће бити, него да се прекину дипломатски односи са Тираном или макар спусте на нижи ниво. А потом, може се претпоставити даљи развој догађаја: притисак САД на Београд, контрамере ЕУ према Србији, изопштавање из низа континенталних иницијатива… Укратко, покушај геополитичке изолације.

ОДЛУЧАН ПОТЕЗ

Због лоше тактике и непостојања јасног циља, багателизације Резолуције 1244 и релативизовања одредби Преамбуле Устава, сада нам фаулови на средини терена неће бити довољни. Повлачење признања „републике Косово“ од стране тринаест држава јесте значајно, једнако као и спречавање њиховог учлањења у низ међународних организација, али нам сада на средњи рок не завршава посао. То су сада ситни фаулови испред нашег шеснаестерца којима се хвата предах, помало купује време, али ништа више од тога.

У блиској будућности требаће нам одлучан потез, јак старт. Рецимо, обзнањивање неуспеха преговора у овом формату и захтев да се они врате под окриље Савета безбедности. Уз тврдо инсистирање на примени Резолуције 1244 и низ пратећих активности којима се описују текући процеси на Косову и Метохији.

Образложења да је то немогуће, да нам то неће дозволити, да ће се томе противити САД и ЕУ, да ће бити притисака, заправо су само страхови од добијања жутог картона. Помало и нелагоде политичара да то чине, јер у политици би свако да буде Пикси, или Васовић, Хаџибегић. И у фудбалу и у политици постоје тренуци када је оправдано добити жути картон. И у фудбалу и у политици постоје утакмице које не решава Пикси, већ баш Бајро. У супротном, ризикујемо и пенал и црвени картон.

У формату који су нам наметнули САД и ЕУ ствари око Косова се неће смиривати, већ дијаметрално супротно – још ће се више усложњавати. Са планом да кулминирају једног дана када и Србија призна лажну државу, на начин како се то одиграва у Црној Гори после осамостаљивања.

Споразум између Тиране и Приштине о „уједињавању и координисању спољних политика“ представља прекретницу за Београд. Ако то не буде схваћено на време, сваки потенцијални исход у будућности постајаће за нас скупљи, а свака жртва већа.

(Спутњик)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u